U decembru prošle godine održan je deseti i ujedno poslednji BeFem festival. Iako jedan od retkih feminističkih festivala koji je kroz debate o rodu, polu, politici, seksualnosti odlučno prkosio patrijarhalnim normama i kao takav postao prepoznatljiv u javnom prostoru, njegove organizatorke odlučuju da ga ukinu(?), ili pak zatvore jednu fazu u promišljanju svog društvenog angažmana.

„To nije ukidanje“, kaže Jelena Višnjić, jedna od osnivačica BeFema, „to je samo jedna promena, širenje područja borbe i kreiranje novih feminističkih strategija. BeFem je u jednom uzbudljivom procesu rasta i transformacije u kojem gradi nove političke prakse i kanale mobilizacije za nove generacije i nas nove u novom socijalno političkom okruženju.“

Nastao iz ideje dve prijateljice da otvore prostor za sve kojima je “tesno da misle i vole u svoja četiri zida“, BeFem je s godinama jačao i postao vidljivo mesto na kome se otvaraju “zabranjene” teme, one što narušavaju tradicionalne predstave o ženi i provociraju mizogine obrasce mišljenja i ponašanja. Na tom mestu crpiš neku neobuzdanu energiju dok usvajaš nova znanja koja te raduju, osnažuju, ali i ljute, zastrašuju, rastužuju. Tu se osvešćuje i slavi ženskost i ženstvenost, ali i poziva na akciju, društvenu odgovornost i političko i kulturno delovanje ka nekom pravednijem društvu.

„U proteklih deset godina BeFem festivala mi smo stvarale mesto susreta različitih feminističkih zajednica, pojedinki i pojedinaca i pokušavale smo da redefinišemo i rekonstruišemo pojmove politike i/ili političkog. Trudile smo se i da stvaramo nove, slobodne i autonomne prostore razlika. Učile smo jedne od drugih kako da živimo i mislimo (iz)van normi i unapred definisanih matrica. To što smo za ovih deset godina uspele da pre svega održimo ideju o besplatnim programima za nas jeste jedan važan feministički akt i što smo uspele prosto da napravimo mogućnost da se na BeFemu govori o temama koje će tek anticipirati političku borbu ili stvarnost. To nam je uspevalo upravo zbog političkih savezništava koje smo gradile sa različitim ženama lokalno i globalno, sa beogradske scene, i sa regionalne, ali i uz važan doprinos feministkinja iz Švedske“, kaže Jelena.

Slogan poslednjeg BeFem festivala „Svaki put kao da je prvi“ na neki način odražava samu prirodu manifestacije, na koju uvek dolazimo i odlazimo sa novim i drugačijim iskustvima. Svaki put nam se nametnu neki novi problemi koje pokušavamo da artikulišemo, a stari vraćaju da bismo ih iznova propitivale. Ako smo ranije zadovoljno govorile o pojavi MeToo pokreta, sada nam se otvaraju pitanja čemu nas je on naučio, koje su njegove posledice, šta se promenilo i kako na njegovim krilima delati dalje. Na BeFemu su se slušali monolozi „vagina sa margina“, koji temu reproduktivnog zdravlja osvetljavaju i kroz lična iskustva marginalizovanih žena. Čuli su se glasovi fabričkih i sezonskih radnica uvučenih u surovu borbu sa privatizacijom, eksploatacijom i siromaštvom. Iscrtavale su se mape sa lokacijama na kojima je izvršeno nasilje nad LGBT osobama, a u potrazi za odgovorom na pitanje kome sve pripada prostor jednog grada i gde je čije „mesto za ljubljenje“. Govorilo se o ženama u izbeglištvu i bežanju ne samo od ratova, nemaštine i smrti, već i od krutog patrijarhata i mizoginije, o sukobu sa homofobijom i antimigracionim politikama, sa terorom i seksualnim nasiljem. Po treći put na BeFem festivalu govorila je Šveđanka Kajsa Ekis Ekman, vatrena protivnica prostitucije i surogat materinstva. Pričala je o oblicima verbalnog i psihološkog nasilja u partnerskim odnosima, o tome kako prepoznati simptome nasilne veze, i razjašnjavala razlike između deset tipova zlostavljača.

Na panelima se diskutovalo o socijalnim i populacionim politikama, koga najviše pogađaju mere štednje, i koji nivo demokratije treba dostići da bi nam osnovna ljudska prava, poput prava na stanovanje, bila zagarantovana. Kako, s druge strane, feministički aktivizam može da demistifikuje, promeni i dekonstruiše postojeće politike, prakse i tradicionalne obrasce, koliko je u tom poslu važna ženska solidarnost, kako pojačati ženske glasove, bile su nezaobilazne debate na BeFemu tokom svih godina. Sve teme koje su se otvarale, a predug im je spisak, dobijale su i svoj umetnički izraz slikarki, dizajnerki, muzičarki, rediteljki, a završavale na ivici nervnog sloma u talk show konceptu komičarki Dekadence i Markize de Sada.

BeFem festival je u decembru zaokružio svoj desetogodišnji ciklus i vreme je, očigledno, za nove vidove akcije. Jelena i Christina Wassholm, naša Šveđanka i takođe osnivačica BeFema, pa Sanja, Ana, Jovane, Nataša, Milica, Tea, Tina, Nada, sada se usmeravaju na dva ključna polja: jedno je mobilizacija zajednice, a drugo je vidljivost ženskih glasova u javnom i medijskom prostoru kroz razne feminističke obrazovne programe i medijsku produkciju. One posebno ističu Bring The Noize, koji se održava 8. marta, na Međunarodni dan žena, kada se zajedno podsećamo sjajnih feminističkih akcija, kolektiva i pojedinki koje su obeležile prethodnu godinu. „Sve one nam pokazuju kako zajedno i samo solidarno možemo doneti promenu“, kaže Jelena. „Baš zbog toga, ovo je prilika da odamo priznanje svima nama koje svakodnevno pružamo otpor, jer je jako važno da znamo da mi i naš rad ne prolazimo neprimećeno, u trenutku kada žene i inicijative dobijaju sve manje prostora za delovanje i pojavljivanje u medijima. Zbog toga ovo predstavlja prostor da zajedno slavimo borbe i pozivamo na njihov nastavak.“

Piše: Marjana Stevanović
Foto: Nataša Ilić

Više tekstova iz broja 52 – februar 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):

3 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.