U teoriji, prijateljstvo je jednostavna kategorija. Predstavlja grupu osoba, od kojih najmanje dve, koja provodi vreme zajedno, razgovaraju i neretko pomažu jedni drugima. U svakodnevnom govoru ono se često podrazumeva kao nešto lepo, ali ipak sekundarno. Porodica je porodica. Partner/ka je partner/ka. Prijatelj/ica je samo prijatelj/ica. Međutim, u kvir životima ta granica nije uvek tako jasna. Odnosno, često se dešava da za LGBTIQ osobe prijateljstvo nije samo društveni odnos koji postoji između porodičnih i partnerskih veza, već ono može biti mesto prvog prihvatanja, prostor u kojem se uči jezik za sopstveni identitet, mreža kroz koju se pronalaze informacije, utočište nakon konflikta sa porodicom, grupa ljudi kojima se prvo javlja kada se dogodi nešto važno. Ponekad je prijatelj/ica osoba koja prva čuje novo ime. Ponekad je to osoba koja prva potvrdi da je sa nama sve u redu. Ponekad je to neko ko zna da je raskid bio ozbiljan iako nije bilo venčanja, da je strah od izlaska iz ormara stvaran iako ga porodica još nije čula, da „samo prijateljica“ ponekad nije bila samo prijateljica. A ponekad prijateljstvo ide dalje od verbalne podrške. To je osoba kod koje se prespava kada više nije moguće ostati kod kuće. Osoba koja zna kome se treba obratiti. Osoba koja dolazi po nas nakon neprijatne situacije. Osoba koja zna kako da objasni roditeljima ono što osoba sama još ne može. Upravo zato pitanje kvir prijateljstava nije samo pitanje toga kako LGBTIQ ljudi provode slobodno vreme. Ono je pitanje ko postaje porodica kada porodica nije dovoljna. I možda još važnije: šta se događa kada prijateljstvo prestane da bude samo privatni odnos između dvoje ljudi i postane jedna od osnovnih društvenih infrastruktura kvir života?
Savremena istraživanja LGBTQ odnosa dugo su bila više zainteresovana za partnerske odnose nego za prijateljstva. Pregled istraživanja pokazuje da je značajno više radova posvećeno romantičnim odnosima nego prijateljstvima, iako se upravo prijateljstva često navode kao važan izvor socijalne podrške i deo fenomena ,,izabrane porodice“ Razlog za to je prilično očigledan. Romantična veza je društveno lako prepoznatljiva. Ona ima status. Postoje obrasci ponašanja, očekivanja i institucije koje je podržavaju. Ljudi znaju šta znači „partner“, šta znači „supružnik“, šta znači zajednički život. Prijateljstvo je mnogo manje definisano. A upravo ta nedorečenost može biti njegova prednost. Za kvir osobe, prijateljstvo može postati odnos koji nije unapred određen pravilima koja je postavila većina. To ne znači da je svako kvir prijateljstvo automatski dublje od heteroseksualnog prijateljstva. Niti da sve LGBTIQ osobe nemaju bliske odnose sa članovima svojih porodica. Mnoge kvir osobe imaju podržavajuće roditelje, braću, sestre i šire familije. Ali tamo gde je podrška porodice ograničena, prijateljstva mogu dobiti funkciju koju društvo uglavnom ne povezuje sa njima. I tu počinje priča o izabranoj porodici.
Izraz „izabrana porodica“ u kvir kontekstu odavno je više od metafore. Opisuje mreže ljudi koje osoba ne dobija rođenjem, već ih gradi kroz život: prijatelje, partnere, pa i bivše partnere, mentore, članove zajednice i druge osobe koje postaju deo njenog sistema podrške. Ideja je naročito značajna u situacijama u kojima porodica porekla ne pruža sigurnost ili prihvatanje. Drugim rečima, prijateljstvo u ovom kontekstu nije samo pitanje toga sa kim se ide na kafu. To može biti pitanje toga kome se pripada. I zato izraz „izabrana porodica“ ima toliku težinu. Ne zato što biološka porodica automatski prestaje da bude važna čim osoba postane kvir, već zato što kvir osoba ponekad prvi put u životu mora aktivno da odluči ko će činiti njenu najbližu mrežu.
Pa tako, izlazak iz ormara se često predstavlja kao razgovor između osobe i njene porodice.
„Kako su roditelji reagovali?“
„Kada si im rekla?“
„Da li su prihvatili?“
To jesu važna pitanja.
Ali postoji i drugi izlazak iz ormara, mnogo manje dramatičan i mnogo manje istraživan: onaj među prijateljima. Tu se često prvi put ispituje mogućnost da se sopstveni identitet izgovori naglas. Ne pred institucijom. Ne pred roditeljima. Ne pred autoritetom. Nego pred osobom čija reakcija može da promeni čitav odnos.
„Moram nešto da ti kažem.“
Ta rečenica može biti početak prijateljstva koje traje decenijama. Ali može biti i njegov kraj. Upravo zato prijateljstvo ima posebno mesto u procesu formiranja kvir identiteta. Prijatelj nije samo publika kojoj se identitet saopštava. On ili ona može biti prva osoba kroz čiju reakciju kvir osoba dobija informaciju o tome kako će svet reagovati. Ako prijatelj kaže „naravno, ništa se nije promenilo“, to nije samo utešna rečenica. To je potvrda da identitet nije uništio odnos. Ako prijatelj postavi pitanje iz iskrene radoznalosti, to može biti prvi razgovor o temi koja je do tada postojala samo u umu. Ako prijatelj reaguje odbacivanjem, posledice mogu biti sasvim drugačije. Zato prijateljstva često postaju prvi društveni test identiteta.
Jedna od najvažnijih stvari u kvir prijateljstvu jeste i iskustvo prepoznavanja. Postoje situacije koje ne zahtevaju dodatni kontekst kada ih priča osoba koja je prošla kroz nešto slično. Kvir osoba ne mora drugoj kvir osobi da objašnjava zašto je neprijatno kada neko na poslu pretpostavi da ima dečka ili devojku. Ne mora da objašnjava zašto je određeno pitanje porodice bilo bolno. Ne mora da objašnjava šta znači razmišljati da li je bezbedno držati partnera/ku za ruku na javnom mestu. Ne mora da objašnjava zašto je jedna naizgled bezazlena rečenica ostala u glavi ceo dan. To ne znači da svi kvir ljudi imaju isto iskustvo. Naprotiv. Razlike unutar LGBTIQ zajednice su ogromne. Seksualna orijentacija, rodni identitet, klasa, rasa, etnička pripadnost, invaliditet, religija, geografsko poreklo i generacija menjaju način na koji osoba doživljava svet. Ali upravo zato je važno što novija istraživanja počinju da posmatraju podršku među kvir prijateljima kroz ono što se naziva intersekcionalna socijalna podrška. Jer nije stvar samo u tome da prijatelj „razume“. Stvar je u tome da ponekad ne mora sve da se prevodi.
U kvir prijateljstvima postoji i praktična strana. Za osobu koja nema sigurnu podršku porodice, prijatelji mogu biti mreža koja preuzima funkcije mnogo ozbiljnije od emocionalne utehe. To mogu biti mesta za stanovanje kao alternativa kada porodični dom više nije siguran. I to menja način na koji treba razumeti „prijateljstvo“. Ako osoba kaže: „Moja najbolja prijateljica bi me pustila da živim kod nje ako moram da odem od kuće“, to nije samo romantizovana rečenica o bliskosti. To je socijalna infrastruktura. To je sistem sigurnosti koji ne postoji zato što ga je propisala država ili zato što ga je organizovala porodica, već zato što su ga ljudi napravili jedni za druge. U tom smislu, izabrana porodica nije samo emocionalni koncept. Ona može biti veoma materijalna. Ključ od stana. Kauč. Novac pozajmljen bez pitanja. Vožnja do drugog grada. Telefonski poziv u tri ujutru. Osoba koja zna kome treba poslati poruku. I to su stvari koje se retko vide kada se kvir prijateljstva posmatraju samo kroz prizmu druženja.
Postoji još jedna funkcija koju je teško zanemariti. Kvir ljudi često jedni od drugih uče kako da budu kvir. Ne u smislu da jedna osoba „uči“ drugu da bude gej, lezbejka, biseksualna ili trans. Već u smislu da iskustvo postaje manje apstraktno kada se vidi u tuđem životu.
Kako se priča sa partnerom/kom?
Kako se bira kome će se reći?
Kako se odgovara na glupa pitanja?
Kako izgleda prvi Pride?
Kako se upoznaju drugi ljudi?
Kako se govori o sebi?
Kako se objašnjava porodici?
Kako se reaguje kada neko pogreši ime ili zamenicu?
Koji su prostori bezbedni?
Koji nisu?
Koje stvari su bile zastrašujuće, a ispostavile su se lakšim nego što se očekivalo?
Sve su to informacije. I mnogo njih se ne nalazi u zvaničnim priručnicima. Prenose se prijateljstvom.
Popularna kultura je poslednjih godina prilično dobro naučila izraz „found family“. U serijama i filmovima on često izgleda spektakularno. Grupa ljudi koja se okuplja za prazničnim stolom. Ljudi koji se zaklinju da će zauvek biti zajedno. Velike scene pomirenja. Emotivni govori. Porodica koju su sami izabrali. U stvarnom životu izabrana porodica uglavnom izgleda mnogo manje filmski. To je neko ko zna da osoba ne voli pozive telefonom. Neko ko ima rezervni ključ. Neko ko zna da se određeni datum ne pominje. Neko ko ostavlja poruku: „Javi kad stigneš.“ Neko ko zna da se bivša ili bivši ne zove njenim punim imenom. Neko ko zna koju pesmu treba pustiti posle lošeg dana. Neko ko ne pita „šta ti je“ pet puta, nego donese hranu. Pripadanje se često ne vidi u velikim gestovima. Ono se vidi u tome koliko neko dobro poznaje sitnice.
Postoji, međutim, važna zamka u ovoj priči. Nije svako kvir prijateljstvo automatski zdravije, dublje ili sigurnije. Zajednički identitet ne znači automatski zajedničke vrednosti. Kvir ljudi mogu biti loši prijatelji. Mogu biti ljubomorni. Mogu biti manipulativni. Mogu povređivati jedni druge. Mogu reprodukovati homofobiju, transfobiju, mizoginiju, rasizam, klasizam ili druge oblike diskriminacije unutar sopstvenih zajednica. Pripadanje istoj manjinskoj grupi ne znači automatsku bliskost, niti je svaka kvir osoba dobra osoba. Zato je važno ne romantizovati ideju „svi kvir ljudi su porodica“. Nisu. Kvir zajednica nije jedna porodica. Ona je skup različitih ljudi. Neki od njih postanu porodica jedni drugima.
Ko se uopšte računa kao „najbliži“? Ovo pitanje je mnogo zanimljivije nego što deluje. Kada neko umre, ko ima pravo da sedi u prvom redu Ko dobija informaciju? Ko donosi odluke? Ko se smatra porodicom? Ko se poziva na venčanje? Ko dobija fotografije? Ko se navodi kao kontakt za hitne slučajeve? Društvo je napravilo vrlo jasne odgovore na ova pitanja. Najčešće: porodica. Ali kvir život često pokazuje da emocionalna bliskost ne prati uvek pravne kategorije.
Pravno, svi ti odnosi nisu jednaki. Emocionalno, mogu biti. I upravo se tu otvara jedno od najzanimljivijih pitanja kvir prijateljstva: Da li društvo dovoljno ozbiljno shvata odnose koji nemaju pravni status? Odgovor se odmah nameće – ne.
A šta je sa manjinskim stresom? Postoji čitava literatura o takozvanom manjinskom stresu, ideji da pripadnici stigmatizovanih manjina mogu doživljavati dodatne stresore povezane sa njihovim društvenim položajem. Kod LGBTQ ljudi to može uključivati diskriminaciju, očekivanje odbacivanja, prikrivanje identiteta i internalizovanu stigmu. Novija istraživanja kvir populacija nastavljaju da potvrđuju povezanost manjinskog stresa i psihološke dobrobiti, dok istraživanja socijalne povezanosti ukazuju da povezanost sa LGBTQ zajednicom može imati zaštitnu ulogu. To ne znači da prijateljstvo „leči“ diskriminaciju. Ne može. Ali može promeniti način na koji osoba kroz nju prolazi, i izbrisati uverenje da je problem u njoj.
U mnogim kvir životima postoji trenutak kada pitanje „Imaš li nekoga?“ dobija drugačije značenje. Kada društvo dugo šalje poruku da će prihvatanje doći kroz romantičnu ljubav, pronaći ćeš „pravu osobu“, napravićeš svoj dom, sve će biti u redu, prijateljstva nude drugačiju mogućnost. Da bliskost ne mora imati samo jedan oblik. Da intimnost nije rezervisana za seksualne odnose. Da ljubav između prijatelja nije manje ozbiljna zato što nema romantičnu komponentu. Da je moguće imati više centralnih odnosa. Kvir kultura je mnogo toga uradila da proširi razumevanje romantične ljubavi. Ali možda još nije dovoljno uradila za prijateljsku ljubav. Postoje prijatelji koji se vole decenijama. Ljudi koji zajedno prolaze kroz selidbe, bolesti, promene poslova, razvode, gubitke, nove veze, nove gradove. Pa ipak, kada se govori o „velikim ljubavima“ života, prijateljstvo se često ostavlja sa strane. Za kvir osobe to može biti posebno paradoksalno. Ako je društvo već moralo da nauči da postoje različiti oblici romantične ljubavi, možda je sledeći korak da nauči da postoje i različiti oblici neromantične bliskosti.
Kvir zajednice imaju i još jednu posebnost koja može biti zanimljiva u ovom kontekstu: odnosi između bivših partnera. U heteronormativnom modelu bivši partner često postaje osoba iz prošlosti. U manjim zajednicama to nije uvek moguće. Ljudi dele iste prijatelje. Ista mesta. Iste događaje. Isti kulturni prostor. Ponekad čak i istu izabranu porodicu. Raskid zato ne mora automatski značiti nestanak iz života. To može biti komplikovano. Ponekad veoma bolno. Ali ponekad bivši partner ostaje važna osoba upravo zato što odnos prelazi iz jedne forme u drugu. I to dodatno komplikuje tradicionalnu ideju da odnosi moraju imati jasne granice: partner ili bivši partner, porodica ili stranac, prijatelj ili ništa. Kvir odnosi često pokazuju da ljudi mogu ostati povezani i nakon što se promeni vrsta odnosa.
Ako se posmatra šire, kvir prijateljstva nisu samo zbir pojedinačnih odnosa. Ona formiraju mreže. Jedna osoba poznaje drugu. Druga poznaje nekoga ko zna gde se održava događaj. Treća zna kome se treba javiti. Četvrta ima prostor. Peta zna gde se može dobiti pomoć. Šesta zna ko organizuje nešto. Sedma poznaje osobu kojoj se može verovati. Tako nastaje zajednica. Ne nužno formalna. Bez članarine. Bez kancelarije. Bez članske karte. Zajednica može nastati iz međusobnog poverenja.
I zato su kvir prostori istorijski često bili važni ne samo zato što su bili mesta zabave, već zato što su omogućavali stvaranje mreža. Kafić, klub, studentska grupa, organizacija, festival, online grupa, zajednički chat, sve to može biti mesto na kojem se ne pronalazi samo prijatelj, već i sledeća osoba u mreži.
Danas se veliki deo kvir socijalizacije odvija online. To je naročito važno za ljude koji žive u manjim sredinama ili nisu spremni da budu otvoreni u svom neposrednom okruženju. Internet može biti važan prostor za podršku, ali i koliko je važno razlikovati online vidljivost od stvarne socijalne sigurnosti. Jer digitalna bliskost ne rešava sve, ali može biti prvi korak. Za osobu koja živi u Beogradu, mogućnosti za upoznavanje drugih LGBTIQ ljudi nisu iste kao za osobu koja živi u malom gradu. Broj ljudi. Organizacije. Kulturni događaji. Klubovi. Aktivističke grupe. Univerzitetska sredina. Sve to utiče na mogućnost da se prijateljstva uopšte formiraju. Ali čak i u velikim gradovima fizička dostupnost ne znači automatski i osećaj pripadanja. Postoji razlika između toga da postoji kvir događaj i toga da osoba ima nekoga kome može da pošalje poruku kada se događaj završi. Postoji razlika između toga da postoji LGBTIQ organizacija i toga da osoba ima prijatelja koji zna kako joj je. Postoji razlika između zajednice kao institucije i zajednice kao odnosa. I upravo se tu prijateljstva pokazuju kao najneformalniji, ali često najtrajniji deo infrastrukture.
Bitno je primetiti i da kvir prijateljstva danas ne izgledaju isto kao pre dvadeset ili trideset godina. Starije generacije LGBTIQ ljudi često su morale da grade zajednice u uslovima mnogo manje vidljivosti. Prijateljstvo je moglo biti pitanje diskrecije i preživljavanja. Mlađe generacije imaju internet, aplikacije, društvene mreže, globalni jezik i mnogo više dostupnih priča. Ali imaju i nove probleme. Veliki broj mogućih kontakata ne znači nužno duboku bliskost. Može se imati stotine pratilaca i malo ljudi kojima se veruje. Može se biti deo velikog online prostora, a osećati se usamljeno. Može se brzo upoznati mnogo ljudi, ali sporo izgraditi poverenje. Zato se promenio način pronalaženja ljudi, ali ne i osnovna potreba. Čoveku i dalje treba neko ko će ostati. Jer samoća je možda i najvažniji deo priče. Kvir osoba može biti potpuno okružena ljudima i ipak se osećati izolovano ako nema odnose u kojima može da bude potpuno poznata. To je posebna vrsta usamljenosti. Ne nedostatak ljudi. Nedostatak sigurnog odnosa. Zato je pripadanje toliko važno. Povezanost sa zajednicom povezana sa zdravstvenim ishodima i da može biti važan mehanizam kroz koji se iskustva manjinskog stresa odražavaju na dobrobit.
Važno je ne napraviti od ove priče jednostavnu podelu: porodica loša – prijatelji dobri.
Stvarnost je mnogo složenija.
Mnoge porodice prihvate svoje LGBTIQ članove, a neki odnosi se čak prodube nakon izlaska iz ormara.
U takvim situacijama izabrana porodica ne mora biti zamena za biološku porodicu. Može biti dodatak. To je možda i zreliji način da se govori o ,,izabranoj porodici“. Ne kao izbor između dve strane. Ne kao: „Ako me porodica ne prihvata, napraviću novu.“
Nego: „Porodica može biti ono u čemu sam rođen, ali može biti i ono što sam tokom života izgradio.“
Neko može imati i jedno i drugo. Neko samo jedno. Neko nešto sasvim treće. Možda najlepši oblik izabrane porodice izgleda upravo tako što nikada nije formalno imenovan. Nema razgovora: „Od danas si član moje izabrane porodice.“
Samo se, malo po malo, počne ponašati kao porodica. Ali šta ako se ta porodica raspadne? Tu se nalazi tamnija strana priče. Kada je prijateljstvo deo osnovne mreže sigurnosti, gubitak prijatelja može biti mnogo više od gubitka društva.
Takođe, o prijateljstvima se često govori kao da nastaju spontano. Upoznali su se. Kliknuli. Postali prijatelji. Ali bliska prijateljstva zahtevaju ogroman nevidljivi rad, pa čak i postavljanje granica. U kvir zajednicama taj rad može biti dodatno složen jer ljudi često ulaze u prijateljstva sa različitim nivoima autovanosti, različitim iskustvima i različitim granicama. Dobro prijateljstvo zahteva da se sve razlike poštuju. Zajednički identitet može biti početak bliskosti. Ne može biti zamena za nju.
Postoji još jedna stvar koja se često zaboravlja.
Kvir osoba ne mora da bude aktivista da bi zaslužila zajednicu. Ne mora stalno da edukuje druge. Ne mora da bude „glas zajednice“. Ne mora da ide na svaki događaj. Ne mora da ima savršeno razumevanje svih identiteta. Može samo da bude prijatelj. Jer kada je identitet stalno politički čitan spolja, prijateljstvo može biti prostor u kojem identitet ne mora stalno biti tema.
Izraz „samo prijatelji“ možda zato zaslužuje da nestane. Ne zato što prijateljstvo treba pretvarati u romantičnu vezu. Nego zato što reč „samo“ često umanjuje ono što prijateljstvo jeste. U društvu koje je vekovima organizovalo život oko biološke porodice i heteroseksualnog partnerstva, prijateljstvo je često ostajalo bez jezika za sopstvenu važnost. Kvir iskustvo je taj nedostatak jezika učinilo vidljivijim.
Da li postoji mesto na kojem osoba može da bude ono što jeste?
Da li postoji neko kome može da kaže istinu?
Da li postoji neko ko zna kako da pomogne?
Da li postoji neko ko će ostati kada prestane da bude zabavno?
Da li postoji odnos koji nije zasnovan na tome koliko je osoba društveno prihvatljiva?
Ako postoji, onda možda upravo tu počinje porodica. Ne nužno ona koju je osoba izabrala u jednom velikom, dramatičnom trenutku. Nego ona koja je nastajala godinama, kroz male odluke. Kroz poruke. Kroz kafe. Kroz selidbe. Kroz raskide. Kroz „javi kad stigneš“. Kroz „dođi kod mene“. Kroz „nemoj sama“. Kroz „znam“.
Kroz sve ono što prijatelji rade jedni za druge, a što se najčešće podrazumeva sve dok jednog dana ne shvatimo koliko bi život izgledao drugačije da tih ljudi nije bilo. Kvir prijateljstva možda zato nisu važna zato što su kvir. Važna su zato što pokazuju nešto mnogo šire: da bliskost ne mora imati jedan oblik. Da ljubav ne mora biti romantična da bi bila životno važna.
Piše: Jelena Jovanović
Više tekstova iz broja 91 – avgust 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
