Kao i svi, tako i ja bivam uvučen u crnu rupu društvenih mreža gde sve izgleda savršeno. A kako je stigla jesen/zima 2025, kod mene je stigao i višak kilograma. Mrzelo me da treniram. Svi me pitaju kad ću smršati. Možda i neću. Možda ću samo jednom, iz inata, prihvatiti sebe makar dok ne uđem u farmerke iz 2023.
Uvek sam raspolagao velikom dozom samopouzdanja, svuda osim ispred ogledala. Nikad nije bilo dovoljno dobro, pa i kad je bilo i više nego dovoljno. Svetlo u ogledalu zna da slaže, naročito kad je jutarnje i blago toplo. Ali kamera ne prašta. Ona ima neku pasivno-agresivnu objektivnost: neće ti reći da si se ugojio, ali samo ja znam koliko mi vremena oduzme da se isfotošopiram u Faceapp-u. Na niske grane sam spao. Šmrc.
I tako, dok svi pričamo o samoprihvatanju, mi zapravo, odmeravamo jedni druge u pikselima. I tu negde, između svetla i filtera, setim se jedne istine Dostojevskog koju sam čuo mnogo ranije nego što sam hteo, da je sposobnost ne čuditi se ničemu najveća vrlina.
Jer ovaj svet, ova potraga za savršenstvom, ovo kolektivno ludilo u kom se merimo u milimetrima i lajkovima, ne zaslužuje da ga shvatimo ozbiljno. Ako išta čuva razum, to je ta hladna, skoro zen-skromna sposobnost da se više ničemu ne čudiš, ni sopstvenom stomaku, ni tuđim pločicama, ni sopstvenim slabostima, ni tuđim očekivanjima. Ko ume da se ne čudi, taj preživi.
Daću sebi pravo da generalizujem: U gej svetu, sve počinje od dobrog tela. Ako ga imaš, svi te vole; ako ga nemaš, svi te ignorišu. To je ekonomija požude. Puno mišića, puno pažnje. Nema trbušnjaka, nema razgovora. Da, znam, previše generalizujem, ali znamo da je istina.
Jer i ja sam jedan od onih koji su „samo zavirili na Grindr“, ali su ostali da žive tamo kao u open-space kancelariji ega. Sve izgleda kao izbor, a zapravo je kolektivna šizofrenija s filterom. Zato sam obrisao sve dejting aplikacije, što preporučujem. Nije kriva aplikacija, krivi su korisnici.
“Moraš da voliš sebe.“ To kažu oni koji imaju stomak na kom mogu da rendaju sir. „Budi svoj.“ Kažu oni koji svi liče jedni na druge. Ne, ne mrzim sebe, samo me nervira što mi je motivacija nestala za treningom usled nekih drugih prioriteta. I ne, nije mi problem stomak, problem mi je što u njemu više nema razloga da ga skrivam. Jer svi mi znamo: nije teško smršati, teško je izdržati da te niko ne vidi dok to radiš. U doba algoritama, transformacija mora da bude javna da bi bila stvarna. Dokazujemo snagu lajkovima, zdravlje story highlightima. Svaka traka za trčanje je, zapravo, pozornica. A kad ne-daj-Bože, posustaneš osećaš krivicu, jer si izdao kult. Kult zdravog tela, kult lepote, kult „radi na sebi“. Kult koji ne oprašta propadanje. Jer sve dok telo može da se monetizuje, duša je višak.
Jesam li ja licemeran što bi da se j**** a da mi ne uđe. Jesam. I to s ponosom. Jer svako ko iskreno govori o telu zna koliko su te laži slatke: „Ne jedem posle šest“, „samo organski“, „meni je trening dovoljan”. Nije. Lažemo, jedemo, smirujemo se testom, čokoladom i alkoholom. Prelistavamo tuđe slike i verujemo da ćemo ponovo biti srećni kad se „vratimo u formu“. Samo što forma nikad nije ista. A sreća uvek beži kad je meriš u ogledalu. Šmrc. Zapravo, najteže mi pada što sam se iz sveta ideja preselio u svet tela. Nekad sam s ljudima razgovarao o filmovima, muzici, knjigama.
Danas pričamo o kalorijama, proteinima, deficitima i „novom planu ishrane“. Čak i komplimenti su postali nutritivni: „Super izgledaš, jesi na dijeti?“ Nema više: „Imaš lepu energiju.“ Energija se ne vidi u storyju, ne prodaje se u reklami, ne stavlja se u caption.
I ne, ne radi se o „mršavima i debelima“.
Radi se o tome da smo, u pokušaju da budemo savršeni, postali neiskreni. Kao da niko ne sme da prizna da je umoran od truda. Da ponekad ne voli svoje telo. Da ima dane kada bi najradije obukao duks i nestao iz virtuelnog sveta u kojem svi treniraju, kuvaju zdravo i poziraju kao da ih neko stalno voli. A niko zapravo ne voli, samo lajkuje. Neko će reći da je rešenje u „body positivity“ pokretu. Ali recite mi iskreno, zar nije i to postao marketinški paket? Slogan sa popustom? Na papiru plemenit, u praksi razvodnjen, kao kafa bez kofeina. Jer ako mi „praštaju višak“, znači da mi ga i dalje mere.
Ako me „prihvataju takvog kakav jesam“, znači da su pre toga morali da odluče da li vredim. I opet sam objekat. I sad, dok ovo pišem, realno, nisam gladan. Nisam ni lenj, nego sam zasićen. Zasićen pokušajima da ispunim sliku koja nikad nije dovoljno dobra (u mojoj glavi). Zasićen očekivanjima, izazovima, proteinima u prahu, mentalnim trenerima i rilsevima koji mi objašnjavaju da „sve počinje od discipline“.
A ja znam da sve počinje od odluke.
Od onog trenutka kad ti pogled sklizne s tuđeg trbušnjaka na tvoj stomak. Od one sekunde kada ti se u glavi upali: „propao si“. Ne, nisam propao. Samo sam stao. Jer istina je, umoran sam. Ne od viška, nego od uloge. Umoran od toga da budem projekat, ne osoba. Umoran od saveta, izazova, planova i ambicija koje su mi se zalepile za čelo kao etiketa na proizvodu koji još nije spreman za tržište. Možda sam se zato ugojio: jer sam prestao da budem marketinški primerak?! Jer više ne mogu da održavam taj neumorni kontinuitet „napretka“. Ali evo me, živ, zdrav, i dalje tvrdoglav. I dalje u pokušaju da pronađem sredinu između želje da budem zadovoljan sobom i potrebe da izgledam kao najbolja verzija sebe. Da volim telo, ali i da ga disciplinujem. Da ga ne mrzim, ali da ga ne slavim kad nije zdravo. Da ga ne glorifikujem, nego da ga poštujem. Jer možda to i jeste pravi cilj: ne da budeš savršen, nego da se osećaš stvarno (još diskutujem o tome sa sobom).
Ne želim da se ubijem zbog toga što nisam savršen. Ali neću ni da se samozavaravam da sam „poseban“ jer sam lenj. I neću da glumim da je višak deo mog identiteta, nije. To su moji izbori, moje slabosti, moj život u privremenom neredu. Iako išta želim da naučim iz ove jeseni i zime, to je da oprostim sebi za sve trenutke kada nisam bio svoj. Gledam i razmišljam koliko je nas ostalo da veruje da postoji nešto više od tela.
Neka emocija, neka vrednost, neki smisao koji ne možeš da skroluješ. Možda ću opet početi da treniram. Ali samo zbog sebe, jer prosto obožavam kako izgledam sa 10 kilograma manje.
Da li bi trebalo da се ubijem u laži body positivity pokreta koji je samo eufemizam za „praštamo ti višak“?
Ubiti se neću, ali moram da smršam. Srećna Nova godina.
Piše: Stefan Mirković
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
