Kraj prethodne kalendarske godine i prve polovine pozorišne sezone 2017-2018. doneo je par zanimljivih umetničkih projekata kod nas kada je u pitanju LGBT tematika. Ova tema je poprilično marginalizovana u našim pozorištima, što je slučaj i sa temama ostalih manjinskih grupa u Srbiji. I pored toga, predstave sa ovom tematikom postoje i zato bih svakako ovom prilikom izdvojio dve najuspelije, ne samo po tematici, već i po umetničko – scensko – glumačkom ugođaju. U pitanju su predstave CRNA KUTIJA, koja igra u Beogradskom dramskom pozorištu, nastala u koprodukciji sa Beo artom i EDVARD DRUGI, koja igra u novosadskom pozorištu Újvidéki Színház. Pored prikaza ove dve predstave, pomenuo bih i zanimljiv projekat 50 SHADES OF GAY, u produkciji Čendre Multimedije (Priština) koja je gostovala, na trenutno najznačajnijem domaćem festivalu savremenog pozorišta, subotičkom DEZIRE festivalu.
Jedna od svakako najzapaženijih premijernih beogradskih predstava ove polusezone jeste predstava CRNA KUTIJA, u režiji Andreja Nosova i dramatizaciji Ane Đorđević, a inspirisana kultnim italijanskim filmom Savršeni stranci Paola Đenovezea. Ova crna komedija na izuzetno interesantan način postavlja važna i aktuelna pitanja iz naše svakodnevnice: Koliko i kako mi danas vidimo javni i privatni život? Okupljeni da dočekaju pomračenje meseca, sedmoro prijatelja tokom večere razotkriva svoje najintimnije tajne i žudnje, tražeći izlaz iz “igre istine” mobilnim telefonima. Šta je istina, a šta tajna? Koliko dobro poznajemo one najbliže sa kojima i pored kojih živimo? Nekada smo tajne čuvali u glavi, a danas u SIM kartici. Šta bi bilo kada bi SIM kartica mogla da govori? Pitanja su koja se postavljaju u ovoj predstavi. Tek da ne bio ostalo na pitanjima na sceni vidimo i kako se odgovori sami pokazuju. Rastrzani između hobija i profesija, polulaži i istina, uloga prijatelja i supružnika, ljudi kao da vode dvostruke živote, ispunjene tajnama koje čuvamo duboko u sebi. Izgleda paradoksalno da u vreme kada skoro sve može da se sazna o nečijem životu posredstvom društvenih mreža, ipak kao da sve više krijemo neke veoma važne lične i privatne stvari samo za sebe. Ova predstava je na komičan način, poput malog eksperimenta (javno čitanja SMS poruka i slušanje razgovora na mobilnim telefonima) to potvrdila. Koliko smo mi zapravo savršeni, a koliko iskreni i da li laž pomaže da nam bude lakše. Čemu tajne među ljudima za koje tvrdimo da su nam najbliži? Koliko smo danas zapravo otuđeni? U svim naporima da sebe predstavimo što savršenijima te groteskne maske nam srastaju sa licem. Da li smo dobri roditelji? Da li smo verni supružnici? Da li bolujemo od teške bolesti? Koja nam je seksualna orijentacija? Valja napomenuti da je “crna kutija” ovde ustvari metonimijska slika mobilnog telefona. Telefon je crna kutija naših života.
Reditelj je okupio sjajnu ekipu saradnika. Pored pomenute odlične adaptacije filma, i ostali elementi predstave su sjajno sprovedeni u delo. Scenografija (moderan stan – trpezarija u zamisli Tamare Branković) i kostimografija (minimalistički dizajnirane poslovne crno – bele kombinacije Selene Org) su sjajno dočarali jedno savremeno, pomalo elitistično, ali i sterilno društvo poslovno uspešnih pojedinaca. Glumci su zaista maestralni u svojim ulogama: Ivan Zarić, Ljubinka Klarić, Petar Benčina, Nataša Marković, Nemanja Oliverić, Ivana Nikolić i Miloš Timotijević. Oni igraju četiri, naizgled zadovoljna bračna para koji bivaju uhvaćeni u igru istine i u toj mreži otkrivaju izvitoperena naličja svojih odnosa. Kao dominantna – glavna tajna su prevare supružnika, ali svakako kao najkomičniji detalj se pokazala zamena telefona između Petra Benčine i Miloša Timotijevića. Tako da prikriveni gej i mačo zavodnik menjaju uloge, što izaziva opštu pometnju kod svih. I upravo je taj detalj ključan kao pokazatelj koliko je teško svoju seksualnu prirodu podeliti sa najbližim prijateljima. Veoma važan detalj u cilju razumevanja pozicije ove manjinske grupe. I dalje živimo u društvu gde je to neprihvaćeno i veoma osetljiva tema za priču. Na komičan način ispričano, put je koji će, nadam se kod nekog dela publike, makar i podsvesno pomeriti prag tolerancije.
Koliko je motiv homoseksualnosti u CRNOJ KUTIJI savremen i prikriven, toliko je isti motiv u predstavi EDVARD II novosadskog pozorišta, istorijski i transparentno predstavljen. Reditelj i dramaturg Robert Lenard (umetnički direktor ovog pozorišta na mađarskom jeziku) je na scenu postavio, kod nas retko izvođen, tekst sa kraja XVI veka Kristofera Morloa, Šekspirovog savremenika. Podnaslov dela “nemirna vladavina i žalosna smrt” govori o njegovom raskalašnom i burnom životu koji je imao tragičan kraj, kao sudbina većine junaka istorijskih drama elizabetanske epohe . U najavi predstave se postavljaju ključna pitanja i motivi : Do koje mere ljubavni život utiče na profesionalizam? Kako identitet i emocija postanu politički skandal koji dovede čak do građanskog rat? Šta se dešava kad privatni život procuri u javni i postane politički problem? Da li je pravi problem u tome što je kralj gej ili su problem osobe koje on bira za ljubavnike? Problematika ove tematike, osim (homo)seksualne orijentacije kralja Engleske (istorijski potvrđene činjenice) jeste I postavljanje prema ulogama i značaju titula koje dobijaju njegovi ljubavnici. Tu se ništa manje može postaviti paralela sa današnjim vremenom (doduše do javnosti danas više dolaze tabloidne priče samo o ljubavnicama). I sam reditelj potvrđuje kompleksnost komada koji se može istovremeno čitati kao drama identiteta, ljubavna tragedija i politička drama, pa čak i kao bildungs roman. U njegovom čitanju u prvom planu je složeni odnosu između kreveta i prestola. Međutim, osnovni motiv dela je ljubav, ogledana u ljubavi kralja prema svojim ljubavnicima, ali i njegove supruge Izabele prema njemu.
U ovom, takođe uspelom scenskom delu, glavnu ulogu Edvarda II, igra sjajni Zoltan Puškaš, dok njegovu suprugu Izabelu ništa manje impozantno igra Andrea Jankovič. Svojevrsni kuriozitet jeste njihov veliki povratak na scenu, posle dugogodišnjeg odsustvovanja (Zoltan se poslednjih desetak godina posvetio režiji, a Andrea se posle sedam godina odsustvovanja vratila glumi). Izuzetnu rolu ljubavnika Gavestona ostvario je Arpad Mesaroš. U jednom od najboljih ansambala u zemlji učestvuju i glumci: Bence Salai, Ištvan Kereši, Judit Laslo, Atila Nemet, Livia Banka, Daniel Gomboš, Atila Giric, Robert Ožvar i Gabor Pongo. Savremenom konceptu predstavi su doprineli scenografija i kostimi (Nora Arva), gde se pobeglo od autentičnog vremena, a predstavi je tako dat savremeni akcenat. Nisu se izbegle scene ljubavisanja glavnih aktera, ali je veoma snažno prikazana osuda tadašnjeg državnog aparata (vojska, crkva, savetnici). U predstavi je prikazano kako je jaka moć kralja, čije su odluke često bile neprikosnovene. Radnja je veoma dinamična, veliki broj scena se brzo smenjuje. U skoro puna dva sata gledamo veliki broj istorijskih aktera i rediteljsko je umeće da svaku od tih scena prikaže dopadljivom i bez ponavljanja (u pitanju je više od dvadeset scena). Na koncu konca “Edvard II” je priča o vladaru koji je svoje ljubavi platio životom.
Na subotičkom Desire festivalu, kao jedna od istaknutijih predstava je bila i 55 SHADES OF GAY – Balkansko proleće seksualne revolucije u produkciji Čendre Multimedije (Priština) prema tekstu Jetona Neziraja, u režiji Blerte Neziraj. U pitanju je zabavna i provokativna predstava o LGBT zajednici I politici prema njima na Balkanu, sa osvrtom na Evropu. Na komičan način prikazan je rad međunarodnih nevladinih organizacija koje pokušavaju da iskoriste homofobično okruženje kako bi prikupili sredstva za implementaciju svojih socijalnih i edukativni projekata. Jedno od pitanja koje se postavlja je i: Da li je moguća seksualna sloboda na Balkanu? Ili, da li Balkan može da započne Balkansko proleće seksualne revolucije?
Predstavu izvodi pet kosovskih glumaca (Tristan Haljiljaj, Bujar Ahmeti, Šengilj Ismailji, Semira Ljatifi i Aljketa Siljaj) u produkciji umetničkog tima iz Nemačke, Kosova, Francuske i Srbije. Iako estetika predstave naginje kiču, njena najviša vrednost ogleda se u aktuelnoj problematici, a manje u umetničkim elementima predstave. Po sredi je važno delo koje na komičan način govori o bitnim društvenim temama. Kroz dijaloge, iznošenja činjenica i komične simulacije na sceni, glumci se poigravaju sa EU i njenim zakonima koji možda nikada neće biti ozvaničeni u ovom delu Balkana.
Ova tri scenska dela na analitičan I nadasve umetnički uspeo način gledaocu otvaraju novi horizont u poimanju ljubavi I međuljudskih odnosa. Za domaći teatar je ovo odličan iskorak u osetljivu tematiku od koje naš kulturni prostor I dalje zazire.
Piše: Marko Radojičić
Leave a Reply