Nedavno je i našim medijima prostrujala vest koja se tiče osvrta Stivenog Kinga na udarna ostvarenja sa bestseler-lista. Nakon što se tiho brecnuo na serijale Sumrak i 50 nijansi…, King je pomalo nenadano poentirao otkrivši svog literarnog favorita iz knjiške ponude sadašnjice. Izbor je pao na Donu Tart, vrsnu spisateljicu koja se novim delom oglašava tek svakih, recimo, deset godina, i tom prilikom King je prozvao Tartovu što ne piše više i što ne objavljuje češće ovim rečima: „Ona je izvanredna pripovedačica. Ali tri knjige za trideset godina? To me tera da je pronađem, zgrabim za ramena i viknem joj u lice: ‘Da li shvataš koliko ti je zapravo još malo vremena ostalo na ovoj planeti?“

Ova epizoda je gotova koincidirala sa konačnim izlaskom novog, tek trećeg romana Done Tart u ovih dvadeset i kusur godina. Čitaocima Optimista ime ove sjajne spisateljice možda je najpoznatije upravo po njenom debitantskom romanu – verovatno, vreme će već potvrditi ili osporiti opravdanost ocene koja sledi, remek-delu Tajna istorija. Tajnu istoriju, roman iz 1992. godina, je kod nas (u prevodu Nenada Dropulića) objavila Laguna, a kako je ovo izdanje sad gotovo nemoguće pazariti u ovdašnjim knjižarama, sva je prilika da ovde sa punim pravom možemo da pričamo i o hit izdanju, i to od one najfinije sorte – tihom i dugovečnom bestseleru teško porecive literarne vrednosti. Tajna istorija je obiman i sveobuhvatan roman koji sa uspehom i zadivljujućom, neusiljenom elegancijom govori o mnogo toga, ali, ekonomisanja radi, recimo da je ovde reč o romanu atipične bildungs sorte iz podvrste koja baštini priče iz studentskog i mladalačkog života. U priču o otuđenom i ne preterano snađenom Ričardu koji iz daleke Kalifornije dospeva u zatomljeni, ali prestižni koledž u bajkolikom okruženju Nove Engleske, da bi se ubrzo obreo usred grupice enigmatičnih studenata starogrčkog Dona Tart je uplela sijaset dodatnih motiva i skladno nadograđenih rukavaca radnje, pa i priču o polivalentnosti polnih identiteta i seksualnih preferenci u tom nežnom i prelomno važnom dobu. Ponajviše kroz lik mladog Frensisa Tartova je suptilno i nadahnuto izatkala jednu od najnadnutijih queer epizoda u američkoj, nazovimo to tako, umetničkoj prozi glavnog toka, a novijeg kova, te, imajući to, kao i maestralno prikazanu atmosferu izopštenosti i marginalizovanosti i u srećnije-spokojnijim okolnostima, ne čudi da se ovo delo Done Tart neizostavno nalazi u vrhu svih iole opsežnijih lista knjiga koje bi queer knjigoljupci morali da u jednom trenutku svojih čitalačkih egzistencija pročitaju.

Naredni roman Mali prijatelj (objavila Laguna, preveo Nenad Dropulić) ne donosi queer motive, ali svakako može da privuče i LGBT knjiške moljce, ne samo stoga što je reč o valjanoj i zanimljivoj prozi, već i zato što je čitava priča obilato garnirana atmosferom osujećenosti, nepravde i samoće, a to su većini, nažalost, itekako poznata osećanja. Slično zahvatu iz Tajne istorije, koju praćena naukom glasovite Patriše Hajsmit, Dona Tart otpočinje otkrivanjem zločina i identiteta onih koji su zgrešili tu smrt da bi potom krenula da otkriva i zašto, autorka u Malom prijatelju dosta rano u priči otkriva karte – dvanaesestogodišnja Harijet tokom jednog dugog, toplog, dokoličarskog leta u delti Misisipija nastoji da se osveti onima koje smatra krivima za smrt svog starijeg brata deset i kusur leta unazad. Tartova u Malom prijatelju jasno i glasno u podosta navrata naglašava da je u toj stvaralačkoj epizodi prepoznala jednostavnost kao viši koncept, te su poređenja ove povest o malenoj i borbenoj Harijeti koja ipak mora tužno da prihvati da su „ponekad pobeda i poraz jedno te isto“ sa Goldingovim Gospodarem muva i Ubiti pticu rugalicu Harper Li svakako na mestu.

Krajem oktobra je u američke knjižare napokon stigao pominjani povratnički roman zagonetne i na peru ne toliko lake Done Tart. Roman The Goldfinch (ovoga puta na još ambicioznijih 800 stranica teksta) donosi priču o dečaku koji nekim čudom preživljava nezgodu u kojoj život gubi njegova majka, da bi, bežeći od nadležnih službi u nepoznato i neretko mučno, ubrzo krenuo da spoznaje sve mračnije i sve teže pojmljivije kutke američke metropole. Roman je zasad od strane referentnih recenzenata pobrao nekoliko bezrezervnih pohvala, kreću i prevodi na strane jezike, a pominjani Stiven King je ovoga puta u prozi Done Tart prepoznao čak i odbleske genija jednog Dikensa.

A Dona Tart je i nakon ovog uspeha ostala na istoj, pomalo samotničkoj koti – koti spisateljice čiji dar niko ni ne pokušava da ospori, javne ličnosti koja to nipošto ne želi da bude, i čije dovođenje u vezu sa onespokojavajućim pitanjima depresija, alkoholizma, čestih i dugih kreativnih blokada ni u najmanjoj meri ne baca senku na njen zbilja jedinstveni pripovedački dar. U šta ćemo, daće Bog, i mi ovde uskoro biti u prilici da se uverimo. Još jednom, naravno.

Piše: Zoran Janković

Related Posts