Verovatno niko, bio on gej ili strejt i ma kog roda, ne može da skine pogled sa Marlene Dietrich dok se raskalašno naginje unazad i pohotno otkriva zgodne noge u podvezicama dok peva svoju najpoznatiju pesmu „Falling in Love Again“. Ova pesma kao i uloga Lola Lole, zgodne drolje sa ledenim srcem, u filmskom klasiku Josefa von Sternberga „Der blaue Engel“ (Plavi anđeo) donela joj je svetsku slavu.

Rođena kao Maria Magdalene von Losch 27. decembra 1901. godine u buržoaskoj berlinskoj porodici Marlene Dietrich je bila student violine koji obećava sve dok je povreda ruke nije primorala da odustane od sviranja. Otac joj je bio policijski poručnik koji je preminuo nakon pada sa konja kada je maloj Marleni bilo svega deset godina (očuh joj je kasnije poginuo u ratu). Godine 1924. udala se za filmskog režisera Rudolfa Siebera koji ju je i uveo u svet filmske umetnosti, ali je tek Josef von Sternberg imao odlučujući uticaj na njenu glumačku karijeru. On je u filmu „Der blaue Engel“ kreirao snažnu alegoriju nemačkog društva i duha posle katastrofalnog poraza u Prvom svetskom ratu. U ovoj alegoriji lik koji tumači Dietrich simboliše grubu i bezosećajnu dekadenciju koja istovremeno preti i da očara i da uništi sve što je dobro i nevino u nemačkoj kulturi.

Iako je Marlene iza sebe već imala nekoliko filmskih uloga tek će uloga Lola Lole iskristalisati njenu prepoznatljivu filmsku ličnost. Iako će se ta ličnost za potrebe njenih američkih filmova blago preoblikovati i glamurisati Marlene Dietrich će do kraja karijere ostati opasna seksi fatalna žena cinične hladne pojave.

Ubrzo nakon što su ranih tridesetih godina von Sternberg i Marlene Dietrich napustili Nemačku u kojoj je rasla moć Nacionalsocijalističke partije i naselili se u Americi ona je postala kontroverzna figura američke kinematografije. Iako je ostala u braku sa Rudolfom Sieberijem njihov odnos je ubrzo postao nešto što će se kasnije nazivati otvorenim brakom. Ostali su bliski, ali nisu živeli zajedno i otvoreno su se viđali sa drugim ljudima.

Marlene je zadržala svoju evropsku sofisticiranost tako da je neprekidno skandalizovala američku javnost, kako nošenjem pantalona u javnosti tako i održavanjem brojnih ljubavnih veza sa muškarcima i ženama. U filmu „Marocco“ publika je bila i šokirana i uzbuđena kada je noćna pevačica čiju je ulogu tumačila Marlene Dietrich na kraju nastupa poljubila u usta ženu iz publike.

Kako istoričarka filma Marjorie Rosen tvrdi, Marlene je jednom priliko rekla kako „U Evropi nije bitno da li si muškarac ili žena. Vodimo ljubav sa onim ko nam se dopadne.“ Glasine o brojnim aferama sa poznatim ljudima kao što su Frank Sinatra, John Kennedy, Edith Piaf i Mercedes de Acosta samo su doprineli auri mističnosti oko nje. Postoji i urbani mit da je bila u vezi sa čak tri člana klana Kennedijevih. U pitanju su Joseph P. Kennedy, Joseph P. Kennedy Jr. i John F. Kennedy. O svojoj vezi sa čuvenim američkim predsednikom jednom prilikom je rekla kako je „Bio je brži od oca. Imao je gust raspored. Obojica čak nisu skidali ni satove sa ruke.“. Tokom veze sa de Acostom Marlene je kuvala i čistila njihovu kuću kao prava nemačka domaćica. Ova veza je nešto najbliže klasičnom bračnom životu koji je Marlena ikada dosegla. Njihov zajednički život bio je javna tajna, poput onog između Caryja Granta i Randolpha Scotta koji su godinama provodili vikende u zajedničkoj kući na plaži. Marlene je oduvek obožavala žene. I kao mlada devojka imala je veliku žudnju za lepim ženama. U svom dnevniku je zapisala „Žene su bolje, ali ne možete da živite sa ženom.“

Postala je američka državljanka 1937. godine i tokom Drugog svetskog rata osudila je nemačku vladu i, uprkos riziku, zabavljala savezničke vojnike na ratištu. Zbog ovoga je 1947. godine od američke vlade dobila Orden slobode. Nakon rata nastavila je uspešnu filmsku, ali i kabaretsku karijeru. Njena hladna, i samopouzdana ličnost privlačila je homoseksualce i lezbijke koji su činili znatan broj publike na klupskim nastupima. Koristila je svoj androgini izgled kao deo svog šarma i za nastupe se oblačila tako da privlači i žene i muškarce.

Međutim, glumica je počela da se oseća kao zarobljenica svog glamuroznog imidža tako da je, sa godinama, sve više bila opsednuta sakrivanjem svog tela koje se menjalo. Interesantno je da je bila od onih koji, poput Donalda Trampa, pate od bacilofobije i žive u stalnom strahu da će se pri rukovanju, dodiru nekog predmeta, vožnji javnim saobraćajnim sredstvima i slično zaraziti klicama bolesti. Smatrala je da su stopala najružniji deo tela i ceo život ih je skrivala.

Kada je njen poslednji pad na sceni doveo do preloma noge Marlene se 1975. zauvek povukla iz javnosti. Preselila se u Pariz gde je ostatak svog života provela povučeno, okružena uspomena na njenu karijeru i ljubavni život.
U Parizu je i preminula u maju 1992. godine. Po sopstvenoj želji sahranjena je pored groba svoje majke u Berlinu. Doček u rodni grad priredili su joj kako obožavaoci i poštovaoci njenog dela, tako i neonacističke organizacije koje nisu bile zadovoljne što je tokom rata podržala Saveznike.

Deset godina nakon smrti proglašena je počasnom građankom Berlina, a ova čast joj je ukazana kao „ambasadorki demokratske, slobodarske i humane Nemačke“. Gradski oci su želelo da ovim činom izvrše „simbolično pomirenje Berlina i svoje poznate sugrađanke“.

Piše: Milan Aranđelović

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.