Šezdeset treći izbor za pesmu Evrovizije u Lisabonu bio je dinamičan i obeležile su ga tri goruće društvene teme – kulturfašizam, rat i naravno LGBT. Počećemo od kulturfašizma koji je u velikoj meri odredio kako će šou izgledati. Nakon što je prošle godine Salvador Sobral trijumfovao i najavio „vraćanje smisla u muziku“ (pri čemu je njegova pesma klasična ljubavna balada milion puta viđena, al’ nemojte mu to reći da se ne potrese), njegova matična zemlja potrudila se da tu paradigmu isprati u potpunosti.

Sa ciljem da „fokus bude na muzici“ organizovali su slobodno reći najgore osmišljen šou u novijoj istoriji koji nije trajao ni dva sata u polufinalima, bina nije posedovala led ekrane niti bilo kakve tehničke mogućnosti, bez ceremonije otvaranja i „interval acta“. Organizacija je toliko bila loša da je u sred finala lik mogao da istrči na scenu i otme predstavnici Velike Britanije mikrofon! Sve to ne bi bio toliki problem da pesme i nastupi nisu pripremani mesecima unapred, da bi se na dolasku shvatilo da tehnički ništa ne može biti podržano. Delegacije su se dovijale na hiljadu načina, Šveđanin je kompletnu scenografiju dovezao sa Melodifestivalena, izvodili su koreografije koje imaju vizuelne elemente napamet da bi se ti elementi naknadno docrtavali gledaocima na ekranu, što je neke zemlje koje nisu mogle da izvedu svoj performans zasigurno koštalo plasmana. Čitav duh ovogodišnje Evrovizije koji su stvorili organizatori na čelu sa kulturfašistom Sobralom predstavljao je sve ono što Evrovizija nije i ne sme biti. Evrovizija pretpostavlja diverzitet i pravo svake zemlje da se predstavi na način na koji želi, bez samoproklamovanih entiteta koji će određivati da li su moralno, estetski ili vizuelno podobni da se na toj bini pojave. Jedna od većih afera dogodila se na relaciji Sobral – Netta, predstavnica Izraela, koju je dotični izvređao u medijima pretenciozno tvrdeći da je dokaz da „njegova pobeda ništa nije promenila“. Bio je u pravu, jedno je ostalo isto – poslednju reč daje publika, pa je upravo njoj morao da uruči pobednički trofej, dok je vicešampionka bila predstavnica Kipra, takođe ismevana kao „treš verzija Bijonse“, obe diskriminisane od strane žirija. Ovom šamarčinom se zatvorila priča o elitizmu i „pravim vrednostima“ koje treba negovati u muzici.

Pobednička pesma postala je ogroman hit mesecima pre festivala sa nezapamćenim brojem pregleda, a na kladionicama je bila apsolutni favorit sve vreme. Zbog ove činjenice, kao i specifičnog vizuelnog identiteta i načina interpretacije (koja u jednom trenutku uključuje kokodakanje) Netta je mesecima trpela maltretiranje i vređanje na društvenim mrežama, čime njena pesma koja je mali feministički manifest dobila dodatno na težini. U pesmi ona između ostalog govori: „Pogledaj me, ja sam prelepo stvorenje, ne obazirem se ono što moderno vreme propoveda“ gde se osvrće na društveni pritisak koji nameće, pre svega ženama, da se povinuju nametnutim idealima lepote. U nastavku teksta osvrće se na mensplejning i „preglasne muške glasove“ i pokušaje da joj se nametnu određene vrednosti putem socijalizacije, praveći paralelu sa „Simon Says“ dečijom igrom, kao i stihovima „moj plišani meda je pobegao, Barbika ipak ima nešto da kaže“. U drugoj strofi kroz korišćenje uzvika „cululoo, cululoo“ koji je prisutan na izraelskim venčanjima i reči „stefa“ (nedostatak novca) i parodiranje nametnutih venčanja zbog novca problematizuje poziciju žene u ovom kontekstu. Na kraju, poruka pesme je „Nisam tvoja igračka, ti glupi dečače“ i „Čudesna ženo, nemoj nikad da zaboraviš da si božanstvena“, dok korišćenjem efekata „zvuka kokoške“ na stihovima „He’s a baka-mhm-bak-mhm-bakbak-bak-mhm-boy“ kazuje kako su ti muškarci koji loše tretiraju žene zapravo „chicken“ – kukavice, dok je reč „baka“ ubačena jer na japanskom znači „glup“. Dakle, ispalo je da kada se razloži, razume i shvati, naizgled „chicken song“ ima daleko dublji smisao od pesme onog koji je pokušao da muzici vrati smisao. Paradoks.

LGBT tema ovaj put ide u kontekst ljubavi. Iz ove grupe najviše su se izdvojile tri prilično dosadne balade koje su vizuelnim performansom na samoj granici sa patetikom skrenule pažnju i ciljale na jasno definisan deo publike. Dve od njih propagirale su porodične vrednosti i slavile heteroseksualnu ljubav, ali je egal situaciju napravio predstavnik Irske Ryan O’Shaughnessy koji je u spotu, kao i performansu za pesmu „Together“, ljubav prikazao putem emotivnog plesa koji su izveli Kevin O’Dwyer i Alan McGrath. Kako to obično biva kada je u pitanju jasno i nedvosmisleno prikazivanje LGBT tema u medijima, desio se skandal. Kina je cenzurisala nastup i blurovala LGBT zastave u toku polufinala, što je nateralo EBU da prekinule partnerstvo uz objašnjenje da ova cenzura „nije u skladu sa EBU vrednostima univerzalnosti i inkluzivnosti i tradicijom slavljenja različitosti putem muzike kojom se ponose“. A mislili smo da posle Končite ništa više neće moći da napravi skandal…

Treću važnu temu, politike i rata, obradili su Italijani i Francuzi. Pesma „Non mi avete fatto niente“ („Ništa mi nisi učinio“) govori o terorizmu osvrćući se na Kairo, Pariz, London, dok su u spotu prikazivane scene rata na Bliskom istoku. Jedan od ključnih delova pesme govori „Ruke bez šaka, lica bez imena, hajde da zamenimo naše kože, ispod njih svi smo ljudi. Zato što naši životi nisu tačka gledišta i pacifistička bomba ne postoji“. Da li zbog same teme ili zbog toga što su je vizuelno jasnije prikazali na sceni, ova pesma je bolje prošla od francuske pesme „Mercy“ koja je važila za favorita. Madame Monsieur i njen pratilac veći su naglasak stavili na odevne kombinacije koje potpisuje Gotje nego na temu pesme, tako da je tema bila jasna samo onima koji razumeju jezik. Mercy je devojčica iz Libije čija je majka Taiwo trudna preživela osmomesečni put i donela je na svet u slobodi. U znak zahvalnosti što su spašene devojčica je dobila ime koje na francuskom znači hvala. Uz zaključak da je Evrovizija još jednom pokazala kako je daleko više od muzike i kako ima dalekosežni politički potencijal, tekst završavam stihovima ove pesme – „Rođena sam ovog jutra između dve zemlje, na sred mora, moje ime je Mercy. Bio je to dug put na koji me je majka nosila u sebi 8 i po meseci, napustile smo kuću, u sred rata, ali bila je u pravu – ništa nismo imale da izgubimo… osim života. Pred očima nam je bio neprijatelj, plava neizmernost, možda beskonačna, znale smo cenu… Dižući se iz talasa prijateljski brod vratio nam je šansu za opstanak i tada se čuo moj prvi plač… Rođena sam ovog jutra, moje ime je Mercy, pružena mi je ruka i živa sam. Ja sam sva ona deca koje je more uzelo, živeću sto hiljada godina, moje ime je Mercy/hvala“.

“Evrovizija” je još jednom pokazala da je mnogo više od muzičkog takmičenja i da u mnogome prati, pa čak i utiče, na društvena zbivanja u Evropi, a i šire. S obzirom na to da će se sledeće godine održati u Izraelu, očekivanje je da će, kao i u slučaju kada je Ukrajina bila domaćin, politika u izvesnoj meri uticati na organizaciju festivala. Postoje prognoze da će pojedine zemlje odustati od učešća u znak solidarnosti sa Palestincima, ali i da će biti zemalja povratnica, kao i onih koje će prvi put učestvovati. Sam izbor grada u kome će takmičenje biti održano podelilo je javnost. Najavljeno je da će to biti Jerusalim u kome je takmičenje već tri puta održano. Ipak, iz bezbednosnih razloga, ali i činjenice da je daleko otvoreniji i liberalniji grad, sa razvijenom LGBT zajednicom i sjajnim noćnim provodom, evrovizijski fanovi smatraju da je Tel Aviv daleko bolji izbor. Bilo kako bilo, uzimajući u obzir resurse koje ova zemlja poseduje, sigurno je da nas sledeće godine čeka skup, tehnički zahtevan i produkcijski besprekoran šou. Šta će ga sve pratiti, ostaje da vidimo…

Piše: Nemanja Marinović

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.