Kada je o friškim darovima queer filma reč, a sudeći na uzorku sačinjenom od nedavno dostupnih filmova tog soja (znate vi dobro gde i kako dostupnih!), stvari stoje dosta dobro. Ovom prilikom pod lupu dospevaju četiri filma, od kojih dva, izrazimo to tako, ljudski dobra, jedan solidan i prilično zanimljiv, i tek samo jedan pološ i osuđen na brz a pravičan zaborav. Nije loše, mada, uvek to može i bolje.

Love, Simon

Nažalost, „Love, Simon“ (premda je reč o ekranizaciji i kod nas prevedenog i voljenog romana „Sajmon protiv zavere homo sapiensa“ autorke Beki Albertali) ipak nije dobacio do redovnih repertoara ovdašnjih bioskopa, što je šteta, ne samo zbog filma i njegovih krupnih i brzo i lako uočljivih kvaliteta, koliko zbog njegovog tzv. koalicionog potencijala, preciznije, zbog lakoće sa kojim to ostvarenje prevazilazi nikada dovoljno opuštene granice queer filma. Na sve to, „Love, Simon“ to postiže ne izneveravajući podžanr, a ni literarni predložak u koji je nedvosmisleno ukorenjen. Love, Simon, kao priča o momčiću na samoj granici autovanja, koji krene da se dopisuje sa nepoznatom, a i očito tako srodnom i jednako napaćenom dušom, svoje krajnje ishodište nalazi u feel-good pričama o bolima i katkad radostima odrastanja put onoga kakvi i treba da budemo. Ovaj film ne relativizuje (a ni ne banalizuje) ozbiljnost i težinu stigme koja pada na mlade queer generacije, ali priču sa prstohvatom misterije uspeva da iznese na videlo ostajući veran vedrini pominjanog romana. Sam roman predstavlja izdanak young adult proze u sasvim zreloj, stilski i izražajno artikulisanoj fazi, a slična se ocena mirne duše da izreći u slučaju filma kao njenog prirodnog nastavka. Glavni junak je krajnje šarmantan (što je u dobroj meri zasluga mlađanog glumca Nicka Robinsona), i mada je očigledno povest o dečaku koji sazreva u kontekstu ekonomski privilegovane klase), Simon jeste lik koji budi saosećanje i sabornost, a na čemu počiva dobar deo privlačnosti ovog filma kao celine. Film je sročen sa dosta samopouzdanja, uz evidentno sasvim dostatnu produkciju i budžet, sa podosta finih rešenja i promišljeno plaćenog duga popularnoj kulturi (kroz niz veštih pop-kult referenci), i jedina zamerka jeste prekomerna dužina (od bezmalo dva sata), zbog koje film do poente i razrešenja stiže nešto sporijim korakom.

Dating my Mother

„Dating My Mother“, tu spora ni ne može biti, čedo je znatno niže produkcije, što samo po sebi ni ne bi predstavljalo značajniji problem da je film sveukupno kvalitetniji i za početak barem zanimljiviji nego što jeste. Ne baš vični autori ovog filma, ove prilično trapave i usiljene komedije naravi, natrpali su podosta na papiru barem potentnih motiva – začudnu dinamiku na potezu majka-sin, strahote beskrajne prokrastinacije, egzistencijalnu teskobu, užase aplikacijskog seksa…, ali pomenuti sastojci, nažalost, na kraju priče nisu uspeli da se spoje u skladnu i privlačnu smešu. Da stvar bude dodatno poraznija po ovaj film izrazito skromnih postignuća (na nivou priče o glumačkoj podeli, barem može da se podiči sa nekoliko prepoznatljivih lica , poput Kathryn Erbe, Kathy Najimy i Jamesa LeGrosa), „Dating My Mother“ potklizava već na prvoj iole značajnijoj koti po pitanu gledalačke recepcije – glavni junak, Richard, je iritantan na nefilmičan i neinteresantan način, a na sve to u prilično ishitrenoj interpretaciji starmalog Patricka Reillyja, što, u sadejstvu sa potpunim odsustvom iole efektnijeg humora i iole zahtevnije duhovitosti, dovodi do krajne ocene da „Dating My Mother“ može biti preporučen tek najokorelijim među kompletistima. Kao i, avaj, filmskim kritičarima ( i/ili onima koji to nastoje da budu).

They

Iz potpuno drugog pravca stiže ovaj američki indie (nezavisni) film, prikazivan i hvaljen na filmskim festivalima u Kanu i Dovilu (da pomenemo samo one najistaknutije); naime, „They“ proizilazi iz sada već utihle tradicije mamblkor (mumblecore) filmskog stila, prisutnog u Americi u periodu od, recimo, 2005-2010. godine. U tom američkom odgovoru na skandinavsku Dogmu insistiralo se na izrazitom verizmu, a u ovoj priči o dečaku koji sa sestrom i dečkom joj provodi poslednji vikend pre odluke da li će nastaviti sa tranzicijom. Scenaristkinja i rediteljka Anahita Ghazvinizadeh stileme i kanone recentnijeg doživljaja/viđenja mamblkora sjedinjuje sa blago ali osetno oniričkim ugođajem. Zanimljivu intervenciju čine i dve značajne dosetke – dečaka svi zovu „they“ a njegova osobenost, niti činjenica da se kreće u ljupkim haljinicama ne nailazi na otpor/osudu okoline, uglavnom, dobronamerne ili makar ravnodušne ka njegovoj posebnosti. Maleni debitant, Rhys Fehrenbache u svojoj jedinoj ulozi do sada jednostavno briljira, svojom eteričnom pojavom doprinoseći začudnoj lepoti i dinamici ovog filma. „They“ je sasvim uspeo indie rad, sasvim na svom mestu, mada, ako ćemo pošteno, tu i tamo u ovih 80 minuta trajanja vidno zafali događaja, te se na mahove stiče utisak da bi krajnji sud bio i povoljniji da se autorka u slučaju ovog svog ostvarenja ipak opredelila za kratak metar.

After Louie

„After Louie“ se već u prvih frtalj sata svog trajanja izdvaja od većinske ponude queer filma po čak tri zbilja bitne osnove – glumom nanovo izvrsnog Alana Cumminga, ozbiljnošću pristupa i izborom tema i podmotiva koje su autori odlučili da izbace u prvi plan. Sama priča počiva na jednostavnoj zamisli o sredovečnom, ozlojeđenom i sluđenom geju, umetniku, koji godinama i godinama oplakuje smrt svog partnera a čija ipak prisutna žudnja za životom nenadano biva probuđena kada sretne mladića, koji u sebi nosi tananost pređašnjih generacija i odrešitost milenijalaca i njima bliskih. Osim toga, „After Louie“ u pomalo nestrpljivo i agresivno žižu stavlja i drastičnu promenu koja je pogodila gej-zajednicu nakon podužeg perioda srčanog aktivizma, što, uz određena budžetska ograničenja i neuverljivost nekoliko članova glumačkog ansambla, dovodi do krupne falinke, oličene u nedostatku fokusa u pripovedanju, što sa sobom nosi i probleme sa ritmom izlaganja, te odveć intruzivnu didaktičnost kojom se potcrtava ionako sasvim jasna teza. Mimo toga, reč je o ostvarenju kome vredi dati (što je moguće dobranamerniju) gledalačku šansu.

Piše: Zoran Janković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.