Retko kada odlazim na LinkedIn, ali iz ko zna kog razloga sam se našao na toj socijalnoj mreži i nišao na naučnu monografiju “Zabrana diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta – teorija i praksa” autorke Melanije Jančić. Ona je takođe 2017. godine odbranila doktorsku disertaciju na istu temu.
Kako si se odlučila za temu zabrane diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta?
Kada sam upisivala doktorske studije 2010. godine, Zakon o zabrani diskriminacije (2009) je počeo da se primenjuje. U to vreme pitanje zabrane diskriminacije u okviru prava ljudskih prava u pravnoj teoriji je bilo novo i aktuelno. Kako je toga polje mog pravničkog interesovanja i porodično pravo, želela sam da se bavim naučnim istraživanjem i analizom neke oblasti koja bi bila spoj te dve oblasti. Tako je nastala ideja da proučavam baš oblast zabrane diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta. Imajući u vidu da se ovom temom bavi veoma mali broj pravnih teoretičara i da u domaćoj pozitivnopravnoj regulativi postoji dosta važnih pitanja u vezi sa pravima LGBT osoba koja nisu regulisana ili su regulisana parcijalno, to mi je bio znak da sam odabrala pravu temu i oblast u kojoj mogu da dam doprinos, što objavljivanje moje naučne monografije upravo potvrđuje.
Kolika je razlika između teorije i prakse kad je Srbija u pitanju?
Razlika svakako postoji, mada bih više naglasila da postoji razlika i jaz između pravne (ne)regulative i životne i društvene stvarnosti. U pravnoj teoriji postoje različita shvatanja i tumačenja domaćih i inostranih pravnih autora i teoretičara po pitanju priznanja prava LGBT osobama, od potpunog priznavanja svih prava i čitavog seta prava od značaja za život svakog pojedinca do potpunog negiranja postojanja osoba koje su drugačije seksualne orijentacije ili rodnog identiteta u odnosu na većinsku populaciju. Ima i teoretičara koji ne smatraju da nepriznavanje određenih prava LGBT populaciji zapravo predstavlja diskriminaciju. Tako je i praksa sudova, pogotovo praksa Evropskog suda za ljudska prava sa sedištem u Strazburu bila značajan pokretač zakonodavnih promena pojedinih država članica i potpisnica Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda u pogledu priznavanja pojedinih prava LGBT osobama. Trebalo bi napomenuti da i pored toga što se u okviru odredaba Evropske konvencije koje se odnose na zabranu diskriminacije eksplicitno ne navode seksualna orijentacija i rodni identitet kao antidiskriminativni osnovi, praksa Evropskog suda je pokazala određen stepen senzibiliteta prema pravima LGBT osoba i pitanju diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta. Srbija je, takođe, potpisnica Evropske konvencije, a po našem Ustavu potvrđeni međunarodni ugovori su sastavni deo ustavnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju, čak imaju primat nad zakonima. Dešava se i kod nas da praksa pojedinih organa prihvati društvenu realnost pre zakonodavca, pa je tako nakon operativne promene pola bilo moguće, uglavnom bez većih poteškoća, izvršiti upis promene oznake pola u matičnim knjigama i pre nego što je to pitanje pravno regulisano kada su izvršene izmene i dopune Zakona o matičnim knjigama, sa početkom primene od 2019. godine. Sada je takav upis moguće izvršiti i bez operativne promene pola uz ispunjenje određenih uslova.
Kako ocenjuješ rad institucija poverenika i zaštitnika građana kada je u pitanju diskriminacija LGBT osoba u teoriji i praksi?
Institucija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti predstavlja značajan korak u sistemu pravne zaštite od diskriminacije, koje je lišeno svih formalnosti obraćanja i stoga doprinosi široj dostupnosti žrtvama diskriminacije. U tom smislu, Poverenik ne samo da razmatra pritužbe diskriminisanog lica zbog povreda pomenutog Zakona, već može i da pokrene sudski postupak podnošenjem tužbe u slučaju da sudski postupak u istoj stvari već nije pokrenut ili pravnosnažno okončan. Tokom dosadašnjeg rada institucije Poverenika pokrenuto je ukupno 18 parnica za zaštitu od diskriminacije, što predstavlja pokazatelj da se to ovlašćenje i ne koristi često. Uglavnom su organizacije civilnog društva te koje podnose najveći broj pritužbi kada se radi o diskriminaciji na osnovu seksualne orijentacije, dok se pritužbe o diskriminaciji na osnovu rodnog identiteta u većoj meri podnose od strane fizičkih lica. Poverenik svojim delovanjem reaguje na počinjenu diskriminaciju i ukazuje na određene pravne probleme Narodnoj skupštini u cilju usvajanja određenog zakona i uređenja pravnog položaja LGBT osoba, međutim može se polemisati u kojoj meri se nailazi na suštinsko razumevanje problema sa kojima se ova populacija svakodnevno susreće. Institucija Zaštitnika građana ima nešto uža ovlašćenja u odnosu na Poverenika u smislu da ne može da pokreće sudski postupak za zaštitu ljudskih prava. Međutim, ima ovlašćenje da pokrene postupak pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti i zakonitosti zakona, drugih propisa i opštih akata, a podjednako značajno ovlašćenje jeste i predlaganje zakona iz svoje nadležnosti. Veoma je važno koliko će se poštovati delovanje ovih institucija, njihova mišljenja i stavovi i da li će ono imati odjeka i dati neke rezultate. Ukoliko se daju preporuke za donošenje određenog zakona ili za izmenu i dopunu već postojećeg i ukoliko se takve preporuke ne razmatraju i ne uzimaju u obzir, onda to može biti pomalo zabrinjavajuće. Poželjno je da institucije deluju u okviru svih svojih zakonskih nadležnosti, a ne samo pojedinih. Ove dve institucije doprinose podizanju svesti o zabrani diskriminatorskog postupanja, jer veoma je značajno ukazivati na počinjenu diskriminaciju, pošto se dešava da i sami počinioci ne znaju da vrše zakonom zabranjenu diskriminaciju. Važno je, takođe, osnaživati žrtve diskriminacije da istu prijave i da se obrate nadležnim organima u cilju zaštite svojih ljudskih prava.
Koliko aktivistima za LGBT prava mogu biti na pomoći međunarodna dokumenta? Da li su ona samo lepa slova na papiru?
Međunarodna dokumenta su u pravnom okviru naše zemlje relevantna i pravno obavezujuća samo ukoliko su ratifikovani i na taj način postala deo domaćeg prava. Međutim, iako se navode pojedini osnovi za zabranu diskriminacije, sam pojam diskriminacije nije definisan u mnogim pravno obavezujućim međunarodnim i regionalnim propisima koji regulišu oblast ljudskih prava, osim pojedinih direktiva Evropske unije, ali Srbija nije njena članica. Aktivistima za LGBT+ prava je od velikog značaja analiza komparativnog prava i primeri dobre prakse sudova pojedinih država, kao i praksa Evropskog suda za ljudska prava, imajući u vidu da i naši državljani imaju pristup ovom vidu pravne zaštite.
U kojim oblastima vidiš najveću diskriminaciju LGBT osoba?
Diskriminacija LGBT osoba je veoma, mogu reći i najviše, rasprostranjena u oblasti porodičnih odnosa. Konkretnije, ovo se odnosi na pitanje pravnog priznanja nekog oblika zajednice LGBT osobama i svih prava koja iz takve zajednice proističu (pravo na izdržavanje, na nasleđivanje, zasnivanje porodice, zajedničke imovine…). U pogledu slobode mirnog okupljanja, postoji izvestan napredak, u smislu da ono nije zabranjeno i da protiče bez značajnijih incidenata u odnosu na prvih nekoliko godina kada se počelo sa realizacijom organizacije Parade ponosa. Diskriminacija postoji i u drugim oblastima prava, poput radnih odnosa, pitanje zdravstvene zaštite, poštovanja prava na privatnost, a najveći problem predstavlja što žrtve diskriminacije često nemaju saznanja kome bi trebalo da se obrate i na koji način mogu da ostvare pravnu zaštitu od diskriminacije, a često je prisutan i strah od viktimizacije i daljih eventualnih negativnih posledica od strane počinioca diskriminacije usled prijave diskriminacije.
Kakav je u svemu tome položaj trans populacije?
Pravni položaj trans populacije je usvajanjem izmena i dopuna Zakona o matičnim knjigama 2018. godine je poboljšan u odnosu na godine koje su prethodile ovim zakonskim izmenama i dopunama. Sada ne postoji pravna praznina i pravno je regulisano pitanje pravne promene pola odnosno promene oznake pola u matičnim knjigama. Na osnovu ovog Zakona donet je i Pravilnik o načinu izdavanja i obrascu potvrde nadležne zdravstvene ustanove o promeni pola. Članom 3 ovog Pravilnika je propisano da potvrdu o promeni pola izdaje zdravstvena ustanova nakon sprovedene najmanje jednogodišnje hormonske terapije uz indikaciju i praćenje lekara specijaliste psihijatrije i lekara specijaliste sa užom specijalizacijom endokrinologije ili izvršene hirurške intervencije promene pola. Ovom odredbom nije, dakle, predviđena obavezna operativna promena pola i sterilizacija da bi se pravno izvršila promena pola, što Srbiju svrstava u red zemalja koje imaju savremeno i harmonizovano normativno uređenje u ovoj oblasti. Međutim, bilo bi veoma korisno da se donese poseban zakon koji bi detaljno regulisao pravni položaj trans osoba. Švedska je, na primer, napravila i korak dalje, tako što je od maja 2018. godine osobama koje su bile podvrgnute sterilizaciji, koja je bila obavezna prema Zakonu o priznavanju promene pola od 1972. godine sve do izmena zakona od 2013. godine, omogućeno da zahtevaju obeštećenje. Što se tiče operativne promene pola, Srbija spada u red zemalja u kojima se sa velikim uspehom još od 1980-ih godina obavljaju operacije promene pola. U ovom pogledu, zakonodavac je u Srbiji imao više senzibiliteta, te su 1. januara 2012. godine na snagu stupile izmene i dopune Zakona o zdravstvenom osiguranju i time je osiguranim licima omogućeno da izvrše operaciju promene pola iz medicinskih razloga na teret obaveznog zdravstvenog osiguranja. Najmanje 65% od cene zdravstvene usluge finansira se iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja za operaciju promene pola iz medicinskih razloga. Međutim, sve do izmena Zakona o matičnim knjigama od 2018. godine, transrodne osobe u Srbiji su mogle operativno da promene pol na teret budžeta države, ali nakon toga za pravnu promenu pola nije postojao pravni osnov.
Šta vidiš da Srbija još treba da uradi po pitanju diskriminacije LGBT populacije u teoriji, a šta u praksi?
U teoriji mogu da se iznose pravno relevantni razlozi i tumačenja u vezi sa pravima LGBT osoba, a ono može i ne mora da ima uticaja na legislativne promene. Ono što smatram veoma važnim po pitanju zabrane diskriminacije LGBT populacije, jeste da je neophodno da se donese zakon koji bi regulisao neki oblik zajednice LGBT osoba i prava koja iz nje proističu i tada je poželjno i potrebno konsultovati pravne teoretičare koji se bave ovim pitanjima i koji svojim pravničkim istraživanjem uporedno pravnih rešenja i prakse mogu doprineti. Bilo bi veoma korisno da se usvoji zakon koji bi regulisao pravni položaj trans osoba i da se zakonodavna rešenja u kojima se reguliše pitanje zabrane diskriminacije dopune u smislu eksplicitnog navođenja seksualne orijentacije i rodnog identiteta kao osnova za zabranu diskriminacije.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 58 – februar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
Leave a Reply