Osoba polako, vremenom, počinje da shvata da HIV neće nestati i da je deo njenog života, koji zahteva određena prilagođavanja. Sa prihvatanjem ove ideje, javljaju se nove emocije.

Nije bilo lako napisati ovaj tekst. Sve što sam učila o HIV-u je bilo vezano za prevenciju i biološke aspekte bolesti. Nikada se nije mnogo pričalo o tome šta ako je test pozitivan, kako dalje… Kao psihoterapeut, pretpostavila sam da bi trebalo da znam. Ne može biti mnogo drugačije od suočavanja sa dijagnozama nekih drugih bolesti. Mora da je mnogo teško i bolno… Nisam išla dalje jer i nije bilo potrebno. Zašto bih se bavila time kad nekako pretpostavljam (iako svesna koliko je to neosnovano) da ipak niko neće imati pozitivan test? To je ionako vrlo retko. A onda se dogodilo da sam bila pozvana da držim neke radionice grupi ljudi koja živi sa HIV-om i počela da upoznajem mnoge druge. I polako počela da se suočavam sa tim koliko malo toga znam…
Ovaj tekst sam prvi put počela da pišem baš onako kao što počinje većina tekstova koji su dostupni o ovoj temi – važno je hraniti se zdravo, vežbati, redovno ići na kontrolu i uzimati lekove… Neverovatno, ali ponovila sam upravo ono u čemu sam grešila ranije – davala sam gomilu saveta, uz jedan naglašeno optimističan ton, zanemarujući ono o čemu su mi ljudi pričali. Sada želim da napišem jedan drugačiji tekst.
Svako se sa HIV-om suočava drugačije i u skladu sa tim ima drugačije potrebe. Neki ljudi žele informacije o efikasnosti novih terapija, o fazama suočavanja sa dijagnozom, pravnoj regulativi i drugim oblastima. Ali ono što je često zajedničko jeste da se socijalne posledice bolesti doživljavaju težim od onih bioloških. I tu dolazimo do ključne tačke – potrebe za kontaktom sa drugima i prihvatanjem nasuprot izolacije u koju ova bolest često vodi. Stoga ću početi od faza suočavanja sa dijagnozom HIV-a.
Suočavanje sa dijagnozom HIV-a je proces koji zahteva vreme, a počinje od trenutka kada saznate da je rezultat testiranja pozitivan. Ljudi različito reaguju na ovu informaciju, a većina svoju reakciju opisuje u terminima šoka koji je trajao izvesno vreme. Mogu se javiti najrazličitija osećanja, izmešana i konfuzna, koja se smenjuju naizmenično ili dugo traju, pa sve do potpune obamrlosti i snažnog osećanja unutrašnje praznine. HIV zahteva velika prilagođavanja i donosi velike promene. Šta god da ste osećali, u redu je.
Faze koje ću opisati mogu biti nešto u čemu se prepoznajete, ili ne. One se mogu javljati drugačijim redosledom od opisanog, smenjivati se, pa vraćati na prethodne. Kao što sam rekla, prihvatanje je proces koji zahteva vreme. Budite strpljivi i dozvolite sebi da idete onim tempom koji vam odgovara.
Poricanje i distanciranje. Mnogi ljudi opisuju da su na početku koristili različite strategije poricanja i HIV nisu doživljavali kao nešto što je deo njih. Tako se mogu javiti ideje o tome da je došlo do greške u laboratoriji, da je sve bio samo ružan san iz koga će se probuditi. Nakon toga, nastaju različiti pokušaji distanciranja od HIV-a, izbegavanja da se o tome misli/govori/saznaje… HIV se ne doživljava kao deo sebe. Kao da će nerazmišljanjem o HIV-u nestati sam HIV. Povremeno ideja o HIV-u uspe i da se izgna iz svesti i zaboravi, što nakratko smiri. Ali onda se ponovo vrati i ekstremno uznemiri. U ovoj fazi, osoba kao da se kreće iz krajnosti zaborava i ne-osećanja u krajnost panike i preplavljenosti osećanjima.
Bes, tuga, depresija… Osoba polako, vremenom, počinje da shvata da HIV neće nestati i da je deo njenog života, koji zahteva određena prilagođavanja. Sa prihvatanjem ove ideje, javljaju se nove emocije. Tako, na primer, bes može biti usmeren na prirodu, sudbinu, Boga, osobu koja je prenela HIV, društvo u celini ili na bilo šta drugo. Bes se može usmeriti i na sebe pa dovesti do depresije koja se ispoljava kroz poremećaj apetita, spavanja, seksualnog nagona, gubitka interesa za svakodnevne aktivnosti i kapaciteta da se uživa u životu, pa sve do ozbiljnijih autodestruktivnih ponašanja i suicidalnih ideja. Na žalost, veliki broj ljudi koji žive sa HIV-om pati od depresije i doživljava je kao nešto što je neminovno i u vezi sa čim nemaju izbora, iako se depresija može uspešno tretirati. Dalje, u ovoj fazi mogu se javiti i druga osećanja – tuga (za onim što gubimo), strahovi (od usamljenosti, od bespomoćnosti itd). Mnogi se suočavaju sa ekstremno izraženim osećanjem krivice ili stida, idejom da su opasni po druge pa se moraju izolovati (iako se vrlo dobro zna kako se HIV prenosi i kako se od njega može zaštiti). U ovoj fazi osoba se suočava sa ogromnom količinom unutrašnjeg bola koji često proživljava sama zbog straha da će biti odbačena od drugih ili da će za druge (čak i ako znaju za njen HIV status) ovo biti previše preplavljujuće. Ova faza može biti period suočavanja sa burnim i vrlo bolnim emocijama, ali je ona, zapravo, početak prihvatanja.
Prihvatanje. Šta zapravo znači prihvatanje HIV-a? Nisam sigurna da mogu da dam konačan odgovor. A možda takav i ne postoji… Prihvatanje, na primer, znači da osoba HIV počinje da shvata samo kao jedan aspekat života, a ne kao nešto što je u potpunosti definiše. Takođe, znači da je prihvatila da je neophodno prilagoditi mu se na načine koji su konstruktivni. HIV dijagnoza znači promene i znači prilagođavanje, a ne kraj. U ovoj fazi, osoba to razume i počinje da planira budućnost. U skladu sa tim, postaje posvećenija sopstvenom zdravlju, redovnim kontrolama i saradnji sa lekarima, ali joj se život ne okreće samo oko toga. Kako spremnije prihvata sebe, javlja se i veća spremnost da o svom HIV statusu razgovara sa drugim osobama od poverenja. Ovo je faza kada osoba aktivno traži informacije i stvara mrežu podrške, umesto da živi u izolaciji.
Nešto drugačijim putem stižemo do priče o zdravim stilovima života, terapiji i zakonima. Zdrava ishrana, vežbanje, izbegavanje alkohola, droga i drugih štetnih supstanci, kao i redovan odmor i spavanje su važni zato što odstupanje od njih umanjuje imunitet i oslabljuje organizam da se uspešnije nosi sa virusima. Kako HIV direktno šteti imunitetu, važno je da ga ne opteretite dodatno.
Iako se HIV i dalje ne može izlečiti, važno je reći da noviji lekovi mogu vrlo efikasno minimizovati razmnožavanje virusa u organizmu, a često imaju sporedne efekte koji samo minimalno utiču na kvalitet života. Može proći mnogo vremena pre nego što vam lekar kaže da razmislite o započinjanju terapije, ali to ostaje nešto o čemu odluku donosite samo vi. Pitajte sve što vas interesuje, radi se o vašem životu i samo vi možete donositi odluke koje ga se tiču. Trenutak započinjanja terapije može predstavljati novi stres zato što se oni moraju uzimati svaki dan u određeno vreme i time kao da osobu svakodnevno suočavaju sa činjenicom da ima HIV . Ali kada je započnete, lekove treba doživeti kao saveznika koji organizmu pomaže u borbi protiv HIV-a, a ne kao nešto potencijalno opasno. I konačno, zašto je važno strogo se pridržavati protokola uzimanja lekova u isto vreme svaki dan? Zato što istraživanja pokazuju da kod određenih lekova svako odlaganje (pa i ono od samo 2 sata) dovodi do ubrzanog razmnožavanja virusa i donekle umanjuje efikasnost terapije. A vama je važno da ona maksimalno radi za vas.
Danas imamo mnoštvo zakona koji osobe koje žive sa HIV-om štite od diskriminacije na poslu, u zdravstvu, školstvu i svim ostalim aspektima života. Ljudi često ne koriste ove mehanizme zbog straha od dalje stigmatizacije i otkrivanja svog HIV statusa drugima. Važno je ipak znati da oni postoje i da činjenica da imate HIV ne znači i da ste osuđeni na maltretiranje i bilo kakvu diskriminaciju. Niko nema pravo da vas otpusti, uskrati vam lečenje ili bilo koju drugu uslugu zbog toga što imate HIV.
Kako reći drugima? Sve što je rečeno upućuje na to HIV sa sobom nosi veliku količinu stresa. Važan način koji pomaže da se sa njim nosi jeste mreža podrške. Skrivanje HIV statusa je samo po sebi dodatno opterećujuće, jer on utiče na mnoge aspekte života koje time prestajete da delite sa drugima. Ne prisiljavajte sebe – sačekajte da budete spremni i oslonite se na svoju intuiciju. Kada dođe vreme, samo vi možete odlučiti kome ćete reći za svoj status. Ovo jeste izvestan rizik, jer se za HIV vezuje mnogo iracionalnih strahova i uverenja. Zbog toga je važno da dobro razmislite i kažete tek kada osetite da ste spremni. Mogu se dogoditi razne stvari, možda ćete biti iznenađeni količinom podrške koju ste dobili i time koliko vam ona znači. Može se dogoditi da je sagovorniku potrebno izvesno vreme da to prihvati (ne zaboravite da ovo za njega može biti šok i izazvati mnogo emocija sa kojima ste se i sami suočavali neko vreme). Na žalost, može se dogoditi i da se vaš odnos poremeti ili prekine. Ma koliko bilo teško, ovo vas ne sme obeshrabriti. Potrebni su vam ljudi kojima verujete, sa kojima možete da uživate i da se smejete. Potrebni su nam ljudi da bismo vodili ispunjavajuć život. I zato ne treba odustajati već biti strpljiv i tražiti dok ne pronađete ono što osećate da vam je potrebno. Dugujete to sebi.
Razvoj medicine se odvija neverovatnom brzinom i sada su nam dostupne stvari o kojima smo mogli samo da sanjamo pre 20-ak godina. Danas se sa HIV-om živi. HIV nije razlog da napuštate svoj posao, školovanje, emotivno- seksualni život ili bilo koje druge aktivnosti koje su vas i ranije ispunjavale. On samo zahteva neka nova prilagođavanja. Ona nisu uvek laka, ali su moguća i vraćaju vam kontrolu, a to je ono što važno. Tu pre svega spadaju pridržavanje zdravih stilova života, redovne kontrole i pridržavanje terapije, briga o fizičkom i psihičkom balansu i zdravlju u cilju osnaživanja sopstvenog organizma da se što efikasnije nosi sa virusom HIV-a. Život sa HIV-om je, na žalost, i dalje povezan sa značajnim društvenim teškoćama i povremeno može biti veoma teško nositi se sam sa njima. Zbog toga je važno pronaći osobe od poverenja, sa kojima se osećate sigurno i koje mogu biti važan i snažan izvor podrške u trenucima kada osetite da vas problemi previše opterećuju i da se sa njima ne možete nositi sami. Ne zaboravite da samo vi odlučujete kome ćete reći za svoj HIV status i vi birate saveznike koji će vas na ovom putu osnažiti. Budite kreativni i rešeni da pronađete načine.

Jelena Zulević
Dipl. psihološkinja-psihoterapeutkinja
Savetnica za dobrovoljno i poverljivo savetovanje i testiranje na HIV

Related Posts