One koje odgajaju decu u istopolnim zajednicama se ne usuđuju da govore o tome. Deca se već odgajaju i u istopolnim vezama, to što društvo ne zna i ne pruža podršku ne umanjuje činjenicu da su istopolne zajednica naša realnost

Koliko dugo ste zajedno i kako biste označile vašu vezu, kao partnerstvo, brak, zajednicu?

Ana: Mi se jako dugo poznajemo, nekada mi se čini da se znamo i pre nego smo se stvarno upoznale. Mada, taj dan kada sam je prvi put videla i pružila ruku jako dobro pamtim.
Ne znam kako bih označila našu zajednicu, kako biste vi nazvale odnos u kojem se osećate potpuno, u kojem imate sve ono što vam nedostaje u sebi samoj, u kojem možete da se razvijate i rastete, i sama, i zajedno? Odnos koji je pun sklad i duha i tela, i koji odoleva i traje uprkos svim pritiscima? Ako uspete tome da date ime, javite mi molim vas.

Vera: Ovo što mi imamo je mnogo više od veze, mi smo potpuno posvećene jedna drugoj. Patrijarhalno poimanje braka je prevaziđeno, ono ljude stavlja u poziciju da drugi potvrđuju, priznaju, dopuštaju, vrednuju zajednice. Mi kao lezbejke već imamo pritisak povodom toga što nas društvo, tj. okolina ne priznaje, ne dopušta i ne misli da je to što mi zajedno imamo dovoljno vredno ili jednako sa heteroseksualnim vezama. Partnerstvo, opet, asocira na posao, dogovore ili ugovore. Smeta mi što nekako društvo dopušta takvo određenje, ljubav svodi na ekonomsku kategoriju.
Mi nemamo model i moramo da izmišljamo novi jezik koji bi opisao to što mi imamo jedna sa drugom. Najbliže mi je da kažem da smo porodica, onakava kakvu smo same sebi odabrale i uredile, alternativna u odnosu na normativno patrijahalno/neoliberalno tumačenje.

Na koje ste sve reakcije nailazile u javnosti kao par tj. kako vas drugi vide, oni koji su vam bliski tako i oni koji vas ne poznaju?

Vera: Ljudi vrlo često ne znaju kako da nas vide a imaju potrebu da nas nekako negde smeste, dešava se da podrazumevaju da smo sestre iako uopšte fizički nismo slične. Ipak, mnogo ljudi u našem okruženju zna da smo par, nekima smo same rekle a neki su čuli i pre nego što su nas upoznali. Takve stvari se za čas prenose i mi se ne borimo protiv toga, čak nam to i olakšava jer ne moramo stalno da pravimo coming out. Raduje me da je moja mama, koja je prvo pričala da sam nastrana i nesrećna, posle nekog vremena počela da vidi da jesam srećna i da govori da ima dve kćerke a ne jednu. To me ohrabruje da se stvari menjaju.

Šta je za vas porodica?

Vera: To su osobe sa kojima možeš da provedeš puno, puno vremena i da ti nikada ne bude dosta. Zato porodicu ne čine nužno oni sa kojima si se rodila, nego i koje si izabrala i koje su izabrale tebe.

Šta mislite o usvajanju i vaspitavanju dece u Srbiji? Da li ste razmišljale o tome, šta vas je u tome podsticalo, a šta ne?

Ana: Srbija, takva kakva jeste, jednostavno nije pogodno tlo za podizanje dece. Toliko nasilja, besmislenih političkih tema, duboka ekonomska nesigurnost, privatizacija školstva i zdravstva, nemogućnost države da obezbedi osnovna prava i slobode ukazuju da je besmisleno ulagati u ovu državu darujući joj nove poreske obveznike/vojnike/radnike… Srbija mora da se promeni ukoliko očekuje da njeni građani investiraju svoje živote, resurse – pa i potomke u nju.

Vera: Mislim da mnogo dece nema dom i da je potrebno da neko brine o njima i pruži im ljubav. Takođe, ubeđena sam da je krajnje sebično promovisati rađanje u Srbiji kada su domovi puni ostavljene dece, a veliki broj njih živi u siromaštvu i državu nije briga za to. Ali to je već neko drugo stanje svesti.

Ana: Kad bi bilo moguće usvajati decu ako ste sami (a to je moguće u posebnim slučajevima i uz odobrenje samog ministra) ili u istopolnoj vezi, onda bi naišli na razne predrasude od okoline. Ipak, stvaranje zajednica u kojima par ili jedna osoba imaju podršku je jako bitna, na taj način bi i odrastanje deteta proteklo mnogo lakše. Tu zajednicu mogu da čine prijatelji/ice ili ljudi okupljeni u LGBT organizacijama. Na nama je da kreiramo takve zajednice jer sada nemamo modele za to, a oni/e koji odgajaju decu u istopolnim zajednicama se ne usuđuju da govore o tome. Deca se već odgajaju i u istopolnim vezama, to što društvo ne zna i ne pruža podršku ne umanjuje činjenicu da toga ima.

Šta bi vama na individualnom i globalnom planu donelo priznavanje istopolne registrovane zajednice u Srbiji? U kojoj meri bi to izmenilo vaše sadašnje pozicije u društvu?

Ana: Globalno se stvari već značajno menjaju – više niko ne govori u svetu o „istopolnoj registrovanoj zajednici“, svet je već krenuo u odobravanje braka što zapravo znači da su lezbejke u potpunosti izjednačene sa hetero ljudima. I to je dobro. Zato što jedino tako i treba da bude.
Nacionalno je već potpuno drugačija priča, čini se da Srbija nije svesna svog statusa u svetu i da uporno nameće pogrešne prioritete, bije već izgubljene bitke i sve više se zatvara. Imam utisak da Srbija ostaje slepa za mnoge globalne napretke i propušta šansu da uvođenjem zakona o istopolnoj registrovanoj zajednici tj. braku promeni loš imidž koji realno ima u svetu i pokaže kako je zemlja u kojoj svi mogu da žive ravnopravno.
Individualno bi ovaj zakon doneo mogućnost da ulažemo manje energije u brigu za budućnost, obezbedio bi sigurnost koju imaju ostali građani/ke Srbije kroz regulisanje njihovih života u nasleđivanju, zdravstvenom i socijalnom osiguranju i sl. Takođe je jako važno da država pošalje jasnu poruku svima: Srbija priznaje sve svoje građane/ke i omogućuje im jednaka prava. To je veoma jaka poruka koja bi poručila i ostatku građanstva da treba da menjaju svoje stavove prema svojim komšinicama lezbejkama.

Razgovarala: Dragoslava Barzut

Related Posts