Dok me drug vodi ka ulazu u ˝Pleasure˝, shvatam da sam pored njega nenamerno prošao nebrojeno puta. Sam klub je smešten na jednom od beogradskih glavnih trgova, moj omiljeni restoran u kome naručujem hranu za poneti je na uglu nedaleko od kluba, a vrlo blizu se nalazi sama zgrada srpskog parlamenta. Tokom radne nedelje ulaz kluba je zabarikadiran teškom kapijom, a i ovog momenta mi ne liči ni na šta drugo no na stovarište robe lokalnih prodavnica. Neonski crno-ružičasti znak koji nosi ime kluba osvetljava prostor iznad ulaza u klub, ali je sama okolina toliko obična da me nikada nije ni privuklo da podignem glavu i obratim pažnju, a čak i da sam to uradio mislim da bih pomislio da je to samo naziv nekog jeftinog salona za nadogradnju noktiju.

Ova sorta diskrecije je dobrodošla jednom od nekolicine gej klubova koji rade u zemlji gde LGBT populacija živi pod konstantnom pretnjom nasiljem. Iako je u diskriminacija sankcionisana od strane države, Srbija je opasno mesto po život ako se seksualna orijentacija javno pokazuje. Po statistici objavljenoj u srpskim medijima i dalje stoji da čak 62 odsto ispitanika homoseksualnost vidi kao bolest.

Održavanje Prajda koji je prošao donekle uspešno se ne treba smatrati povećanjem tolerancije u društvu. Zahvaljujući pritiscima država EU na vladu, srpska politička scena je prisiljena da štiti prava manjina što je i dovelo do održavanja mira na Prajdu tako što je istu štitilo preko 7000 uniformisanih policajaca. Sa teško branjenim i zatvorenim centrom Beograda mala grupa istomišljenika okupljenih na Prajdu je marširala apokaliptično praznim ulicama.

Tako da ni malo nije zapanjujuće da fasada kluba ˝Pleasure˝ ne odaje šta se događa u njegovoj unutrašnjosti, a čak i subotom uveče kada klub radi u najveće, jedino što se prolaznicima može činiti čudnim jeste policijska marica koja je smeštena preko puta ulaza u klub u iščekivanju nekog incidenta. Sama ta nevidljivost kluba je odgovarajuća alegorija života koji vodi klijentela kluba.

I pored vladajuće homofobije samo postojanje kluba u takvom okruženju ne čini ga bitnim. Postoje još dosta gej klubova u Beogradu, iako su diskretni njihovo poslovanje i postojanje nije nikakva tajna. Ono što pak ˝Pleasure˝ izdvaja od ostalih klubova jeste njegov stil. Ni malo nalik drugim gej klubovima, koji pokušavaju da naliče klubovima u zapadnim zemljama (barem onoliko koliko im to finansije dopuštaju), ˝Pleasure˝ pruža svojim mušterijama karakterističan srpski noćni provod: sa svojim upadljivim belim separeima od lažne kože i jeftinim tapetama, izgleda kao svaki drugi bezukusni klub u beogradskom krugu klubova masovnog tržišta, ako ne čak i jeftinije. Muzička ponuda kluba sastoji se od ni manje ni više nego turbofolka. Ono što bi se nazvalo pop muzikom na Balkanu je upravo turbofolk i to je nešto čemu čak ni najveće svetske zvezde ne bi mogle da priđu po popularnosti. No, to je i pravac koji veliča mizoginiju, šovinizam, kao i najnoviju pojave imanja novca ali ne i ukusa koje Srbija i njen region popularišu. To je muzika koju slušaju nacionalisti, homofobi, oni koji podržavaju i opravdavaju genocide i kod ostatak društva u Srbiji u čijim životima nema mesta za ljude koji posećuju ˝Pleasure˝.

ČITAJTE:  Slučaj Crna Gora: Trans krštenje

Zbog svega toga sam mislio da je ovo vrsta muzike koja će među gej populacijom Srbije biti ispljuvana, od iste odbačena isto tako kao što je odvratna i meni koji imam liberalne stavove. No, razgovor sa drugom koji isti taj ˝Pleasure˝ posećuje naveo me je da vidim da su stvari u realnosti mnogo komplikovanije.

“Mnogi ljudi ni ne razmišljaju o ideološkom podtekstu muzike koju slušaju, a to ima veze sa osećajem odbačenosti˝, kaže mi drug dok ispijamo kafu. ˝Pogledaj šta gej zajednica sluša na globalnom nivou˝, nastavlja on, ˝Najveći muzički događaj u gej kalendaru je Evrovizija. Pop je na globalnom nivou izjednačen sa postojanjem gej zajednice. Turbofolk se sa svojom idejom i porukom fokusira na: ljubavi, neuzvraćenu ljubav, ljubomoru, stvari sa kojima se možemo svi identifikovati. Mislim da je to vrsta muzike koja ima rezonancu kod gej ljudi jer se mi sami osećamo uskraćeni za to da nečemu pripadamo. Iz tog razloga odbačenosti ti upravo prihvataš stvari koje su prihvaćene od većine kako bi se kamuflirao i pokušao da se uvučeš i pripadneš društvu oko sebe.”

Ova potraga i jurnjava za integracijom je tema koja se iznova javljala u mojim razgovorima sa ljudima koji posećuju ˝Pleasure˝, jer sama ta muzika pruža prividni beg od stvarnosti u kojoj si getoiziran zbog svoje seksualne orijentacije. Odlazak u ˝Pleasure˝ postaje neka vrsta role-playa, gde više nisi označen kao ˝drugačiji˝ i gde nisi prisiljen da igraš uloge koje ti društvo nameće.

“U Srbiji je turbofolk mejnstrim i to je ono što ga čini popularnim˝, kaže jedan od gostiju kluba. ˝Estetika njegovog zvuka je skroz nerelevantna. Bitnije je ono šta ta muzika predstavlja. Odlazak u kafanu ili na splav u Srbiji, mestima na kojima se ova muzika pušta i sluša je ono što čini ’normalan’ heteroseksualni Srbin.
To da budeš ’gotičar’ je tvoj izbor, izabrao si da budeš autsajder. Ali kada si gej, to nije stvar izbora. Mnogi ljudi ne bi voleli da su gej, ali da to i nije slučaj, svako od nas želi da ima opciju da živi kao neko drugi s vremena na vreme. ’Pleasure’ je mesto koje daje takvu mogućnost˝.

ČITAJTE:  Kako je Ukrajina okrenula leđa LGBT aktivistima

Stigao sam u klub malo posle ponoći, što je rano za beogradske standarde i seo za šank u obliku slova U, koji je centralni deo podijuma za igru. Poluprazno je i gosti sede u separatisanim grupama. Na kraju podijuma ka ulazu nalaze se visoki stolovi i barske stolice, gde sedi mišićav (neki bi rekli strejt-luking) muškarac i krajičkom oka posmatra tetkice koje se uvijaju na podijumu.

U daljem izdignutom delu kluba, kao polusprat koji obiluje separeima koji gledaju na podiju, uglavnom sede žene. Drug, koji je regularan gost u klubu, a sa kojim sam izašao ove večeri, kaže da je to deo gde se okupljaju lezbejke. I stvarno predeo je bogat osobama ženskog pola kratko ošišanih, koje nose široke pantalone i široke polo majice. Celo veče obraćam pažnju na njih ali izgleda da sve one odlaze u neke druge krajeve kluba tokom večeri i to sa očiglednom namerom da budu same sa sobom i u društvu sličnih izdvajajući se od predominantnog muškog dela gostiju.

Žene koje vidim oko šanka izgledaju daleko ženstvenije i pretpostavljam da su one strejt. Pored toga što je klub mesto koje pruža utočište LGBT populaciji grada Beograda, ˝Pleasure˝ pruža i heteroseksualnim ženama odmor od nadobudnog mačizma lokalnog patrijarhalnog društva.

“Žene oslobođene stega u seksualnom pogledu su ovde manjina,” kaže mi gošća kluba koja je heteroseksualne orijentacije. ˝Kada ideš u klub poput ˝Pleasurea˝ čuješ folk pesme koje pevaju upravo žene i videćeš tamo mnogo više strejt žena nego lezbejki. I to je tako upravo zato što su gej muškarci i strejt žene u sličnoj situaciji. Izdominirani su od strane strejt, mačo muškaraca.”

Postoji interesantan paradoks kod turbofolka. Pogledajte bilo koji video Ane Nikolić ili Jelene Karleuše ili idite do bilo kog beogradskog kluba, i videćete procesiju mesa, uvećanih grudi, nagoveštaje seksa na sve strane, ali to se ne bi trebalo nazvati seksualnom emancipacijom, jer u ovom društvu i seksualno i socijalno od žena se očekuje da budu servilne i podređene. Ova vrsta navodne izrazite i slobodne seksualnosti je samo kozmetička stvar i nešto što samo služi izlaganju muškim pogledima. Dok u klubu kao što je ˝Pleasure˝ strejt žene bez straha mogu da iskažu svoju seksualnost.

ČITAJTE:  Svaka čast majstore: Masakr u Orlandu i javno mnjenje

“Kada si žena u gej klubu dozvoljeno ti je da budeš onoliko divlja koliko želiš da budeš, da se obučeš onako kako želiš i da se popneš na šank i igraš bez toga da razmišljaš šta će ljudi misliti o tebi. Kad god odem u klub i igram, gej momci mi prilaze i igraju sa mnom i to na jako seksualan način i tu ima otvorenog izražavanja seksualnosti ali bez opasnosti od posledica koje to može da nosi. Volela bih da tako mogu da se ponašam i igram strastveno sa muškarcem u strejt klubu, ali ako to uradim i na kraju večeri ga odbijem i kažem mu ne, onda me smatraju nekom koja izaziva i od mene se očekuje da otplatim neki navodni dug koji imam prema tom muškarcu za veče˝, kaže mi poznanica koja izlazi u ˝Pleasure˝.

Te večeri par devojaka su se skinule u grudnjake i počele da igraju zavodljivo na šanku oivičenom šipkama. Devojka koja je išla sa mnom je prokomentarisala kako sumnja da bi se te iste devojke usudile da to urade u regularnom klubu. „Ljudi bi ti se smejali, pokazivali na tebe, snimali te i kačili snimke na YouTube i osećala bi se samo kao idiot, dok ovde u ˝Pleasureu˝, popni se na bar i igraj i ljudi će navijati za tebe.“

Ova široka prihvaćenost se može videti i u gostima kluba koja je sačinjena od momka sa debelim naočarima, nabildovanih frajera, meda, hipstera, tetkica, do skinheada sa pantalonama naguranim u vojničke čizme. Drugi momak kog sam primetio u uglu nosi tamnoplavi Adidas kačket i Real Madrid dres, dok momak koji izgleda kao instruktor salse igra sugestivno se trljajući o njega.

Ili sve to ima vise veze sa okolnostima nego sa prihvatanjem i tolerancijom. Realnost je takva da LGBT populacija u Srbiji uopšte nije zajednica, već je skupina pojedinaca koji su očajni jer većinu svog života žive potajno i skriveno i eto prosto se svi oni nađu na jednom mestu. U Beogradu nema mesta i kvartova kao što je Čelzi u Nju Jorku ili Soho u Londonu gde se zajednica okuplja i kreće, gde pojedinci sasvim slobodno i bez straha može da istražuje ekscentričnosti i niše koji ih interesuju i privlače i gde svi zajedno mogu da razviju jasne identitete i da se potom podele u podskupove.

Ono čemu se zajednica u Srbiji može nadati u najboljem slučaju jeste samo mesto gde će naći malo zadovoljstva.

Izvor: www.slate.com

Piše: Aleks Eror