Ciklična bit popularne kulture nanovo se pokazala kao aksiom, u koji je, kao takav, iluzorno ikada sumnjati, ovog puta u slučaju najnovijeg (a iz polusezone u polusezonu sve zamašnijeg) talasa koji se tiče pojave (ili tačnije povratka) mačo gej likova u svet prestižnijih i opskurnijih TV serija. Nije to nikakva novotarija, bilo je toga i ranije i na televiziji i na filmu (setimo se, recimo, Willema Dafoa u krimiću „The Boondock Saints“ ili čak Irfana Mensura u ovdašnjoj „Nacionalnoj klasi“), ali jeste dobrodošlo osveženje na koje treba obratiti i/ili skrenuti pažnju i na koje treba izarčiti par hiljada slovnih mesta, ako nigde drugo a ono makar u i za takvu vrstu tema i sadržaja najpodesnijeg (vašem i našem) Optimistu.
Dakle, nije reč o genijalnom izumu i inventivnoj domišljatosti, bivalo je toga i ranije (doduše, ne sistemski i logistički osmišljeno raspoređenog kao sada, već više sporadično i na onu poslovičnu kašičicu), ali jeste reč o potrebi TV kreativaca i egzekutovaca da svako malo, barem u smislu ukrasa i makar privida iluzije daška svežine, posegnu za potvrđenim zahvatima. Eto, nanovo je aktuelna priča o mogućem vaskrsnuću „Vil i Grejs“, a kad smo već na toj koti, setimo se Vilovog dečka, fobičnog a mačo policajca, u maestralnom tumačenju Bobyja Cannavalea. Što se tiče ove recentnije pojave, uzmimo kao graničnike likove brkatog Doma iz (ponovimo to još jednom, nepravično eutanazirane) serije „Looking“ ili Maxa Bluma (u liku i telu i vrsnoj glumačkoj umeću sve probitačnijeg Adama Pallyja) iz nezaboravnog, a retko zaumnog sitkoma „Happy Endings“ (zahvaljujući Maxovoj neodlučnosti, u jednoj epizodi tih Srećnih završetaka gledateljstvo je upoznato sa čitavim brevijarom nepoželjnih gej subsubkultura i mikroskopski shvaćenih podkategorija, uključujući i grupaciju zvanu turtleneck gays!).
Ključni dokaz gore iznetoj tezi, ali i udarne ilustracije utisku da je sve više prominentnih mačo gej likova u serijama očito prvenstveno skrojenim mimo očekivanog šnita za gej populaciju došli su u vidu dve serije, koje, osim okvirnog kriminalističkog miljea, dele još jednu potencijalno intrigantnu stavku – monarhistički termin u nazivu. U pitanju su serije „Animal Kingdom“ i „Kingdom“, doduše, posve oprečne i po tonu i po sveukupnim dometima. „Animal Kingdom“ je nastala kao televizijska adaptacija i aproprijacija istoimenog australijskog ponajpre festivalskog hita, i polazna potka (o porodici kriminalaca, polubraće predvođenih majkom, kao glavnim zločinačkim umom) je u potpunosti zadržana. I dok je film ponajpre računao na nihilistički ton i prikaz beznađa očajnika na obodu velegrada, „Animal Kingdom“ u svom američkom i serijskom prepravku dobija na izvesnoj nijansi glamura, vizuelnoj uglađenosti i opsežnijem narativu. Sjajnu Jacki Weaver (nominovanu za tu ulogu za Oskara) odmenila je jednako odlična Ellen Barkin („More ljubavi“, „The Big Easy“, „The Diner“), a podosta pažnje (i minutaže!) dobio je rukavac priče o jednom od braće/sinova koji pred svima taji svoj buran homoseksualni život. Dobra stvar i jak osnov za pohvale za autore serije, baš kao i za Jaka Wearyja, koji diskretno a krajnje sugestivno igra tako složen lik, jer na planu ovog aspekta priče i serije nisu posezali za prvoloptaškim i samim tim pogubnim senzacionalizmom, te „Animal Kingdom“ i u tom svom delu zadržava ozbiljan i naglašeno realistički ton i okvir. Derenov lik zaslužan je za ubedljiv prikaz grozomornog života pod balastom tajne, koja se tiče izbora koji nikako ne idu uz hipermaskulinizovani svet surfera i okrutnih pljačkaša, ali i za osvrt na nasilje, katkad prilično prisutno u gej vezama. A tu je i par scena prilično robusnog muško-muškog seksa.
Upravo poslednje pomenuto predstavlja još jednu kopču Životinjskog kraljevstva sa serijom nazvanom nešto kraće – „Kingdom“, ovog leta i zvanično obnovljenom za treću sezonu. Ovo „Kraljevstvo“ je smešteno u svet boksera, raznoraznih smutljivaca i secikesa i kriminalaca nešto sitnijeg kalibra. Za temu i poentu ove priče u „Kraljevstvu“ nam je najzanimljiviji mlađani Nate Kulina (imajući u vidu Zoku Kulinu, zvezdu bijeljinskog Renomea, lako se može desiti da je porodica Kulina iz ove serije upravo srpskog porekla?), koga tumači novopečena gej-ikona, Nick Jonas. Ovaj Jonas, nekada deo kratkoročne bubblegum pop senzacije The Jonas Brothers, taj je status stekao upravo zahvaljujući liku mačo-boksera i neautovanog geja. Jonas je i kasnijim javnim istupima i odabirom uloga (poput one u ovogodišnjem filmu „Goat“) opravdao tu svoju reputaciju, a razumevanja konteksta i stila i dometa ove serije radi, mora biti pojašnjeno da se „Kingdom“, računajući, pritom i segmente koji se tiču Nata Kuline, kreće u okvirima zauzdane a brzopotezne treš-estetike sa prilično grafičkim prikazima nasilja ali i seksa. Ako ćemo pošteno i još preciznije, ova serija, očito krojena po meri prikazivača (kanala Bravo) mirne duše se može podvesti pod mogući izdanak guilty pleasure sorte.
U toku je na poviše adresa prilično živa rasprava da li su gej likovi u aktuelnoj TV ponudi uopšte i pravljeni po meri gej populacije, ali to je već daleko šira, ozbiljnija i značajnija tema kojoj ćemo se možda uskoro vratiti i temeljnije istražiti. Ovo je bio tek presek najnovijih, najupadljivijih i najuspelijih primera gej mačizma u aktuelnoj i nerezonski sve bujnijoj ponudi igranog sadržaja u domenu televizije.
Piše Zoran Janković
