Neka nam živi eklektika, pa makar se to odnosilo i samo na zabat queer filmova. Neka cveta onih poslovičnih hiljadu (poželjno raznorodnih) cvetova, jer sva je prilika da će među njima da zablista i nešto istinski izvanredno i samim tim prekopotrebno. Do tog trenutka (do tih trenutaka) sreće i ushićenja možemo da pratimo aktuelnu ponudu, koju i ovog puta, srećom, određuje i narečena eklektika.

Svakako najprivlačniji naslov u ovoj trojci o čijim dometa će na ovih par stranica novog Optimista biti reči je film „Lazy Susan“. A koji, ako ćemo potpuno pošteno, ni ne potpada pod stilsko-tematsku odrednicu queer cinema, ali, uprkos tome, zaobilaznim putanjama, na kraju iznalazi svoje sigurno mesto uprvo u tom okviru. Kako? Jednostavno – na konto toga što Šon Hajs (naravno, najpoznatiji kao nepogrešivo ikonični Džek Mekfarland iz dugovečnog i voljenog sitkoma „Vil i Grejs“), ujedno i jedan od scenarista, u ovom simpatičnom ali ipak, svekupno gledano i odmeravano, konfekcijskom izdanku indie/nezavisne struje savremenog američkog filma glumi lik žene. I to kakve – ne preterano privlačne, šarmantne i zavodljive žene, nego zgubidanke i zabušantkinje u zrelim godinama (40+), površne, sitničave, naravno, lenje, potpuno zarobljene u vlastitu muku i nesnađenost, te i ne preterano zainteresovanu za svet koji je okružuje, a ni za najbliže kojima upravo takvo stanje stvari iz dana u dana dodatno troši i tanji trpilo prema Suzen. Gle čuda, sve upravo pomenuto i nanizano čini ovaj lik vrednim i dovoljno zanimljivim središtem ove rutinski postavljene i skrojene priče, te ne čudi što je upravo Suzen u tumačenju Šona Hejsa, noseći stub čitave povesti bez previše nepoznatih.

Unutar svog domena, unutar melanholičnih i upadljivo satiričnih dramedija (spoj drame i komedije) iz tog soja američkih indie ostvarenja, „Lazy Susan“ je ostvarenje neprikrivene sredine pute – gotovo sve funkcioniše u sklopu očekivanog, zicer-sigurnog i višestruko oprobanog. Ovaj film, kada se razgrne ta sveukupna upotrebljivost i nesporan šarm, zapravo ima samo jedan adut sa tačka gledište publike – i to je upravo Šon Hejs, koji je, na žalost, i ovom kreacijom pokazao da je glumac (premda nesumnjivo odličan u „Vil i Grejs“) neporecivo skučenog raspona, te i u „Lazy Susan“ dobijamo Džeka u (uslovno rečeno) dregu, a preko proseka ovaj film ne uspevaju da izdignu ni ostali glumci u sasvim korektnim izvođenjima (a tu su: Margo Martindejl, Alison Dženi, Džim Reš, Metju Broderik, Keri Ejzli, koja je, uz Hejsa, takođe jedna od scenaristkinja „Lazy Susan“…).

„Almost Love“, prvi celovečernji igrani film mahom glumca Majka Dojla, stiže iz sličnih produkcijskih i stilskih okvira, a i dometi su mu manje-više slični. U pitanju je višekraka drama o grupi prijatelja i njihovim posrtanjima, nesigurnostima i preispitivanjima na emotivnom planu, s tim, da se središnji i većinski deo priče tiče turbulentne faze u kojoj su nakon pet godina monogamne i posvećene veze zapali glavni dvojac – slikar koji slika u ime velike i priznate umetnice i sve probitačniji modni influenser. Razlozi nezadovoljstva i teskobe su raznorodni: ekonomska nejednakost, bagaže prethodnih veza, zamor materijala, klice nepoverenja u istinski srećan ishod, izazovi monogamije kao takve… Ovaj deo čini istovremeno i najzdraviji i najzanimljiviji deo filma (dobrim delom zahvaljujući i zreloj glumi Skota Evansa, naravno, mlađi brat znatno uspešnijeg i traženijeg Krisa Evansa), i prava je šteta što je scenarista-reditelj odlučio da film „obogati“, a zapravo optereti podzapletima koji se tiču njihovih prijatelja, manje ili više jednako opsednutih sopstvenim neravninama i nelagodama na polju emocija i emotivnog aspekta života. Istina, lako se nazire razlog za taj zahvat, jer lako se može ispostaviti da je dugometražni okvir naprosto iziskivao taj vid očito iznuđene dopune. Očigledan je napor da film kao celina time dobijem na širini i sveobuhvatnosti poente (upadljivo lake) o silnoj usamljenosti u eri sveopšte dostupnosti i pametnih telefona, ali nevolja biva što ti drugi delovi priče (a u njima u epizodnim rolama zatičemo i Patrišu Klartkson, Kejt Volš…) gotovo svi okončavaju na nivou dosetke, što odudara od osnovnog tona i krunske dramske i dramaturške postavke te glavne priče o Adamu i Marklinu na samo par koraka od razlaza. A i ciljanu varijaciju na „Love Actually“ nikako nije lako napraviti.

Za kraj, evo i kraćeg osvrta na vrlo dobar dugometražni dokumentarac „Crystal City“ koji problematizuje krupan društveni problem koji, pak, već samo po sebi, prevazilazi osnovne granice LGBTQ zajednice u Sjedinjenim Američkim Državama, a tiče se pandemije ovisnosti o metamfetaminu i srodnim sintetičkim drogama koje su pustile zlokobno, duboko i pogubno korenje u svakodnevnom bitisanju brojnih slojeva narečene zajednice. „Crystal City“ je reportažni dokumentarac ispovednog tipa, efektno montiran i sklopljen, koji kreće od takođe lake poente, ali uspeva da izbegne sve zamke otvorene didaktičnosti, kao što uspeva i da iskoristi prednost filmskog jezika i tako nadahnute i živopisne sagovornike-učesnike sa ciljem da u širem smislu problematizuje pomenutu pošast. Gledanje ostavlja utisak jeze, a ni jednog trenutka, što je izrazito važno kada se u žiži (kritičarskoj i/ili gledalačkoj) nađe dokumentarno ostvarenje, autorima se ne mogu spočitati neiskrene senzacionalističke namere, kao što im se ne može osporiti ni evidentno intelektualno poštenje i sposobnost da izabranu temu predoče i obrade što je obuhvatnije moguće u samo 89 minuta trajanja, a sa takvim izobiljem podtema, sporednih a takođe intrigantnih motiva i mogućih rukavaca koje ova tema sa sobom neizostavno nosi.

Piše: Zoran Janković

Više tekstova iz broja 53-54 – jun 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):

7 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.