Francuski umetnički tandem Pierre Commoy i Gilles Blanchard, poznat kao Pierre et Gilles, već gotovo pet decenija gradi sopstveni univerzum na raskršću fotografije, slikarstva, kiča i pop-kulture. Njihov rad je vizuelna simfonija glamura i duhovnosti, erotike i ironije, a svaka njihova fotografija izgleda kao minijaturni oltar posvećen lepoti, želji i identitetu.
Njihova priča počinje 1976. godine u Parizu, u trenutku kada se vizuelna umetnost i gej kultura stapaju u novu estetiku slobode. Pierre je tada bio fotograf za modne časopise, a Gilles ilustrator — i njihov susret nije bio samo ljubavni, već i umetnički klik koji će promeniti francusku vizuelnu scenu. Od tada, Pierre fotografiše, Gilles slika, a zajedno stvaraju slike koje su istovremeno i portreti i ikone, i svetačke relikvije i reklame iz snova.
Njihov proces je gotovo ritualan. Sve počinje u njihovom studiju, uređenom kao filmski set, gde lično prave scenografiju, osvetljenje i kostime. Nakon što Pierre snimi fotografiju, Gilles preuzima platno i počinje da slika direktno po površini, dodajući boju, detalje, aureole, bisere, cvetne girlande, zvezde i oblake. Rezultat je hibrid između portreta i ikone, između svetog i profanog — delo koje se ne može svrstati u klasične kategorije fotografije ili slikarstva.
Pierre et Gilles su postali sinonim za estetiku preterivanja. Njihove slike obiluju bojama, ornamentima i simbolima, često spajajući motive iz religije, mitologije, pop-kulture i erotike. Njihovi modeli su i poznate ličnosti i anonimni mladići iz pariskih klubova — svi prikazani sa jednakom pažnjom i obožavanjem. Među onima koje su portretisali nalaze se Catherine Deneuve, Madonna, Nina Hagen, Jean-Paul Gaultier, Marc Almond, Serge Gainsbourg, Amanda Lear, ali i nebrojeni anonimni muškarci i žene pretvoreni u junake iz legendi i snova.
U središtu njihovog rada stoji ideja ikonizacije identiteta. Pierre et Gilles su od početka otvoreno gej par, a njihova umetnost je, iako raskošna i dekorativna, duboko politična. U vremenu kada su homoseksualnost, AIDS i rodni identitet još bili tabu teme, oni su stvarali slike koje su istovremeno slavile različitost i prkosile moralnom konzervativizmu. Njihovi „svetitelji“ i „mučenici“ su često lepi, ranjivi muškarci u pozama koje evociraju hrišćanske ikone — ali umesto mučeništva zbog vere, njihovi junaci trpe zbog ljubavi, seksualnosti, društvenog neprihvatanja.
Tako njihova estetika, i pored spoljašnjeg glamura, u sebi krije melanholiju i tugu. Ispod slojeva šljokica i boja često se nalazi krhko telo, pogled pun čežnje, trag bola. U tome leži dubina njihovog rada — oni nisu tek dekorateri savremenog sveta, već njegovi nežni hroničari. Njihov svet je pun božanstava i svetaca, ali to su savremeni bogovi — manekeni, mornari, drag kraljice, vojni regruti, prostitutke i mučenici pop-kulture.
Pierre et Gilles su u svoje slike utkali francusku tradiciju simbolizma i katoličku ikonografiju, ali kroz filter postmoderne ironije. Njihov kič nije slučajan — on je oružje. Kroz preterivanje i teatralnost oni razotkrivaju hipokriziju društva koje se divi lepoti, ali kažnjava želju. Njihove slike su zato i lepe i neprijatne, i uzvišene i subverzivne, jer nas primoravaju da razmislimo o tome koga i zašto obožavamo.
Tokom decenija, tandem je održao brojne izložbe širom sveta — od Pariza i Londona do Njujorka, Tokija i Berlina. Njihova retrospektiva „Clair-Obscur“ u pariskom muzeju Jeu de Paume, kao i kasnije „Icones“ u galeriji Templon, potvrdile su njihov status umetnika koji su uspeli da spoje visoku umetnost sa popularnom kulturom. Njihov opus je danas prisutan u kolekcijama velikih muzeja, ali i u srcima queer publike koja u njihovim slikama prepoznaje slavlje identiteta i senzualnosti.
Za razliku od mnogih umetničkih tandema, Pierre i Gilles su i dalje zajedno — u životu i radu. Njihova povezanost i doslednost postali su retkost u svetu umetnosti brzih trendova i promenljivih ideala. U vremenu digitalnih slika, njihov ručni rad — pedantno komponovan, slikan i ukrašen — deluje gotovo staromodno, ali upravo zato dragoceno.
Kao i njihovi modeli, i oni sami su postali ikone — ne samo umetničkog kiča, već i ljubavi kao stvaralačke sile. Njihov rad nas podseća da svetlost može biti jednako sveta i svetlucava, da erotika i duhovnost nisu suprotnosti, već dve strane iste želje — želje da se voli i da se bude viđen.
Piše: Sunčica Adamović
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
