Da li bi bilo više ljubavi u LGBT+ svetu kada bismo češće gledali romantične filmove umesto porno snimaka? Odrastao sam uz meksičke serije. Verovatno sam zato naivno verovao da ću, kada odrastem, upoznati onog „pravog“ uz kog će svi moji unutrašnji nemiri postati ružičasti. Mislio sam da ću spoznati svrhu svog postojanja kroz ljubav. Zamišljao sam tipa poput Fernanda Kolunge koji će me voditi kroz život tako da osetim što manje bola i patnje.
Umesto toga, doživeo sam brutalni šamar realnosti. Bilo je to onog dana kada sam prvi put instalirao aplikaciju za upoznavanje i suočio se sa bezličnom komunikacijom od profila do profila.
U početku mi je bilo interesantno. Kada bih ugledao fotografiju nekog zgodnog momka, odmah bih oživeo romantične scenarije – zamišljao sam laganu večeru i šetnju pokraj plaže. Ali ubrzo se taj oblak mašte pretvorio u kišu razočarenja. Shvatio sam da u životu verovatno nikada neću doživeti ljubavnu priču sa TV ekrana, u kojoj glavni likovi strastveno vode ljubav, svađaju se i patetično mire.
Fotografije genitalija i besciljna komunikacija brzo su mi otupeli mozak. Vremenom sam počeo iskrivljeno da posmatram odnose između dva muškarca. Tešio bih se da je i heteroseksualnim parovima teško da pronađu srodnu dušu, ali ne bi mi bilo lakše kada bih ugledao srećan par kako se ljubi na ulici. Želeo sam i ja da prošetam kroz centar grada sa voljenim. Pa makar morao da krijem onaj sjaj u očima koji bi celom svetu otkrio da sam pronašao muškarca svog života.
Iz godine u godinu, komunikacija na mrežama postajala je sve teža. Postajalo je izvesno da moja sudbina nije da me neko drži kao malo vode na dlanu. „Bolje biti sam nego s bilo kim“, velika je istina. Ali čovek nije vuk. Trebaju mu pažnja, dodir i nežnost.
Pokušao sam da shvatim zašto je tako teško pronaći partnera. Shvatio sam bolnu istinu: problem je u nama samima. Svi smo postali kao klonirani.
Dok na nekim drugim krajevima sveta gej parovi ostvaruju veze, venčavaju se ili razvode, tema koja prožima nervni sistem svakog gej muškarca u Srbiji jeste ubeđivanje sebe u laž – da zaslužuje više od onoga što sam može da ponudi. Svi maštaju o Gospodinu Savršenom. Ali ko je zapravo savršen od svih tih muškaraca koji godinama kruže aplikacijama tražeći nešto što ni sami ne umeju da definišu ili pruže?
Arogancija tipova na mrežama svodi komunikaciju na šablone: „jesi akt ili pas“, „šta voliš“, „koji si kraj“. Sve to doživljava kulminaciju posle samo nekoliko poruka koje se najčešće završavaju blokiranjem. Niko nije dovoljno dobar za Apolone u sopstvenim očima. Uvek postoji neko bolji na površini, bar dok se ne zagrebe ispod.
Milion puta sam se zapitao zašto ne damo šansu jedni drugima da pokažemo vrline i mane? Umesto toga, biramo klasičan upitnik koji deluje kao prijava za takmičenje u kom se odlučuje da li ćete večeras završiti u nečijem krevetu ili ne. Kao kada popunjavate milion formulara na šalteru, i uvek vam fali neki papir. Čim neka rečenica nije formirana onako kako je silueta iza profila zamislila, sledi povlačenje. U jednom trenutku imamo flert i nadu, a u sledećem jednostavno nestajemo sa radara.
Koliko bi se srodnih duša prepoznalo kada bismo dali jedni drugima priliku da se upoznamo onako kako to radimo u stvarnom životu – u školi, na poslu, u komšiluku? Zašto gej muškarci često moraju da imaju odvojen karakter, odnosno masku iza koje se kriju? Zašto ne mogu da budu ono što jesu pred porodicom i prijateljima – ne mislim nužno na autovanje, već na sam model ponašanja?
Većina nije dovoljno otvorena da najbližima priča o svojim osećanjima. Logično je da će emotivni i seksualni život biti razdvojeni od porodičnog ili poslovnog. Međutim, ovde mislim na bazični karakter: na sposobnost da nekom pružiš ruku, kažeš kako se zoveš, čime se baviš, odeš na piće i komuniciraš bez izmišljanja u kom delu grada živiš. Jedno je biti diskretan, a drugo paranoičan.
Zar se zaista ne može desiti da kod osobe koja vas vizuelno ne privuče na prvu loptu zavolite ono što nosi u srcu? Sigurno se mnogo puta desilo da neko izgleda savršeno na fotografiji, a da uživo bude antipatičan, dosadan i nekulturan. Zašto onda ne biste dali šansu sebi da upoznate nekoga kraj koga će vam dlanovi brideti, a srce kucati ubrzano? Nekoga ko vas neće fascinirati vizuelno, ali će vas privući šarmom, duhovitošću i energijom.
Seks donosi uzbuđenje, to je tačno. Ali postoji li išta lepše od vođenja ljubavi?
U eri digitalizacije konstantno okrećemo stranice jer očekujemo još kvalitetniji proizvod u katalogu, i to po nižoj ceni. Polako, ali sigurno, zalazimo u mračno doba u kom ćemo sagovornika tražiti u veštačkoj inteligenciji, a nežnost u robotima. U svetu u kom algoritmi diktiraju želje, izgubili smo sposobnost da zastanemo i oslušnemo srce.
Umesto u oči, gledamo u ekrane. Umesto „ko si ti?“, pitamo „a ili p?“. Ljubav postaje roba, a ljudi katalog.
Ali ljubav ne sme da postane roba. Ona je bila i ostala najuzvišenija ljudska potreba — ona koja nas izvlači iz tame, daje smisao bolu i uči nas da nismo sami. Ako smo spremni da se odreknemo ljubavi zarad brze strasti, onda pristajemo na polovične živote.
Vreme je da se vratimo onome što smo zaboravili: da se upoznajemo kao ljudi, a ne kao profili. Da damo šansu razgovoru i dopustimo da nas iznenadi neko ko na prvi pogled nije „idealan“. Da prestanemo da tražimo savršenstvo i počnemo da tražimo iskrenost. Jer savršenstvo ne postoji, ali iskrenost postoji.
Ako počnemo da biramo romantične filmove umesto porno snimaka, ako ponovo poverujemo u priče koje slave nežnost umesto onih koje glorifikuju isključivo telo, naučićemo da ljubav nije iluzija. Ona je stvarna, ali zahteva hrabrost. Hrabrost da budemo ranjivi, odbijeni, smešni i svoji.
Na kraju, pitanje nije da li ćemo pronaći „Gospodina Savršenog“. Pitanje je da li ćemo pronaći sebe u očima nekoga ko ume da vidi dalje od maske. Ako to uspemo, pronašli smo ljubav — onu koja ne liči na seriju ni na film, već čini smisao života. A život, ma koliko bolan bio, vredi živeti tek kada ga delimo s nekim ko ume da nas voli baš onakve kakvi jesmo.
Piše: Bojan Stefanović
Više tekstova iz broja 91 – avgust 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
