Prošle nedelje je Boban Stojanović, jedan od organizatora Prajda, objavio na svojoj Facebook stranici da je sa svojim partnerom napustio Srbiju. Kao glavni razlog navodi nepostojanje bilo kakvih informacija o licima koja su izvršila napad na njega pre nepuna dva meseca kao manifestaciju još jednog nečinjenja i indiferentnosti države. Reakcije LGBT zajednice i njenih aktivista su bile oštre. Neki su smatrali da je Stojanovićeva odluka licemerna pogotovo u svetlu činjenicu da je njegova organizacija samo pre nekoliko meseci sprovodila kampanju pod nazivom „Ćutanje te neće zaštiti“ koja je imala za cilj da pokrene LGBT zajednicu na autovanje. Takođe, tokom leta je održan još jedna Prajd za koji Stojanoivć izjavljuje da je to „politički važno mesto koje institucije uvažavaju“. Mnogi su Stojanovićev odlazak protumačili kao potvrdu za svoje sumnju da je svrha Prajda bila lična korist nekolicine ljude i to baš ova, da se preko Prajda ode iz zemlje.

Bobanov status na Fejsbuku: Dragi FB drugari, moj profil je nakon mesec dana blokade ponovo aktivan. Blokada je usledila zbog upotrebe reči p*d*r. O tome sam bio obavešten preko Facebooka.

Ali, ovih mesec dana značajni su i po nizu važnih odluka koje smo Adam i ja doneli. Jedna od njih je da smo odlučili da odemo iz Srbije. Ova odluka je usledila nakon skoro više od mesec ipo dana tokom kojih nisam dobio nijednu informaciju šta se sedilo sa huliganima koji su me napali u avgustu ove godine. Iako sam odmah prijavio slučaj, iako sam identifikovao napadače na osnovu video snimka, iako je postojao medijski pritisak, ni ovog se puta ništa nije promenilo. Oni su ostali da šetaju ulicama jednako kao i ja, očigledno sa tendencijom da će tako i ostati. Za mene, za nas, to je neprihvatljivo. Moja ranjivost je bila povećana tokom organizovanja Parade ponosa, ali i nakon nje, tako da skoro nigde nisam izlazi bez Adamove pratnje. Jedini način da se ta agonija prekine bio je odlazak iz Srbije.

Pored toga, postalo je potpuno nepodnošljivo biti tema napada tabloida. Noć pred Paradu ispred naše zgrade nepoznati počinioci su uzvikivali: “Bobane, p*d*ru noževi se spremaju, izađi ako smeš, pušiš kurčeve ambasadorima, hajde pičko…”. Ovo je uznemirilo ne samo nas lično već i deo naših komšija zbog čega smo bili izloženi neugodnim situacijama. Strah je strah i razumem njegove implikacije. Tabloidno poverzivanje nas kao LGBT atkivista sa velikim sumama novca, ogromnom cenom Parade i kontaktima sa ljudima koji imaju moć, očigledno rezultira linčom.

Ta zemlja, kakva god da je, moja je i za nju sam, nekoliko puta i doslovno – prolio krv. Verovao sam da vredi da ima nade, da priča o nasilju koje nam se dešava može da probudi svest kod onih koji mogu nasilju da stanu na put. Avaj.

Hvala svima koji su me/nas ovih godina reanimirali i u naša krila stavili po koje pero ne bi li više poleteli. Hvala posebno svima koji su pomogli da iznesemo Paradu ponosa, posebno ove godine: bez sredstava ali sa planom državne kontrole nad celim događajem. Hvala svima koji su nas ohrabrivali u ideji da odemo. Pred Prajd u Skupštini Srbije, u istoj onoj sali u kojoj je Šešelj juče puštao četničke pesme i bez imalo respekta se odnosio prema drugima, održao sam govor u kome sam poziciju LGBT osoba u Srbiji uporedio sa izbeglicama. Mesec dana nakon toga, ja sam se našao u toj istoj poziciji. Eto.

I još nešto: ovakva odluka nije laka. Sve što imamo ostalo je tamo, ovde smo sa polupraznim džepovima i zahvaljujući velikom srcu porodice Albahari. Da li želim da se vratim – ne. Šta me ovde čeka – ne znam. Jedino što znam je da postoji tačka na ovoj zemlji koju činimo Adam, Mejsi i ja, da smo mi porodica koja je mnogo toga prošla kako iznutra tako i spolja i da će sa dobrim ljudima kao podrškom sve biti dobro.

Za moj ukus se olako prešlo preko razloga za Stojanovićev odlazak te se odmah prešlo na hranjenje sujete i ismevanje. Da budem potpuno jasan, objektivno posmatrano Stojanović nema nikakva stručna znanja ili pak veštine od kojih je LGBT zajednica mogla da se ovajdi, ali ono što je posedovao jeste nekakav politički kapital koji izvire iz njegove prepoznatosti odnosno vidljivosti kao LGBT aktiviste te podršci koju je LGBT tema imala od međunarodne zajednice, kako ove koja privremeno boravi u Srbiji tako i od njihovih matičnih zemalja. Prajd je oduvek bio politički moćan fenomen uglavnom zbog podrške koju je uživa od međunarodne zajednice odnosno razvijenih zemalja pa je i samim tim i ljudima koji ga organizuju bila posvećena značajna pažnja. Tako da su se napadi, pretnje, zabrane Prajda i mnoge druge stvari uvek nalazile u izveštajima međunarodnih organizacija i Evropske unije. U praski ovo je značilo da ni jedan naš političar nije moga da ima ozbiljniji sastanak sa stranim zvaničnikom da u nekom trenutku nije pokrenuto pitanje LGBT građana. Samim tim se razvoj situacije po pitanju LGBT prava u Srbiji značajno merio i kroz položaj aktivista, odnosno kako država reaguje po pitanju zaštite bezbednosti i gonjenja počinilaca krivičnih dela prema LGBT građanima. Ovo takođe znači da je bar teorijski međunarodna finansijska pomoć bila dostupnija baš njima, pogotovo u poređenju sa drugim aktivistima. Ili ako želimo da posmatramo čisto individualno, ovo je značilo, bar teorijski, da je Stojanović indirektno imao zaštitu međunarodne zajednice, koja se uistinu, svaki put kada bi mu se nešto desilo i jasno oglasila, da je mogao da zaradi sredstva za život te da je bez obzira na cenu svoje javnosti, ipak bio privilegovan pogotovo u poređenju sa prosečnom LGBT osobom. Sve u svemu pa čak i ako uzmemo u obzir krizu koja je delimično zadesila LGBT organizacije, niko tu nije živeo loše. Onda se prosto nameće jedno pitanje šta se to desilo u poslednjih godinu dana što je nateralo Stojanovića i njegovog dečka da odu iz zemlje, jer još jedan napad sigurno nije!? Šta se misli kada se kaže da je bilo teško organizovati Prajd bez sredstava i uz kontrolu države? Kako je moguće da za broj jedna LGBT događaj nema sredstava i kakva je to kontrola države?

Cini se da su se u poslednjih godinu dana znatno promenile stvari, fokus međunarodne zajednice na LGBT pitanja skoro pa da izostaje ili je smandrljan u floskulu „manjinskih prava“, sredstava za projekte uistinu ima manje, država dopušta održavanje Prajda, ali nema nikakvog značajnijeg pomaka u pogledu preduzimanih koraka koji bi pomogli položaj LGBT zajednice. LGBT zajednici je isto kao i pre.

Tako da, pre nego pljujemo po Stojanoviću što je otišao, hajde da ga prvo pitamo da nam kaže zašto, jer ako ništa druga bar da znamo da li da i mi bežimo!?

Piše: Mladen Antonijević Priljeva

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.