Osim istorijskom i faktografskom, dokumentarni film se poodavno već nedvosmisleno pridružio i onome što bismo uz manje ili više rezerve mogli da označimo starijim i/ili recentnijim nasleđem popularne kulture. I iznimno je važno i dobro što je tako. Jer upravo iz tog pravca nam stižu dokumentarna ostvarenja koja nam, sasvim jasno, i podno prvenstvenih i nominalnih tema, donose i dragocene osvrte i podsećanje na istorije privatnih života, a taj je aspekt dodatno intrigantan i ilustrativan po cenu napredovanja/evolucije nekog društva ukoliko se odnosi i na istorije kvir života. Neki dokumentarni filmski radovi upravo tog podtipa su uspešniji, rečitiji, zanimljiviji, filmski vredniji, naravno, u skladu sa kreativnim ili produkcionim mogućnostima autora, a isto važi i za lični fokus, nadarenost, nadahnutost, visprenost, artikulisanost i/ili odvažnost.
Upravo izrečeno dosta precizno se može izvagati na dva ako ne odlična, a ono barem vrlo, vrlo dobra dokumentarna ostvarenja koja u sebi vešto sjedinjuju ravan privatnog i opšteg. Unutar tog dvojca, u pop-kulturnom smislu je prijemčljiviji, pitkiji i dinamičniji dokumentarni film iz ponude HBO Max-a, Enigma, koji prikazuje životne puteve dve zvezde iz javnog života druge polovine minulog veka, a čije su se životne staze u par navrata u mladim danima izukrštale i čiji su se životni izbori u potpunosti razmimoišli u zrelijim i godina uspeha na takozvanoj javnoj sceni. Akterke Enigme su britanska trans-zabavljačica Ejpril Ešli (koja se upokojila u samom finišu 2021. godine) i Amanda Lir, još uvek živuća zvezda eutanaziranog evropskog disko zvuka i navodna i povremena muza i družbenica poznatih i vidno osobenijih i nadarenijih, kao što su Pikaso, Boui ili Džeger. Na samom početku ovaj nam film predočava korensku oprečnost između njih dve – Ešli je dosta rano javnosti obznanila svoju trans-prirodu i predistoriju, postavši tako jedna od pionirki borbe za kvir prava, dok Amanda Lir sve do danas bez iole uvijanja i prilično srčano nastoji da pobije te višedecenijske glasine o muškom joj poreklu, koje je u starosti možda i dodatno evidentno. Dabome, reč je o duboko ličnim i samim tim i opravdanim izborima, kao i svetonazorima koji su samo u načelu fluidni i promenljivi kada dođu dani i godine prepoznatljivosti i slave. U samom startu Enigma ima biti pohvaljena jer autorka dosta neusiljeno i elegantno uspeva da ostvari privid nekakve ekvi-distance, s tim da je očito da su njene, a, prirodno, i simpatije većeg dela gledateljstva, na strani Ejpril Ešli, koja na tim brojnim arhivskim snimcima uz primetnu, a uvek blagotvornu i dobrodošlu samoironiju, artikulisano iznosi svoj životni put i krupne mene kroz koje je prošla do tek tačke mira sa samom sobom i sopstvenom biti. S druge strane imamo žovijalnu i pomalo posprdno nastrojenu, a svakako vidno drsku i samoljubivu Amandu Lir, koja i sa pozicije ozbiljnijih godina (a nikada nije sa sigurnošću utvrđeno ni koje godine je ona tačno rođena) insistira na svojoj istini, svom narativu, svojim fusnotama u vlastitoj biografiji kakvu ju je sama osmislila i ustrojila… I u tom pogledu, sve je sasvim u redu – Enigma donosi iznuđeni i prividan duel dva oprečna životna iskustva i gledišta, kome nije potrebna navijačka ostrašćenost niti onih koji su ovaj film stvorili, a niti onih koji su izvoleli da ga pogledaju. Svetonazori Ešli i Lir su suštinski komplementarni, a u eri postistine biografska faktografija je u samom zametku diskutabilna i porozna stavka. A na sreću autora i publike, Enigma je mogla da se osloni na izobilje arhive i dokumentacije, kao i na nadahnuta svedočenja ne samo Ešli i Lir, nego i drugih „satelita“ koji su se tu i tamo očešali o orbiti njihovih ličnih putovanja ka slavi, a, u slučaju Ejpril Ešli, i pune samospoznaje.
S druge strane, uz vidno manje pop-kulturnog šarenila i razigranosti, takođe dokumentarni film naslovljen kratko Sali (Sally), dabome, sasvim očekivano upravo u tom modu i tom pristupu, donosi nam detaljistički portret Sali Rajd (1951-2012), prve žene koja je putovala u svemir. A krucijalni ugao gledanja na njen takođe nesvakidašnji životni put lako je nađen u njenom privatnom životu; udarna sagovornica u Sali, filmu nagrađenom i na ovogodišnjem izdanju uvek prestižnog Festivala nezavisnog filma Sandens, je Tam O’Šonesi, intimna partnerka i životna saputnica Sali Rajd tokom punih 27 godina. Rajd je, kako saznajemo iz filma koji, sasvim prirodno nosi njeno ime, bila stalno uplašena, pa i paranoidna po pitanju mogućnosti da u javnost procuri istina o njenoj seksualnoj orijentaciji i sa njim uvezanim životnim stilom i izborima, a O’Šonesi je tu njenu odluku dosledno poštovala svih tih decenija. Sali se krajnje brižljivo i odmereno odnosi prema faktografiji, laganim tempom gradeći taj svet oštrih i bolnih oprečnosti – put u svemir i izuzetnost u vezi sa tim, sa jedne, i kriptičnost po pitanju privatnog života, s druge strane. Ovo je film bez formalne mane, a najdragoceniji dar koji gledalac tu može da dobije je uvid u nepatvorenu ranjivost i dalje prisutan bol u glasu i na licu Tam O’Šonesi dok govori o lako nam pojmljivom užasu ili barem opterećenju života u svojevrsnoj „ilegali“, tokom, eto, bezmalo, tri decenije zajedničkog života, strogo skrivanih znakova bliskosti, privrženosti i potvrđeno snažne ljubavi. Sali je nepobitno konvencionalniji film od Enigme, ali združena, ova dva ostvarenja, baš kao i u pomenutom ličnom slučaju Ejpril Ešli i Amande Lir, ostavljaju jak utisak nehinjenosti i pružaju značajan uvid u nekadašnju istoriju privatnih kvir života sa odjekom i do dana današnjih.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 85 – avgust 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
