U vremenu kada se reč aktivizam neretko koristi kao fraza, bez puno dubljeg razmišljanja o njenom značenju, vredi se zaustaviti i pogledati šta zapravo znači bavite se iskreno aktivizmom. Po definiciji to bi značilo delovati iz stvarne brige i odgovornosti za zajednicu, a ne iz lične promocije ili interesa, što dalje podrazumeva doslednost između onoga što govoriš, kako živiš i za šta se zalažeš. Možemo li Parade ponosa, kao glavni događaj u LGBTQ aktivizmu uzeti kao primer za iskrenost aktivizma u praksi? I u nastavku, koja zemlja ima najiskreniji Prajd? Sagledajmo prvo posećenost. Tekuće godine najmasovniji je bio onaj u Bukureštu, Rumuniji, gde je po izveštavanju Balkan Insight na ulicama bilo desetina hiljada ljudi, što je i rekordna posećenost u ovoj zemlji. Ranijih godina najposećeniji je bio Zagreb Prajd sa oko 15.000 učesnika i učesnica; dok naš Belgrade Prajd, po nekim izveštajima, može da se pohvali sa oko 6.000 učesnika i učesnica, te sve do 10.000. Sa druge strane Bosanskohercegovačka Povorka ponosa broji malu izlaznost – iako nema zvaničnih podataka, uglavnom se to radi o maksimalno 1.000 učesnika i učesnica. Po ovome bi se reklo da bh. Povorka ponosa uvažava najmanje poverenje svojih građana i građanki, ali nećemo da prerano „skačemo u zaključke“. Analizirajmo prvo ime. U Bosni i Hercegovini nije Prajd nego Povorka, i nije imenova po glavnom gradu kao u drugim zemljama već po čitavoj zemlji. Na njihovom sajtu objašnjavaju zašto je Bosanskohecegovačka Povorka, a ne Sarajevo Prajd:
„Živeći u BIH, u bilo kojem njenom dijelu, LGBTIQ osobe se suočavaju sa istim problemima i potrebama. […] Zbog toga smo se odlučili da povorka ponosa ne bude vezana za grad, već cijelu državu. Kada nas svi žele razdvojiti, mi želimo biti kolektiv i prostor koji će ujediniti sve oko ljubavi, podrške, empatije i solidarnosti.“
Dalje objašnjavaju zašto se zove Parada ponosa, a ne Povorka ponosa ili Prajd:
„Nemamo šta biti ponosni na naše seksualne orijentacije. Seksualnost jeste urođena, i na prvi pogled se ne čini kao nešto što smo sami/same postigli i postigle. Međutim, način na koji živimo svoje živote unatoč manjinskom položaju, unatoč nejednakosti, te stalnim uvredama i prijetnjama, kako direktnim tako i indirektnim, jeste nešto na šta možemo biti ponosni i ponosne.“
Odmah zatim na sajtu se objašnjava da sve osobe, tj. organizacioni odbor, deluju na volonterskoj bazi od svog nastanka, te da niko ne prima novčane naknade, pa ni sami organizatori i organizatorke što je vrlo redak koncept pričajući o raznim društvenim inicijativa, a ne samo o Prajdovima. Sve što se tokom godine napravi i postigne rezultat je rada ljudi koji za to ne primaju novac. Samim tim, u Bosni i Hercegovini, zemlji složenih društvenih i političkih odnosa, iskrenost u aktivizmu ne dolazi sama od sebe. Ona se gradi, dokazuje i potvrđuje iz godine u godinu. Svim tim rečeno, Povorka ponosa, događaj i svojevrstan pokret, jeste više od jednodnevnog marša kroz Sarajevo. U zemlji u kojoj ekonomska kriza i nezaposlenost često guše entuzijazam, kao i u većini balkanskih zemalja, mora biti teško pronaći motivaciju da se mesecima ili čak godinama posvećuješ poslu za koji nisi plaćen. Ipak, upravo tu se krije iskrenost ovog delanja: ljudi koji mu se priključuju ne rade to zbog prestiža, ne rade to zbog karijere, ne rade to zbog materijalne koristi. Ako ne rade zbog lične koriste, onda to mora značiti da to rade jer veruju da društvo može biti drugačije i da svojim radom mogu otvoriti prostor slobode. Voluntarizam u ovom kontekstu nije samo tehnički opis, već sama filozofija. Kada nema novčanih nadoknada, nestaje i onaj sloj sumnje da li neko radi zbog ideala ili zbog plate. U slučaju Povorke ponosa motivacija je jasna i transparentna: borba za dostojanstvo, jednakost i slobodu. Upravo ta jasnoća čini da Povorka ponosa u Bosni i Hercegovini ima kredibilitet koji nadilazi mnoge druge oblike organizovanog delovanja.
Na sajtu im se navodi:
„Organizacioni odbor Bh. povorke ponosa čine pojedinci/ke iz cijele BiH, bez obzira na njihovu seksualnu orijentaciju, rodni identitet ili spolne karakteristike. Svi članovi/ice OO-a Bh. povorke ponosa moraju poštovati principe i vrijednosti Povorke. Bh. povorka ponosa poštuje principe i vrijednosti antifašizma, ravnopravnosti, solidarnosti, slobode, socijalne pravde, samoodređenja, sekularnosti, inkluzivnosti, antimilitarizma, vladavine prava, spremnosti na dijalog i nenasilne komunikacije.”
Sledeći važan element ovog neformalnog kolektiva jeste to što ne postoji jedna osoba koja „sedi u direktorskoj stolici“. Odsustvo direktorske funkcije Povorke u suštini ne podrazumeva odsustvo odgovornosti odbora, već opet nesticanje lične koristi, i sasvim sigurno da svi mogu sudelovati u kreiranju odluka, a ne samo jedna osoba. Ovakav princip rada može itekako biti sporiji, ali svakako ostaje najpravedniji jer sprečava stvaranje moći u rukama pojedinca ili nekolicine, kako se često dešava u regionu. Možemo slobodno zaključiti da na taj način, Povorka ponosa postaje i svojevrsna regionalna škola demokratije. To je interesantno budući da govorimo o zemlji gde se u političkom sistemu često svedoči zatvorenosti, netransparentnosti i borbi za pozicije. LGBTQ zajednica se ovde odlučila za izgradnju suprotnog modela. Ovo je važno jer ukoliko se bavimo aktivizmom, transparentnost i otvorenost nisu samo fraze, nego svakodnevna praksa.
Takođe, od posebno je značaja to što Povorka ponosa ostaje otvorena za nove članove i članice. Na godišnjem nivou raspisuje se poziv, a trenutno, kako se može videti na njihovom sajtu i društvenim mrežama, ponovo je aktivan. Podvucimo da se ne radi o pozivu za otvorenu radnu poziciju sa beneficijama, već je reč o suštinskom pozivu svima koji žele doprineti. Obaveze koje ova volonterska pozicija iziskuje nisu male, kao što možemo pročitati na njihovom sajtu. Članice i članovi organizacionog odbora učestvuju u:
– odabiru teme i slogana Povorke
– pripremi i realizaciji događaja u toku Meseca ponosa
– osmišljavanju medijske kampanje
– saradnji sa medijima
– saradnji sa institucijama i drugim organizacijama
– administrativnim poslovima
– zagovaranju i lobiranju
– pisanju projekata
– kreiranju sigurnih prostora kroz različita druženja i kulturno-zabavne događaje.
Poruka je jasna: sloboda se ne poklanja, sloboda se gradi upornošću i zajedničkim radom. Jasno je i da se time ne samo širi broj ljudi uključenih u organizaciju, nego se i sprečava zatvaranje grupe u krug odabranih. Aktivizam koji ne prima nove ljude postaje statičan, zatvoren i na kraju gubi vezu sa zajednicom. Nasuprot tome, otvoreni poziv Povorke ponosa potvrđuje da organizacija ostaje živa, da se razvija i da je spremna da se stalno menja zajedno s ljudima koji joj se pridružuju. Istina, ona nosi i rizik, jer nikada ne znate kakve će osobe doći, kakve će ideje i skrivene motivacije uneti. Ali upravo taj rizik je vrednost: dopuštanje da LGBTQ zajednica stalno iznova oblikuje samu sebe. To je možda najiskreniji oblik aktivizma, priznanje da niste savršeni, da se ne bojite promene i da verujete ljudima dovoljno da ih pustite unutra.
U širem smislu, ovaj model aktivizma nudi i pouku za druge pokrete u regionu, pa i za Srbiju. Često se zaboravlja da promene ne dolaze „odozgo“. One počinju „odozdo“, od ljudi spremnih da svoje vreme, energiju i znanje ulože bez garancije uspeha. Istina je da ne postoji jedna formula aktivizma, ali ono što Povorka ponosa pokazuje jeste da se i u društvu koje je duboko podeljeno i opterećeno predrasudama može stvoriti prostor za zajedništvo, solidarnost i slobodu.
Važno je naglasiti da je ponavljanje godišnjeg poziva za nove ljude i politička i društvena poruka. Time se pokazuje da prostor slobode nije zatvoren, da nije rezervisan samo za one koji su bili tu „od početka“. Svake godine se otvara mogućnost da se pojave novi glasovi, nove energije i novi pogledi. U tome se krije snaga – jer aktivizam koji se boji novih ljudi, zapravo se boji budućnosti. Da li ljudi koji su nekada bili ili su i dalje u organizaciju Povorke nose kroz iskustvo aktivističkog rada i iskustvo otvorenog dijaloga i sposobnost da i u drugim sferama života zastupaju iste principe? Vrlo verovatno. Naravno, naivno bi bilo verovati da je aktivizam u Bosni i Hercegovini jednostavan i bez izazova. Teško je poverovati i da nije isprepleten s političkim kontekstom, ekonomskim preprekama i društvenim otporima. Ali upravo u toj složenosti nalazi se i njegova snaga jer aktivisti i aktivistkinje nastavljaju da rade. I tako, Povorka ponosa tako ostaje primer iskrenog, otvorenog i volonterskog aktivizma, dok se u drugim zemljama učinak i dalje meri kroz brojke, finansijske izveštaje i PR kampanje. Koji je onda razlog za manju posećenost? To pitajte traži mnogo dublju analizu društvenih i političkih prilika u Bosni i Hercegovini. Bosanskohercegovački model aktivizma i Prajda/Povorke se ne mora nužno pratiti, ali ono što svi moramo da naučimo jeste da je aktivizam verovanje u ljude, verovanje u promenu i spremnost da se radi – bez garancije, bez privilegija, ali sa dubokom svešću da je svaka mala pobeda vredan korak ka društvu u kojem će sloboda biti stvarnost, a ne ideal.
Piše: K.P.
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
