Znamenita glumica Nataša Lijon, ponovo na stazama samerljive slave (a na konto uspeha serija The Russian Doll i Poker Face, a ima je nešto i u novoj/preporođenoj Fantastičnoj četvorci), nedavno je tokom crvenotepihaške procesije izjavila da je snimila oko dve stotine filmova, od kojih pet zbilja valjaju i ostaju za duži nezaborav u kinofilmskom i kolektivnom pamćenju i u budućim istorijama filmova naših dana, a u sam vrh je tom prilikom pravično smestila odličnu i dan danas voljenu kvir komediju (na tragu izraza i stila Džona Votersa) Ali ja sam navijačica! (But I’m a Cheerleader!) s kraja prošlog veka. Reprizni pogled na taj izvrstan rad rediteljki Džejmi Babit s boka pojašnjava šta je krunski problem sa kvir komedijama današnjice, bilo da stižu iz glavnotokovskih i studijskih adresa ili iz sfere kvir filmu svakako prikladnijeg i prirodnijeg nezavisnog filma. Sud je čak moguće iskazati u samo nekoliko jednostavnih reči, koje, pak, sa sobom nose opsežniju i prilično poraznu ocenu; naime, skorašnjim kvir komedijama nedostaje odrešitosti, drčnosti, neposlušnosti, a posledično i neisforsirane i iskrene provokativnosti, što je, to je još lakše ustvrditi i precizirati, puka i očekivana posledica robovanja novom udaru političke korektnosti, ukorenjenoj u uskogrudosti i kalkulantstvu.
Kao ogledni primeri te ocene mogu da nam posluže dva filma koji su pred publiku stigli iz srednjebudžetske proizvodne lige, sa primetno jakom krštenicom i navodnom polemičnošću kao načelno proklamovanim ciljem autora i onih koji su njihove porive i namere konkretnim novcem podržali. Kvir horor-komedija Ne razumem te (I Don’t Understand You) po scenariju i u režiji Dejvida Džozefa Krejga i Brajana Krejna kreće od u načelu potentnog dramskog i komičnog zamajca – dvojica supružnika, snađeni i skućeni, srednjeklasni gejevi na pragu srednjeg doba, posle siline jalovih pokušaja, dolaze u Italiju na odmor, ali i kako bi upoznali majku deteta koje će uskoro usvojiti (lik majke tumači Amanda Sejfrid, bez daljnjeg najsvetlija tačka ovog čitavog filma). Film kreće kao lahorasta i hiperverbalizovana kvir komedija turističkog podtipa, što jeste smislen uvod u glavninu priče, kada je zamišljeno da film dobije i upliv horora ili barem nekakvog, pa makar i posprdnog viđenja filmske strave. Međutim, ovaj film potklizava već u tom prvom, inicijalnom činu, jer, naprosto, uvod je predugačak, bez ubedljivije kopče sa ključnim delom zapleta i čitave te povesti, te se već u toj inicijalnoj trećini stiče jasan utisak da autori kupuju vreme ne bi li filmu obezbedili dugometražni okvir (I Don’t Understand You ukupno, sa sve opsežnom odjavnom špicom, traje racionalnih 87 minuta). Kada dospeju u Italiju, naši akteri idu na ekskluzivnu večeru u restoranu koji to zapravo (u iole tradicionalnijem shvatanju tog pojma) ni nije, i tu film kreće u očito primarnom pravcu – komedije jezičke i kulturološke zabune, što su autori pokušali da nadograde narečenim garnirungom u vidu elemenata horora. Problem je što je za komediju (pomenutog jezičko-kulturološkog) nesporazuma potrebno znatno više finese i umeća nego što su to sve do odjavne špice pokazali Krejg i Krejno, a isto važi i za rukovanje stilemama horora, te I Don’t Understand You, uz povremeni šarm i par dobrih i mudrijih mikro-rešenja, na kraju biva ono najproblematičnije – komedija koja nije dovoljno duhovita i smešna, a u isti mah i horor koji nije nimalo strašan ili barem neprijatan za gledati. Da stvar bude poraznije, nameće se i impresija da je spomenuti kvir-okvir ovde na prvom mestu smokvin list, čija je svrha da pokrije suštinsku jalovost tog galimatijasa izbora i rešenja, pa onda ne čudi što ovaj film ne uspeva ni da prihoduje od sasvim artikulisanih, osobenih i lako prepoznatljivih komičarskih pojava Nika Krola (znanog iz vrhunskog sitkoma The League) i Endrjua Ranelsa (Girls, Too Much) u udarnim rolama. Kada se tome doda i sramežljiv i odveć odmeren i „vanilast“ humor, ovako ustrojenom filmu u bitu nije ni bilo spasa.
Stvari znatno bolje stoje u slučaju Svadbenog banketa (The Wedding Banquet), prepravka/rimejka sjajnog klasika iz rane/tajvanske faze Anga Lija i scenariste Džejmsa Šejmusa. Novi film je dobrim delom rađen po osnovnom scenariju, zadržan je rom-kom okvir, kao i polazna potka – gej i njegova lezbo prijateljica udruže snage i skuju plan – oplodnja za nju, zelena karta za njega, ali onda se zgodi svadba (odnosno, u naslovu istaknuti svadbeni banket)… Priča je sada preusmerena u kontekst korejske svadbe, što ipak ne pravi značajniju razliku, uz izuzetak neznatnijih razlika na planu folklorističkih, kulturoloških i kolorističkih nijansi, koji ne pokazuju vidljivijeg uticaja na osnovni tok i ton priče. U načelu, ovo je film nesporno viših dometa i viših kreativnih ambicija (otud, kanda, i nagrada na uvek prestižnom Sandensu), tu je sve na svom mestu, uključujući i razvoj likova, i ritam pripovedanja, i stil, kao i atmosferu filma koji bi da zadrži svoju arthaus bit, ali koji bi istovremeno i da bude crowd-pleaser (film koji bi lako da komunicira i da zadovolji i šire gledateljske krugove – u čemu je ne tako davno uspeo, recimo, ovdašnji diptih Montevideo…, uz sve evidentne razlike između ta dva Bjelogrlićeva rediteljska rada i ovog fino i vešto skrojenog arthaus kom-rom na manjinske podteme). Jeste sve na svome mestu, ali Lijev film i na nova/reprizna gledanja ostavlja snažan utisak neusiljeno i znatno provokativnijeg filma, dok novi Svadbeni banket, mimo svih svojih respektabilnih kinestetskih postignuća, ipak u podosta lako vidljivih mahova posrne pod ipak preteškim i odveć remetilačkim teretom politički korektne uprizorenosti i ispoliranosti, koje se ne iscrpljuje samo u ravni krajnje sterilne distribucije likova. I onda, pomalo začudno, jedan vrlo dobar film dođe do tačke kada se kao upitan ispostavi njegov smisao postojanja uz i dalje hrabriji i superiorniji izvorni film, koji se i dalje prilično lako može dobaviti i obezbediti za gledanje.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 85 – avgust 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
