Tek krajem osamdesetih godina u stručnoj javnosti i šire počinje da se pominje fenomen ”transeksualnosti”, kada se formira tim lekara koji će prvi izvršiti ”promenu pola hirurškim putem”, na čijem čelu se nalazio dečiji hirurg i urolog Sava Perović.

Najviši stepen tabua je upravo nepostojanje, nevidljivost određenih tema odnosno ljudi kao nosilaca tabua. U Srbiji, osim u stručnim medicinskim krugovima, o transpolnosti gotovo da uopšte nije bilo pomena u poslednje tri decenije dvadesetog veka. Iako je još 1994. godine Marija Draškić, profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu, objavila knjigu „Transeksualitet i brak”, u kojoj sa pravnog stanovišta sagledava fenomen transeksualnosti i pravne posledice usklađivanja pola sa doživljajem rodnog identiteta, paradoksalno – osamnaest godina kasnije još uvek nije usvojen zakon koji reguliše ova pitanja.
U medijima je ova tema u prošlosti uglavnom dobijala senzacionalistički prizvuk ili bivala tretirana kao nešto „bizarno”, „nastrano”, „čudno”, „neprirodno”, „monstruozno”, „zapadnjački hir” itd.
Poznata ličnost Merlinka – Vjeran Miladinović pojavila se na prvoj javnoj tribini povodom Dana ponosa LGBT osoba – 1987. godine u Domu omladine, javno govoreći sa Lepom Mlađenović i Ljubom Stojićem. Međutim, 1995. godine Merlinka dobija veću medijsku pažnju zahvaljujući filmu Želimira Žilnika „Marble Ass”. Ovaj jedinistveni film prikazuje, gotovo dokumentarističkim sredstvima, egzistenciju transrodnih, transpolnih osoba, transvestita u Srbiji, problem nasilja, marginalizacije, odbacivanja, nepostojanja izbora. U takvom kontekstu seksualni rad je često jedini izbor i izvor zarade, vodeći u nove cikluse stigmatizacije i nasilja, što film naznačava i problematizuje.
Merlinka odnosno Vjeran Miladinović se pojavljivao/la u medijima, izazivajući različite reakcije, i povodom pokušaja organizovanja Dana ponosa LGBT osoba 2001. godine, sve do ubistva 22. marta 2003. godine. Njene/njegove ispovesti objavljene su u knjizi „Terezin sin” i predstavljaju veoma značajno svedočanstvo o životu homoseksualne osobe/transvestite i seksualne radnice u Srbiji.
Krajem devedesetih godina prošlog veka pojavljuju se novinski članci i televizijske emisije, u kojima gostuju transpolne osobe, govoreći o svojim ličnim iskustvima.
Važno je napomenuti razornu moć negativnih poruka, koje dolaze iz različitih segmenata društva (porodica, crkva, sredina, mediji i drugo), kada su u pitanju iskoračenja iz zadatih rodnih uloga (često povezana sa homoseksualnom orijentacijom). Nažalost, predrasude po ovom pitanju, i iz njih proisteklo moguće nasilno ponašanje prema trans osobama, su duboko ukorenjene u ovdašnjem mentalitetu i dominantnoj vrednosnoj matrici.
Tek krajem osamdesetih godina u stručnoj javnosti i šire počinje da se pominje fenomen ”transeksualnosti”, kada se formira tim lekara koji će prvi izvršiti ”promenu pola hirurškim putem”, na čijem čelu se nalazio dečiji hirurg i urolog Sava Perović.
Iako su se neki članovi tima u međuvremenu menjali, do početka 2012. godine transpolne osobe su bile upućene na malu grupu lekara koji su se bavili pitanjima rodne disforije, ali od kojih su neki u prošlosti samostalno i proizvoljno formirali cene operacija previsoke za većinu osoba (naročito treba imati u vidu ratne devedesete godine prošlog veka), i obavljali intervencije u neadekvatnim, traumatizujućim uslovima (u medicinskim ustanovama van njihovog zvaničnog radnog vremena, bez dozvola i znanja ostalih zaposlenih, kao i bez medicinske i pravne odgovornosti, uključujući i postoperativnu negu). Takođe, neki lekari su upućivali trans osobe na privatan sektor i za medicinske usluge koje su se mogle obaviti u državnom, što ih je dodatno finansijski iscrpljivalo. Zabeleženi su slučajevi da je cena iste intervencije u istoj ustanovi u razmaku od nekoliko dana naplaćivana različito (čak drastična razlika u ceni).
Ispovest ispitanika u istraživanju Jelene Zulević iz 2012. godine svedoči o uslovima u kojima su se ove procedure obavljale:
„…operacija mi je bila zakazana za petak u 21h… već sam bio legao na operacioni sto kada se lekar vratio i rekao da moramo da odložimo operaciju i da se vratim za tri dana… stekao sam utisak da niko ne treba da zna kakvu će operaciju da obavi…“
„…atmosfera u operacionoj sali je bila kao za vreme fudbalske utakmice. Nisu me nikad pitali za dozvolu i imao sam utisak da i nemam izbora. Toliko studenata je bilo nagnuto [nad operacionim stolom na kome je ležao] da bi gledalo, da mi se jedan naslonio skoro na glavu pa sam morao da ga zamolim da se malo pomeri da bih mogao da dišem. U opštem guranju oko toga gde će ko da stane, jedan mi je “zakačio” glavu… Osećao sam se kao u cirkusu… ali se nisam bunio da mi ne bi uskratili operaciju.“
Sava Perović se pojavljivao u medijima, te govorio o svojim uspesima u hirurgiji, stavljajući trans osobe u potpuno patologizijuću poziciju i ne iznoseći nasilje i diskriminaciju kojima su trans osobe izložene, kao ni uslove u kojima su se operacije vršile, niti da je država nešto trebalo da preduzme po ovom pitanju. Na svom predavanju u Narodnoj biblioteci 2005. godine, objavljenom u brošuri „Razumevanje”, on izlaže svoje stavove da ne treba operisati pacijente koji će nakon „promene pola biti homoseksualni”, a da njegove kolege lekari odbijaju da uđu u sobu gde se nalaze transeksualne/transpolne osobe nazivajući ih homoseksualcima.
Od 1991. godine počinje period ratova na prostoru bivše Jugoslavije, a paralelno se javlja građanski, politički otpor, te razvija mirovni, kao i pokret za ljudska prava. Zanimljivo je da prva organizacija u Srbiji koja se bavila pitanjima gej i lezbejskih prava – Arkadija, formirana početkom devedesetih godina prošlog veka, nije uključivala pitanja transrodnosti, niti u pun naziv organizacije (uostalom kao ni najveća svetska asocijacija ILGA), niti u svoje delovanje.
Nakon tzv. revolucije 2000. godine u Srbiji i promene režima, osniva se organizacija Gayten-LGBT, koji je bio prva organizacija koja je uključivala pitanja rodnog identiteta odnosno trans, interseks i queer osobe, jasno se zalažući i za njihova prava u svojim politikama.
Godina 2006. je značajna jer je tada ova organizacija uradila prvo istraživanje koje se odnosilo i na trans pitanje, potom zbog osnivanja LGBT SOS telefona (sa posebnom obukom za rad sa trans osobama), kao i zbog osnivanja prve trans grupe samo-podrške (uz dobijanje besplatne pravne podrške) i prvog web sajta za trans osobe (www.transserbia.org), kao i prevoda i objavljivanja Standarda pomoći za poremećaje rodnog identiteta, šesta verzija, Međunarodnog udruženja za rodnu disforiju Harry Benjamin.
Trans grupa je na samom početku imala četiri člana, ali je od 2006. godine oko 80 ljudi učestvovalo u njenom radu, uključujući i osobe iz Austrije, Nemačke, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, SAD.
Aktivisti Gaytena-LGBT su pomogli pokretanje programa za trans osobe u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Makedoniji i Sloveniji.
Na aktivističkoj sceni je važno napomenuti i delovanje kolektiva Queer Beograd, te festivala i publikacija koji su za temu imali različita pitanja iz sfere transrodnosti/transpolnosti.
Srbija je jedna od jedanaest evropskih zemalja u kojoj se dogodilo ubistvo trans osobe u periodu od 2008-2012. godine, kako svedoče i podaci prikupljeni u okviru projekta “Monitoring ubistava trans osoba“ evropske organizacije Transgender Europe (TGEU), koje je organizacija Gayten-LGBT aktivna članica. Ovo je još jedan podatak koji govori o položaju trans osoba u Srbiji i odnosu koji prema njima imaju institucije.
Upravo pomenuto nasilje i diskriminacija, nerazumevanje društva, kao i ogromne cene medicinskih intervencija, dovode neke trans osobe u situaciju da jedini izbor vide u bavljenju seksualnim radom u pogledu ostvarivanja zarade, čime sebe izlažu novim ciklusima nasilja i diskriminacije.
U skladu sa prethodno izrečenim važno je napomenuti da se na inicijativu članova Trans grupe (samo)podrške obeležava međunarodni Dan sećanja na trans osobe – žrtve transfobičnog nasilja – 20. novembra.
Gayten-LGBT je u saradnji sa Centrom za unapređenje pravnih studija, Koalicijom protiv diskriminacije, Aire Centrom iz Londona kreirao i predložio prvi zakon koji bi trebalo da reguliše status transpolnih osoba, omogućavajući brzu i laku promenu ličnih dokumenata, pitanja bračnog, roditeljskog, radnog statusa, zaštitu od diskriminacije i drugo. Zakon je objavljen na web stranicama, kao i u brošuri “Prava trans osoba – od nepostojanja do stvaranja zakonskog okvira”, koja sadrži i prvo istraživanje urađeno kod nas “Istraživanje problema transseksualnih osoba u sferama školstva, rada i zapošljavanja, zdravstvene zaštite i državne administracije”, potom “Analizu pravnog položaja transrodnih i transseksualnih osoba u Republici Srbiji”, “Studiju o status trans osoba u međunarodnom kontekstu”.
U saradnji Zaštitnika građana Republike Srbije, Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, aktivista Gaytena-LGBT 2012. Godine kreirana je Grupa za analizu zakonskih propisa od značaja za položaj i status transpolnih osoba u Srbiji.
U poslednjih petnaest godina je ostvaren značajan pomak u pogledu LGBT prava u Srbiji, ali nažalost, kao i u ovoj svetski prihvaćenoj skraćenici, T se nalazilo na poslednjem mestu, a često i bivalo nevidljivo.
Pored pomenutih inicijativa, važno je napomenuti i donošenje Zakona o zabrani diskriminacije 2009. godine, kao izuzetno značajnog i za zaštitu prava trans osoba. Iako su u poslednje vreme konačno donete važne odluke državnih institucija Srbije, a tiču se trans osoba: Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju iz jula 2011. godine, mišljenje poverenice da je Pravni fakultet u Beogradu diskriminisao M. Đ. jer je odbio da joj promeni podatke u diplomi nakon promene pola iz muškog u ženski, te odluka Ustavnog suda u predmetu Už-3238/2011 da je Opštinska uprava povredila pravo na dostojanstvo osobe jer je propustila da odluči o zahtevu za promenu podataka o polu, još uvek smo kao društvo na početku kada su u pitanju razumevanje i podrška trans građanima i građankama.
Prethodno treba da posluži da se nikada više ne bi ponovio primer koji je opisan u godišnjem Izveštaju o diskriminaciji organizacije Gayten-LGBT (Koalicija protiv diskriminacije) i radovima Slavoljupke Pavlović. Naime, tada je našoj klijentkinji i drugarici, koja je pokušala da promeni lična dokumenta nakon obavljenih intervencija promene pola, službenica opštinske uprave, u jednom gradu u Srbiji, naložila da se obrati lekaru sudske medicine radi utvrđivanja pola. Prilikom pregleda, tokom koga je lekar trebalo da utvrdi da li je osoba bila “dovoljno žena“, našoj drugarici su merene grudi i genitalije. Malo je reći da je ovakav čin traumatizujući, i da najdublje povređuje ljudsko dostojanstvo i osnovnu predstavu o ljudskim pravima.
Piše: Milan Đurić


ČITAJTE:  Koliko košta gej život u Srbiji