Bez obzira na sve sumnje u izbor srpskog predstavnika za festival koji je izgubio nekadašnji smisao, i dalje postoje oni koji će ga pratiti kao najpresudniji meč Novaka Đokovića, nezavisno od toga koliko su se „Moje tri“ skljokale na kladionicama.
Superfinalistkinje Prvog glasa Srbije, za potrebe takmičenja na „Evroviziji“ nazvane „Moje tri“, padaju na kladionicama. Ni u Srbiji niko ne veruje u uspeh ovih devojaka bez obzira na to što su tek pristigle na estradu, još uvek nisu prošle kroz tabloidnu mašineriju, paparaco potere i svakojaka blamiranja svojstvena VIP ličnostima sa ovih prostora.
Nove su, mlade, u javnim istupima i dalje veoma suzdržane, pristojne. Sve što Srbija ne trpi. I ne toleriše. Festival „Beosong“, premijerno održan ove godine, izblamiran je i pre nego što su mu svi naučili ime ali to je već bio zadatak estradnih vukova. Onih ispred i iza rampe. Eminencije u žiriju i zvezda koje su, u skladu sa svojim plasmanom, doprinele da se i nešto tako bezazleno kao što je televizijski muzički festival upriličen povodom izbora predstavnika za „Evroviziju“, koji sa Evropom više i nema nikakve veze, obilato uvalja u blato. I začini psovkama.
Nevena, Mirna i Sara sa tim nemaju nikakve veze ali su, kako to uvek biva, i one upletene u „korupcionašku aferu“. Niko ne sme da ostane pošteđen u ratu estradno-televizijskih klanova tako da kolateralna šteta, kao pojam i pozicija, ne postoji. Postoje samo štetočine. Ruku na srce, te tri devojke i jesu bile najbolje što se moglo čuti na beovizijskom muzičkom toboganu, sve i da je tačno ono što tvrde ljubitelji muzičke korupcije, za koje se sa punom sigurnošću može reći da bi se našli u ozbiljnom problemu da je na ovim prostorima sve oduvek bilo fer i pošteno. Na nešto se mora lajati. Lavež garantuje famu, a fama dospeće u žižu nečega što se i dalje bahato i nadobudno naziva javnošću.
Što se samog „Beosonga“ tiče, festival je bio ogledalo tragične (srpske) zablude da jedino što može i što bi trebalo da stoji između reči „kvalitet“ i „dosada“ jeste znak jednakosti. Toliko pretencioznosti, patetike, muzičkih šablona i tekstova napisanih na prvu loptu, odavno nije viđeno. Ozbiljan pristup muzici se ovde i dalje poistovećuje sa finim i anemičnim baladama, punđama i krinolinama. Nakon takvih nastupa sve može da se desi. Osim jednog. Da neko zaista reaguje – emocijom, strukom, kukom svejedno. Na izvestan način, reč je o falsifikatu. Svi se, kao na znak „priprema, pozor, sad!“ umiju, začešljaju, upristoje i zaborave šta su do tada pevali. I poskočice i šljokice na kojima su izgradili karijeru. Zbog toga je „Beosong“ bio čista farsa. Zbog toga u Srbiji muzička autentičnost ne postoji.
Nakon večeri proglašenja zove me prijateljica. „Nije valjda da će nas ove tri predstavljati na ’Evroviziji’?“. „Štooo?“. „Pa, sranje je pesma“. „Ali, sve su pesme bile sranje, da nisi čula neku bolju?“ „Nisam ni gledala, videla vest u novinama pa otišla na YouTube.“ U čemu je onda problem, u lošoj pesmi ili u „ove tri“? Nema odgovora.
Svi naši izbori se svode na isto. Manje ili veće sranje. Nekad se sranje zove i „zlo“, zavisno od toga za šta se glasa, a zlo ti od života pravi, pa otprilike to, sranje. Do članaka ili do guše, svejedno. U slučaju „Evrovizije“ greota je samo što će stradati ono čuveno „radovanje“. Arenalin, napetost, navijanje. Mnogima je taj odnos prema kontinentalnoj muzičkoj smotri ostao još od vremena kada je sve imalo više smisla, stila i lepote, a danas su gejevi – poslednji najuporniji fanovi „Evrovizije“. To je noć kada se pederi pretvaraju u navijače. U svom stilu, naravno. Nema izlupanih lobanja, možda poneka šoljica za kafu, razmena teških reči i kolutanje očima u toj meri da se može smatrati olimpijskom disciplinom.
Ako ne budu lomila koplja oko muzike, naćiće se oko „stajlinga“. A biće tu i mišićavih plesnih grupa. Eto zašto je „Evrovizija“ jedino u ovoj grupi preživeo. Tu ni „korupcija“ ne smiruje strasti i ne ruši iluzije.
Superfinalistkinje „Prvog glasa Srbije“ imaju odlične glasove, atraktivne su i dinamične na sceni, trud i ambicija su očigledni, mladost je sama po sebi lepa i tako dalje. Postoji i nekakva koreografija i, nažalost, tragični kostimi koji sumiraju svu netalentovanost onih koji se time bave, letargično i neinventivno pucanje na prvu loptu koje će đavolici staviti plastične crvene rogove i ugurati je lateks, materijal koji je i u porno filmovima prevaziđen, a anđela modernizovati krateći mu belu halju. Sredina je vazda bila zlatna te tako i Nevena kao Kosovo između zle i zavodljive Evrope i nebeske, mlečno (ups!) bele Srbije. Toliko o „njih tri“. Nema im se šta zameriti.
Što se pesme tiče, u kompozicije se ne razumem ali bi o tekstu mogao nešto da kažem. Možda je Marina nekakav „doajen“ u tom poslu ali, čini mi se da je i ona zaboravila vreme kada je pisala za jugoslovenske pop grupe i da joj je poprilično teško, da ne kažem neizvodljivo, da se resetuje. Devedesete su prešle i preko nje i preko nas, a u muzičkom smislu traju i danas. U derivate i mutacije ne verujem. Štaviše, imam utisak da su oči boje duge za kojima je zapomagao Dr Iggy najnežija lirska poezija u odnosu na sve ono što se peva danas. Dizelaški Laza Kostić. Većina današnjih hitića se svodi na to kako se kresnuti u klubu na mufte dok su zvanični partneri „ispraćeni kući“ ili čekaju u redu za WC.
Suviše se Marina istrošila sa heroinama estrade da bi mogla da napiše nešto smisleno, šarmantno i, na koncu, normalno za tri devojke koje još uvek nemaju materijala da joj se ispovede uz dupli viski i punu pepeljaru. Fali im ta srpska džetseterska životna škola. Tajkuni, ljubavnici, bivši muževi, zakasnele alimentacije, teror tabloida, Miša i banane, čemer izliven u suze što padaju na gore, epohalna usamljenost dostojna Lajke iz svemira… Zbog toga i nije upalilo. Ljubav je svuda, ali koga se to u Srbiji tiče? I onako, favorit je Dankinja. Opustite se.
Piše: Milan Nikolić

0 Shares