Sve se menja osim stenja, pa tako i zabat, prvo književni, a potom i blisko mu filmski YA (young adult), koji je u poslednjih deceniju i kusur bio i ostao sigurna luka za ponajpre književne priče o mladima i za mlade (ali, avaj, najčešće ne iz pera baš tako i toliko mladih), a te su priče u poviše slučajeva bivale ekranizovane, odnosno, bivale osnova za filmska, a ređe i televizijsko-serijska im prepakivanja. Tu treba naglasiti da je ovaj zapravo i ranije prisutan podžanr izrodio i nekoliko literarnih zvezda sa delima upravo te fele, te da se priča u toj ravni nikako ne iscrpljuje samo na Džonu Grinu (autori hita Krive su zvezde, a i brojnijih drugih traženo-voljenih glasova), sve i da njega prepoznamo kao najikoničniju autorsku figuru u tom domenu. Sve upravo izrečeno jasno i ubedljivo potcrtava i film Aristotel i Dante otkrivaju tajne univerzuma (Aristotle and Dante Disover the Secrets of the Universe), koji je koncem prošle godine prikazan u sklopu programa tada aktuelnog izdanja Festivala kvir filma Merlinka u našoj zemlji. Pomenuti film je, da podsetimo i to, adaptacija popularnog istoimenog romana autora Bendžamina Alirea Saenza; taj roman, koji je prvobitno objavljen 2012. godine, pre par godina doživeo je i nastavak (Aristotle and Dante Dive into the Waters of the World), i oba ta romana su nedavno prevedena i na srpski jezik (da pomenemo i to – u izdanju kuće Publik Praktikum).
Pomenuti romani su (i do nas) stigli sa lentom ’Tik-Tok hitova’, a da bi se što podrobnije pojmilo šta je bila pretpostavljena namera gorenavedene ekranizacije potrebno je podsetiti i na još jednu od najvažnijih biti književnog podsoja zvanog ’young adult’- te priče su gotovo bez izuzetka uprizorene, umivene, stilski pojednostavljene, nenametljive, čak i kada govore o identitetskim previranjima i osnovanom pravu na bunt, te u tom smislu od njih ni nema rezona očekivati iole izraženiji prevratnički žest, kao ni želju za suštinskom i gromskom provokacijom i revolucionarnošću u bilo kom od aspekata tih mahom (zanatski gledano) prihvatljivih dela, koja, upravo kao takva, onda predstavljaju solidnu građu i zdravu osnovu za potonje filmske i srodne adaptacije. Sve upravo nanizano lako i brzo postaje evidentno i u slučaju filmske „ispostave“ inicijalne priče o Aristotelu i Danteu koji otkrivaju tajne uvek nekako nezgodnog univerzuma. Na tragu upravo iznetog, nikoga zbilja ne bi ni najmanje trebalo da iznenadi srednjačka (ali srednjački zdrava) suština ovog filma, čiji autori namesto olujnih udara očigledno ipak svesno i ciljano biraju znatno prijatnije lahore, koji, ako smo iole dovoljno hrabri da to priznamo, neretko umeju da budu itekako prijatni. Međutim, ovom konkretnom filmu, dobrano utemeljenom u istoimenom literarnom izvorniku, nedostaju upravo nešto žesta kako bi stigao koji stepenik više – do reona u kojima u nekakvo kolektivno filmsko pamćenje bivaju smeštani filmovi više vrednosti i krupnijih autorskih ambicija.
Upravo tako – u ovoj jednostavnoj, reklo bi se, i svedenoj priči o nelagodama i damarima odrastanja bez previše, zapravo, bez iole nepoznatih sve je na svoj mestu, film kao celina je do visokog sjaja nalickan, stilski ujednačen, ali nedostaje barem malo i barem privida buke i poriva za prevratom da bi ova u biti tipska/tipična priča dobila na planu uvek dobrodošle upečatljivosti, što je međukorak ka neizostavno zahtevnijoj osobenosti, kao svojevrsnom Svetom Gralu mnogih filmskih stvaralaca, ali i pripovedača drugog tipa i drugih medija. Zaplet je ostao isti – melanholični Aristotel i nešto žovijalniji i srčaniji vršnjak mu Dante, srednjoškolci na razmeđi Meksika i SAD, postaju prijatelji, druguju i provode leto zajedno, a onda Dante odlazi u Ameriku, dopisuju se, a Aristotel nastavlja sopstveni hod po minskom polju identitetskih nesigurnosti (uključujući tu i preispitivanja po pitanju seksualnih preferenci), sve dok ne kucne čas za ponovni susret posle kog, gle čuda, ništa više neće biti kao pre, pri čemu se sve to zbiva koncem osamdesetih godina veka za nama. U tom smislu, film, u režiji Aič Alberto, debitantkinje na polju dugog filmskog metra, predstavlja i vernu i preciznu adaptaciju romana od koga je sve i počelo, s tim da film zadržava i taj odmereno-zauzdani duh priče, kojoj, pak, nimalo ne bi smetalo nešto malo primetnije razbarušenosti. Da ne bude zabune, ima se ovde što-šta pohvaliti – i u domenu sveukupne zanatske izrade, i u pojedinačnim aspektima, počev od glumačkih kreacija i snimateljskog doprinosa, kao neupečatljivih stavki na prvu gledalačku „loptu“, a slično se odnosi i za diskretno pojašnjavanje ere u kojoj se ova esencijalno bezvremenska priča o lako razumljivoj potrebi za bliskošću, prihvatanjem i ljubavlju zbiva (Aristotelova majka tako na TV-u prati prilog o demonstracijama gej populacije u San Francisku nakon izbijanja prvog talasa epidemije AIDS-a, tada poznatog prvenstveno i kao „gej kancer“).
Ali, kao što je u ovom prikazu već par puta iskazano, ovde nedostaje žesta, nepatvorenijeg prikaza bunta, malo buke i nereda, i taj utisak opstaje i do odjavne špice, i nekoliko dana ili sedmica docnije, sve i da se razume da je tako nešto možda čak i iluzorno očekivati od jednog neporecivo mejnstrim proizvoda iza koga u producentskom smislu stoji i Kira Sedžvik (poznata glumica najmanje tri decenije unazad, ali i supruga Kevina Bejkona), dok su u glumačkoj podeli mi Eva Longorija i Euhenijo Derbes, a ispred svega kao, kako će brzo ispostaviti, nepremostiva zapreka našao se i istoimeni roman, čiji se ton i čija se bit u ovoj ili onoj meri i prilikom filmskog prepakivanja ima poštovati i zadržati.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 76 – februar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
