Za potrebe ovog broja Optimista, odnosno, ovih njegovih stranica rezervisanih za prikaze i priču o novijim knjiškim izdanjima sa značajnim i konsekventnim queer- LGBTQ sadržajem za početak vraćamo se na podsećanje na onu izraubovanu ali i dalje efektnu (možda kinesku možda i ne kinesku) pričicu čija poenta glasi – neka cveta hiljadu cvetova! Naime, dve knjige o kojima će u narednih nekoliko pasusa i sledećih nekoliko hiljada slovnih mesta, povezuje pomenuti motiv, kao i američka krštenica autora, ali se ta dva romana nedvosmisleno kreću i svoje ishodište nalaze u posve oprečnim domenima savremene književnosti.

Već sada voljeni i u film već pretočeni (april će nam, ako sve bude bilo kako treba, doneti i susret sa ekranizacijom, doduše nešto izmenjenog naslova – Love, Simon) roman „Sajmon protiv zavere homo sapijensa“ Beki Albertali (to postaje vidljivo i već nakon pročitanih nekoliko stranica) očito dolazi iz odeljka američke književnosti koji se obraća mlađoj publici, a uz upadljiv pop-kulturni melanž. Priča prati zgode i paranoje mlađanog Sajmona, još ne u potpunosti autovanog gej-tinejdžera, koji postaje žrtva isprva pero-lake ucene. Na sve to, Sajmon je silno zaljubljen u Plavog, potpunog neznanca, za kog pretpostavlja da ide u istu školu a sa kojim često razmenjuje polukriptične mejlove pune nespretnog zavođenja i nedorečenosti.
Sajmon protiv zavere homo sapijensa (prevela Jelena Katić Živanović, objavila kuća Urban Reads, godinama unazad prepoznatljiva po i odana knjigama ovakvog izraza i usmerenja) je na prvom mestu delo autora koji ima jasnu sliku o publici kojoj se obraća. Stoga, nimalo ne zbunjuje utisak koji se brzo stiče i koji istrajava sve do poslednje stranice – utisak koji govore da je ovde krajnji cilj bila komunikativna proza jasnog primenjeno aktivističkog usmerenja, uz dužno poštovanje i omladinske (tzv. young adult) publike i nameta podžanra u čijim se okvira ovaj nadasve šarmantan i jasno artikulisan i profilisan roman elegantno i suvereno kreće. Glavni junak je izrazito simpatičan, stil je pitak i svrsishodan, izlaganje poletno i relaksirano, pop-kulturne reference su sasvim na mestu i ostavljaju utisak neusiljenosti, i čitalac svakako može biti zadovoljan ovde ponuđenim, naravno ako ima dovoljno otvoren um i ako je svestan suštine pristupa proznom izražavanju na kome ovaj minjon od romana neprikriveno počiva. Na sve to, među koricama ove knjige može se naleteti na jednostavna, a efektne rečenice i slike poput ovih: „Ali ja sam umoran od autovanja. Sve što radim zapravo jeste autovanje. Trudim se da se ne menjam, ali se ipak neprestano menjam, na milion sitnih načina. Imao sam devojku. Popio sam pivo. I svaki put, majku mu, moram sebe ponovo da predstavljam svetu.“

Na drugoj strani ovog imaginarnog tasa imamo jedno istinski ambiciozno i čitalački i stilski ambiciozno delo osvedočeno značajnog i vrednog pisca i pripovedača – reč je o romanu „Zamisli da me nema“ iz pera Adama Hazleta, koga ovdašnje čitateljstvo ponajpre prepoznaje po zbirci priča „Vi ovde niste stranac“ i romanu „Union Atlantik“. Hazlet u ovom svom novom romanu kreće od dobro znanih, pa i uvreženih postavki višekrake porodične hronike ispripovedane u maniru docnijih dela američkog histeričnog realizma, na koji Hazlet i ovog puta znalački kalemi ubedljivu melanholiju i nepatvorenu zapitanost nad neprolaznom glavolomnom pitalicom svih pitalica – smislom života, postojanja i zahtevnije i drčnije borbe u okruženju sveopšteg beznađa, ličnih nesnađenosti i balasta nepremostivih teskoba ovog ili onog ali prvenstveno nekog od egzistencijalnog podtipova.
Jedan od junaka, a priča je data u vidu pripovedne polifonije, preciznije rečeno, formalnog narativnog višeglasja u ich-formi, romana „Zamisli da me nema“ (prevela Ana Pejović, objavilo Kontrast izdavaštvo), najmlađi sin porodice je autovani gej koji se u vrtlogu promiskuitetne površnosti po prvi put nađe pred tako krupnim izazovom kao što je monogamna i ekskluzivna veza sa emotivno zrelim a takođe mladim muškarcem očigledno iskrenih i neupitno dobrih namera. Hazlet je, nimalo neiznenađujuće, i ubedljiv i briljantan i u prikazu tako usložnjene situacije koja nužno iz dana u dana izaziva burne potrese u mišjoj rupi i vrzinom kolu iz kojeg ovaj naš junak možda i ne bi tek tako da izađe . Hazeltovi junaci, a ni ovaj nipošto nije izuzetak, čeda su unutrašnjih konflikata i lomova, u potpunosti zagledani prvenstveno u vlastiti pupak, što ih možda ne čini najsimpatičnijim pojavama, ali ih sigurno čini odrazima sveopštih, pa i endemski raširenih ljudskih slabosti, kao i likovima koje je tako lako i nadahnjujuće razumeti. Pojmiti i prihvatiti ih uprkos svoj toj faličnosti ali i duboko ljudskoj ambivalentnosti, od kojih nam, a na to, između ostalog, naravno, sugestivno podseća ovaj izvanredan roman Adama Hazleta, suštinskog bega zapravo ni ne nema.
Do narednog broja dovoljno, zar ne?

Piše: Zoran Janković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.