Ključni autori savremenog srpskog filma, nekako neizostavno obuzeti pogađanjem one snevane i najčešće mitske mete, bilo da je u pitanju ciljani proboj na prvoligašku festivalsku scenu u međunarodnim i najprestižnijim okvirima ili samo (inače, takođe sasvim legitimno) željeni uspeh na ovdašnjim kakvim-takvim bioskopskim blagajnama, neretko propuste priliku da ispričaju jednostavnu, a sočnu i znakovitu priču o ovdašnjim prilikama i naravima, pa značilo to da se pritom bave balansiranjem na onom uvek skliskom terenu pravljenja filmskih ekvivalenata onim čuvenim „isečcima iz stvarnog života“. Većini, dakle, to nikako da pođe za rukom (a evidentno je da im je i to bilo jedan od samozadatih ciljeva), ali ima ko to može. Da je i za tako nešto kadra pokazala je Milica Tomović, rediteljka u slučaju svog prvenca na planu dugog metra –„Kelti“ (gde je, uz Tanju Šljivar, i scenaristkinja), definitivno najboljeg/sveukupno najkvalitetnijeg srpskog filma na uzorku ovih jedanaest meseci tekuće nam godine.
Milica Tomović to postiže uz izvrsno artikulisanu jednostavnost kao idejni i stilski krovni koncept, nedvosmisleno naturalistički izraz, a, pritom, njeni su „Kelti“, inače, na svetskom nivou i inače, premijerno prikazana u zvaničnom programu ovogodišnjeg izdanja Berlinskog filmskog festivala, i ostvarenje koje u velikoj meri i bez imalo razvlačenja tog pojma i te odrednice potpada i u domen kvir-filma. A što je, uostalom, pre nekoliko dana, dovelo do čak četiri festivalska priznanja na LGBTQ filmskom festivalu u Montrealu (nagrade za najbolji celovečernji film, nagrada za najbolji scenario, nagrada za najbolju scenografiju i nagrada za čitav glumački ansambl). Naravno, nagrade su tek delić potreban za uspostavljanje referenci i snalaženja u nepregledu gledalačkih izazova i mogućnosti, kao i za sticanje slike o stvarnim dometima konkretnog filma, a u slučaju Kelta one su i prirodan ishod – naprosto, Kelti, podno svoje osnovne narativne potke (dečijeg rođendana u beogradskom predgrađu negde u prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka), na fonu možda i važnijeg aspekta koji se tiče istovremenog okupljanja odraslih (rodbine odraslih i prijatelja im) donosi konsekventnu povest i o životima (tamošnjim, ali i vremenski univerzalnim) tzv. gej populacije. Kvantitativno gledano, tu imamo jedan gej par (ujak i njegov nešto mlađi dragi, te lezbejski trougao, bivša, bivša i nova mlađa draga jedne od njih). A i to numeričko predstavljanje nije toliko značajno (osim u svrhu konkretizacije i pojašnjenja onima koji film tek treba da pogledaju, a trebalo bi da to učine svi koji do kvalitetnog i relevantnog filma ne samo i ne nužno iz Srbije mare); ono što je ovde bitno da autori i u toj dimenziji filma gledaocima pružaju kinestetski vrednu i na emocionalnom planu upečatljivu i neporecivo smislenu iluziju prikaza delića već pominjanih stvarnih života. Pa još i života, nazovimo ih tako, neznatnih civila (ali u zanimljivim životnim situacijama i u uvek potentnom trenutku raskoraka ka nečem novom i možda boljem ili samo svrsishodnijem) u tom i dalje privlačnom nam i ilustrativnom periodu naše recentnije prošlosti.
Ne samo da smo sa Keltima dobili i dve odlično koncipirane i usnimljene (direktor fotografije je Dalibor Tonković) scene bliskosti gej aktera priče, nego je to vrsno udenuto u širi okvir i predstavlja integralni deo priče odrastanju u ovoj ili onoj životnoj dobi (u tom smislu, i zanimljiva i mudra kontrateža je dečiji rođendan sa sve znalački postavljenim detaljima kao znakovima narečene ere – Kleopatra, Steps sokovi, Nindža-kornjače, grupa Ruž, kulinarskom akrobatike nemaštine koja ne prašta u delo sprovedene torte, mini-sedviči sa kiselim krastavčićima…). Pomenuti dečiji rođendan, takođe prikazan sav u finesama i uz zaumnu delikatnost koja sprečava da „Kelti“ skliznu u tzv. misery porn kakav se čak i najviđenijim belosvetskim filmskim festivalima očekuje od filmova iz ovog ili onog kraka Istočne Evrope), dakle, inteligentno je izabrana kontrateža osnovnoj priči o prokrastinaciji iz koje, eto, može da se izrodi i jedna burna i opet znakovita, pijana noć tokom koje će na videlo izaći mnogo toga – lični potresi i nezadovoljstva koje nužno ne moraju proizilaziti iz šireg, društvenog čemera, te nagoveštaji psihoza i ozbiljnih neurastenija, brojne nedorečenosti u emotivnom poimanju sveta, ali i ona punoća života i bliskosti sa neposrednom okolinom, o kojima mnogi, pa i međusobno generacijski i prostorno raznorodni, samo mogu da snivaju. Jednostavno, „Kelti“, povrh i mimo svega drugog u ovom prikazu već pomenutog ili ne, postavljaju i pitanje – šta ako se ipak život najpotpunije može osetiti i tu, na margini velikog grada i tokom jedne čak i snevesele dečije proslave u tom trenu sveopšteg očaja i jada?
„Kelti“ zavređuju pohvale u i svim ostalim aspektima (kostimografski i scenografski su precizni a suptilni, montažno je ubedljiv sa takođe veštom iluzijom prikaza događaja koji se događaju istovremeno i u kontinuitetu, a pored izvrsne glume Dubravke Kovjanić i Stefana Trifunovića u rolama roditeljima slavljenice, film određuju i sjajno usklađena gluma čitave podele, te maestralne epizode Milice Grujičić i Jovana Belobrkovića, kao i iznenađujuće zrela glumačka kreacija malenog Konstantina Ilina u ulozi skrajnutog Fiće; ipak ono što je ipak zanimljivije i dalekosežno gledano važnije, ovaj film, nalik sjajnom ostvarenju „Moj jutarnji smeh“ Marka Đorđević od pre par leta, u srpski film vraća brigu udarnih autora za junake, neusiljenu duhovitost i empatiju kao osnovnu idejnu nit, i rediteljki Milici Tomovića i svima ostalima iz ekipe „Kelta“ hvala.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 63 – decembar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
