Komesarka Nevade za ljudska prava Lauren Scott došla je da poseti prvi Trans Frontall festival koji se održao u Beogradu 9. i 10. maja, ali i kako bi upoznala majorku Helenu. Ona je takođe bila pripadnica oružanih snaga, ali je vojsku napustila kako bi promenila pol. Nakon vojske upustila se u političke vode i to u republikanskom taboru. Ovo je bio povod da porazgovaramo s njom.
Došli ste iz Nevade u Srbiju. Zašto?
U februaru 2015. kontaktirala me je Helena. Zahvaljujući internacionalnom publicitetu koji je moja kampanja iz 2014. dobila, ona je postala svesna mojih napora za civilna prava i takođe shvatila da smo obe pre bile pripadnice vojske. Pozvala me je da govorim na Transfrontall festivalu. Dogovori su trebali da se obave preko ambasade SAD u Beogradu kao deo programa internacionalnih izlagača.
U aprilu predstavnik ambasade me je informisao da je moj prethodno zakazan i odobren dolazak na čekanju “zbog drugih pitanja relevantnih za ambasadu”. Predložili su mi da odložim rezervacije za neki drugi datum. Iskreno sam želela da pokažem svoju podršku Heleni i LGBT zajednici u Beogradu tako što bih prisustvovala festivalu.
Informisala sam predstavnika ambasade SAD da ću zadržati prethodno plaćenu rezervaciju. Moj put u Beograd bi bio o mom trošku i moja poseta ne bi bila deo zvaničnog programa. Stigla sam u Beograd 8. maja i na aerodromu su me dočekale Helena i njeni prijatelji. Imali smo priliku da se upoznamo i družimo u petak pre podne pre nego što je zvanični program počeo u subotu.
Koja je bila vaša motivacija da pređete pola sveta?
Kada sam više naučila o Heleni i statusu LGBT prava u Srbiji, bilo je jasno da postoje i društvene i političke paralele. I Helena i ja smo napustila vojsku zbog našeg transrodnog statusa. Takođe smo postale aktivistkinje za LGBT prava.
Radovala sam se diskusiji na Transfrontall festivalu o mojim naporima i uspehu koji smo postigli u Nevadi, tako što ćemo pružiti primer iz stvarnog života, nadala sam se da će LGBT zajednica u Beogradu shvatiti da politička promena može da se dogodi i da će naučiti nešto od onoga što smo mi uradili. S obzirom na nasilje usmereno na LGBT zajednicu, veoma je važno raditi na tome da se spreči mržnja i diskriminacija, što bi poboljšalo kvalitet života svih ljudi u Srbiji.
Koji su vaši utisci o Srbiji, Transfrontalu i LGBT sceni?
Veoma sam uživala u vremenu provedenom u Beogradu. Ljudi u Srbiji su veoma srdačni. Hrana je izvanredna i piće je obilno. Međutim, ne preporučujem mešanje devet sati provedenih u avionu i izdašnu količinu rakije. LGBT scena je slična onoj u Americi. Postoje barovi i klubovi koji pružaju usluge LGBT osobama. Klubovi su vikendom puni. Ali tokom radne nedelje gejevi i lezbejke uglavnom izbegavaju da privlače pažnju na sebe da bi izbegli predrasude, neželjenu pažnju ili čak nasilje. Čak i u Americi imamo probleme sa mržnjom i nasiljem usmerenim ka LGBT zajednici.
Festival je uspešno prošao, iako je posećenost bila mala. Samim tim što se događaj održao i bilo diskusije o problemu je prvi korak. Svaki pokret mora negde da počne. Kao i u Nevadi, samo nekolicina ljudi je došla na lobi za LGBT prava i ispričalo svoje priče u početku. Kasnije, dosta ljudi bi došlo, uključujući i strejt saveznike i lidere privatnih kompanija koji podržavaju LGBT prava. Bila je čast biti pozvana da raspravljam o LGBT vojnim i političkim problemima.
U mnogim serijama i filmovima možemo videti kako ismevaju gej republikance, kao nešto veoma čudno i neprirodno. Da li se to menja? Da li još uvek postoje predrasude LGBT zajednice prema LGBT republikancima?
Jasno je da se LGBT konzervativci često ismevaju, kritikuju i odbačeni su od strane većine LGBT zajednice. Postoji ideja da su demokrate većina gej zajednice. Međutim, uviđam neke promene prema centru. Log Cabin Republicans su organizacija politički aktivnih LGBT konzervativaca i primećuju porast članova. Kako su gradovi i države suočene sa teškim budžetnim problemima, analiza otkriva da je liberalna politika trošenja prouzrokovala mnoge od tih problema, mnogi ljudi u zajednici na prvo mesto stavljaju svoje novčanike umesto ideologije, posebno što dosta zakona i prava štite LGBT osobe i njihove porodice. Najverovatnije će Vrhovni sud ove godine glasati u korist istopolnih brakova u svih 50 država. Biće interesantno videti kakav će efekat ta odluka imati na podršku demokrata od strane LGBT zajednice u 2016. godini.
Da li su stvarno republikanci neprijatelji LGBT prava?
Skoro smo videli da su liberalci ili takozvana levica skloni podršci i više doprinose inkluzivnom zakonodavstvu.
LGBT zajednica manje sarađuje sa konzervativcima i republikanskom partijom zato što izgleda da ne postoji podrška za njihove probleme. Međutim, kroz istoriju, demokrate su bile te koje se podržavale jednakost ali samo kao političko sredstvo. Ja tvrdim da su demokrate iskoristile LGBT zajednicu i da nisu bili njihovi odani saveznici.
U Americi, demokrate su stvorile zakone o rasnoj segregaciji. Neki od tih zakona su bili na snazi do 1965. godine. Predsednik Bil Klinton, demokrata, je potpisao „Ne pitaj, ne govori“ (DADT) zakon u 1993. koji je sprečio gejeve i lezbejke da javno služe vojsku. Klinton je takođe potpisao zakon o odbrani braka 1996. koji je dozvolio državama da odbiju priznanje istopolnih brakova sklopljenih u drugim državama i da zabrane gej i lezbejskim parovima da dobiju federalne beneficije proistekle iz braka.
U 2010. godini, Log Cabin Republicans su podneli slučaj da se ukine DADT zakon. Demokrate u oba doma kongresa su takođe pokušale da ponište DADT zakon, koji je 2011. godine proglašen neustavnim. Demokrate su jednostavno sačekale dok nije bilo politički pogodno da se preduzme nešto, možda zato što nisu želeli da Log Cabin Republicans preuzmu zasluge za ukidanje zakona.
U 2012. godini Lambda Legal je podnela tužbu protiv ustavne zabrane istopolnih brakova u Nevadi. U februaru 2014. godine država je povukla odbranu te zabrane. Guverner Sandoval je naveo: „Postalo je jasno da se ovaj slučaj više ne može odbraniti na sudu.“ Njegovom odlukom istopolni brakovi su postali neizbežni u Nevadi. Samo je bilo pitanje vremena. U skladu sa guvernerovom odlukom, republikanci su uklonili govor protiv istopolnih brakova iz svoje zemlje i državne političke platforme za izbore 2014. godine.
Ubrzo posle objave guvernerove odluke demokrate su najavile stvaranje organizacije “Freedom Nevada” da bi se nastavila legalizacija istopolnih brakova zakonskim putem. To je očito bilo nepotrebno, uzimajući u obzir guvernerovu odluku. To je jednostavno bio način da se eksploatiše LGBT zajednica i da demokratski politički kandidati dobiju njihovu podršku. Istopolni brakovi bi svakako postojali u Nevadi ali su demokrate htele da prikupe zaslugu za to. U oktobru 2014. godine istopolni brakovi su postali legalni u Nevadi, prvenstveno zbog odluke guvernera Sandovala. Na izborima u novembru 2014. demokrate su izgubile. Možda je LGBT zajednica prepoznala njihovu prevaru.
Neke političke partije u Srbiji (slične republikanskoj) ne podržavaju LGBT zajednicu. Kako to možemo promeniti?
Kako i u Americi, političke partije nastoje da okupe svoju bazu sa povodom. Sve dok je društveno prihvatljivo da se LGBT zajednica zlostavlja, političari će nastavljati da koriste tu priliku. Međutim, spoljašnji pritisak se skuplja od strane međunarodne zajednice prema okončanju nasilja i zločina iz mržnje prema LGBT zajednici. Nadam se da uskoro neće biti politički delotvorno biti pun mržnje i predrasuda.
Ako LGBT zajednica nije vidljiva i uključena u zajednicu, može biti lako ignorisana. Postala sam član nekoliko republikanskih društvenih grupa tokom pređašnjih političkih poduhvata. Upoznala sam dosta ljudi koji su i umereni i konzervativni, često smo sticali veće razumevanje naših problema i takođe smo više poštovali jedno drugo u procesu. Teško je ignorisati nekoga dok večerate zajedno.
Takođe sam provela dosta vremena u edukaciji i lobiranju izabranih zvaničnika iz obe stranke. Političarima je potrebno pokriće kada podržavaju kontroverzno zakonodavstvo. Ako LGBT zajednica ne želi da prisustvuje raspravama odbora i da se sastane sa zakonodavcima, onda im je teško da tvrde da je zakon neophodan, posebno braneći ga sa socijalnim konzervativcima. Kao Harvey Milk, moramo biti uključeni u politički proces i da radimo na predstavljanju naše zajednice kao lobisti ili kao političari.
Kao i Helena vi ste bili aktivni u oružanim snagama. Da li ste imali probleme u vojsci kao Helena?
Pridružila sam se vazdušnim snagama 1989. godine. Prvobitno sam raspoređena da radim kao vatrogasac na aerodromu. Radili smo po smenama od po 24 časa i bila sam obavezana da spavam u sobi sa još 12 muškaraca. To je bilo jedno veoma zastrašujuće iskustvo, pošto se nisam osećala prijatno u telu muškarca još od kad sam prošla kroz pubertet. Nikada se nisam družila sam muškim kolegama i mnogi su mislili da sam gej, iako sam u to vreme bila u braku. Sledeći zadatak mi je bio lakši jer sam postavljena da radim u vatrogasnoj inspekcijskoj službi samo posle nekoliko meseci. Uspela sam da pobegnem od zastrašivanja i maltretiranja od strane muževnijih vatrogasaca. Kasnije sam radila kao menadžer za hitne komunikacione sisteme. Jednom sam zakazala pregled u službi za mentalno zdravlje radi razgovaranja o mojim problemima rodnog identiteta. Kada sam stigla, medicinska sestra me je pitala u čemu je problem. Pitala sam je da li će ono što kažem ući u stalni zapisnik i ona je rekla da hoće. Zamolila sam je da otkaže termin i izašla sam bez i jedne reči. Znala sam da ako pomenem da sam transrodna može rezultovati otpuštanju.
Završila sam šestogodišnji prvobitni ugovor koji je produžen na još dve godine. Međutim, odlučila sam da prekinem ugovor pre završetka dvogodišnjeg produžetka, jer je u toku bilo smanjenje snaga. Dobila sam častan otpust 1994. godine. Dobila sam dve medalje za svoja dostignuća.
Završila sam Višu školu ubrzo posle otpuštanja. Razmišljala sam o tome da se ponovo priključim vazdušnim snagama da se ostvarim kao oficir. Međutim, znala sam da postoji rizik da me autuju i da možda dobijem nečastan otpust.
Za razliku od Helene nisam imala decu o kojoj bih se starala. Odlučila sam da za stalno napustim vojsku i odustala od obećavajuće karijere.
Drago mi je što vidim da danas transrodne osobe mogu otvoreno i časno da služe u vojsci širom sveta.
Kako je izgledao vaš proces samospoznaje i promene pola?
Kao mnoge transrodne osobe shvatila sam da sam drugačija još od malih nogu. Nisam znala šta se to dešava mom telu i nije mi se dopalo. Počela sam da izgledam drugačije od svoje starije sestre. Osećala sam se više kao ona nego moji drugovi. Ponekad sam oblačila maminu garderobu samo da vidim kakav je osećaj. Pokušala sam se bavim sportovima kao što su rvanje i fudbal u školi i radila sam sve stvari koje je trebalo kao mladić, ali ništa od toga mi nije prijalo i nije bilo kako treba. Bila sam konstantna žrtva maltretiranja. Rekli su mi da hodam kao devojčica, i izgleda da je to bilo tačno.
Razmišljala sam o promeni pola u svojim 20-im godinama ali ljudi sa kojima sam pričala o tom procesu su koristili zastarele stereotipe kao meru. Ako želiš da budeš žena, predložili su, moraju ti se sviđati muškarci, moraš nositi haljine. Nisu me seksualno interesovali muškarci i nisam bila zainteresovana za žene kao muškarac. Nisam naišla ni na kakvu podršku u svojoj ideji da možda budem transseksualna lezbejka.
Pridružila sam se vojsci, venčala sam se. Pokušala sam biti muškarac i radila sam muževne stvari, i sve je jednostavno bilo pogrešno. Odlučila sam da je konačno dosta 1998. godine. Razvela sam se od svoje žene, napustila posao menadžera i prodala kuću. Odustala sam od svega. Nekoliko godina sam išla na terapiju da bih saznala ko sam, izvan granica društva, porodice ili prijatelja. Nije bilo lako. Počela sam da uzimam ženske hormone i lekove da bih smanjila nivo testosterona. Na posletku sam otišla na operaciju. Legalno sam promenila ime i dokumentaciju. Mnogi ljudi sa kojima sam radila su znali moju istoriju tokom promene pola. Znali su me po mojem prethodnom imenu i često su koristili pogrešnu zamenicu. Odlučila sam 2005. da napustim Tampu, Floridu i preselim se u Reno, Nevadu. Niko me tamo ne bi znao osim po mom novom imenu i novom polu. Moja nada je bila da nabavim stan, nađem posao i nestanem u pozadini, da postanem neupadljiva i nezapažena žena, kada bih imala sreće.
Mnogi ljudi iz trans zajednice zagovaraju mišljenje da T treba da se ukloni iz LGBT, zato što su LGB seksualnosti a T nije. Kakvo je vaše mišljenje?
Postalo je jasno da tokom mojih nastojanja oko pitanja građanski prava u Nevadi da prioriteti LGB zajednice nisu isti kao i prioriteti trans zajednice. Kada je došao red da se saslušaju predlozi zakoni koji su uticali na LGB zajednicu, LGB zajednica je bila tu i pričala o svojim iskustvima sa diskriminacijom, veoma malo trans ljudi je bilo tu. Isto tako, kada su predlozi zakona koji su uticali trans zajednicu zakazani za sastanke odbora nije bilo LGB zajednice. Ako uzmete u obzir istoriju Kampanje za ljudska prava (HRC), videćete isti obrazac. Trans zajednica je kopile gej zajednice. Trans zajednica je ta koja je 1960-ih započela borbu za LGBT prava, ali je gej zajednica uzela vlasništvo nad njim, sa lezbejkama koje su često tretirane kao drugorazredni partner. Biseksualna zajednica je često ignorisana i tretiraju ih gore nego bilo koju drugu grupu u alfabet supi. Bez obzira, građanska prava su ljudska prava i svi možemo imati koristi od otklanjanja voljenih etiketa i tako što ćemo početi da radimo zajedno za opšte dobro. Mi smo jači i možemo više postići zajedno nego odvojeno. Ali da bismo to uradili moramo razumeti i podržati jedni druge. Mi ne možemo očekivati da nam društvo u celini pomogne i da nas prihvati, kada mi odbijamo da pomognemo i prihvatimo jedni druge u LGBT zajednici.
Koja je vaša poruka LGBT zajednici u Srbiji?
Za političku i socijalnu promenu je potrebno vreme ali se može postići. Potreban je naporan rad, posvećenost i upornost. Ustanite danas, promenite svet sutra.
Razgovarao: Predrag M. Azdejković
