Centar za kvir studije okupio je u Evropskoj kući panelistkinje i publiku na tribini „Preplitanja borbi: radnička, studentska i LGBT+ solidarnost u Srbiji“. Učesnice su bile Nataša Kovačev (UGS „Nezavisnost“), Isidora Aćimov (studentkinja sociologije, Filozofski fakultet u Beogradu) i Iris (Kvir zbor Beograda), uz moderaciju Dušice Popović i Dušana Maljkovića.Povod i cilj bio je jasan: mapirati tačke preseka između klasne borbe, studentskih zahteva i LGBT+ ravnopravnosti, te pokazati da su to istovetna polja delovanja ako nam je stalo do društvene pravde.
U uvodnom obraćanju podvučena je globalna slika društvenih raslojavanja: nedostatak bezbedne vode i hrane za milijarde ljudi, rast bogatstva najimućnijih i stagnacija ili pad realne kupovne moći većine. Srbija se u taj kontekst uklapa kao poluperiferijsko, često i periferno društvo – sa posledicama koje pogađaju upravo studente, radnike i kvir zajednicu. Odatle i polazna teza: borbe ne mogu biti izdvojene ni tematski, ni politički.
Iris je predstavila Kvir zbor Beograda kao otvoreni forum koji plenumski donosi odluke i podstiče umrežavanje i uzajamnu podršku. Akcenat je na direktnoj demokratiji, lokalnom ukorenjavanju i širenju modela i izvan Beograda. Kvir zbor, kaže, nema jedinstven stav o Evropskoj uniji upravo zato što se vrednosti antiimperijalizma i antifašizma promišljaju u kontekstu mesta i uslova borbe ovde i sada.
U sredinu diskusije ušlo je pitanje da li je savremeni studentsko-građanski pokret u Srbiji autentična emancipatorska energija ili tek sukob „većinskog“ i „manjinskog“ populizma. Isidora Aćimov je naglasila da je u poslednjih godinu dana reč o pokretu koji prevazilazi uže studentske teme i pokušava da realno raspodeli moć: sa institucija ka građanima, a naročito radnicima. Na stolu su konkretni procesi – saradnja sa samoorganizovanim radnicima i sindikatima, rad na predlozima izmena Zakona o radu i Zakona o štrajku. To nisu simboličke geste, već zahvati koji menjaju tas moći.
Nataša Kovačev je, iz novinarske i sindikalne perspektive, odbacila tezu o sukobu populizama. Po njoj, pokret je raznolik i velik, sa logičnim unutrašnjim razlikama, ali sa jasno artikulisanim zahtevima čije ispunjenje znači – institucije počinju da rade svoj posao. Tek tada je moguće sistemski graditi pravednije društvo.
Iris je, s anarhofeminističke tačke gledišta, upozorila da problem nije „devijacija sistema“, već sistem sam: kapitalizam kao ekonomska manifestacija patrijarhata, uz geopolitičke slojeve imperijalizma. U takvom okruženju, kaže, borba ne može da se zadovolji kozmetikom; potrebna su dubinska premeštanja moći.
Posebno poglavlje otvorila je tema Prajda. Ove godine zabeležena je promena – 16 minuta tišine i insistiranje na protestnoj, a ne karnevalskoj dimenziji. Da li je to dovoljno? Sagovornice su ukazale da deo zajednice promenu nije prepoznao kao dovoljnu, te da su se ideje o paralelnom, „grassroots“ Prajdu javljale kao odgovor na višegodišnju kritiku netransparentnosti i „projektne“ logike. Istovremeno, moderatori su podsetili da su i vlasti Prajd označile kao „blokaderski“, a provladini mediji kvir zajednicu demonizovali, što svedoči da je simbolički ulog i dalje visok.
Važan efekat vidljiv je i izvan Prajda: više fakultetskih plenuma – Filološki, Filozofski i FDU – javno su usvojili antihomofobne stavove. Kako je primetio jedan učesnik iz publike, to su, po obimu, možda najmasovnije izjave protiv homofobije u savremenoj Srbiji – i to ne „još jedan Instagram post“, već formalne odluke tela koja okupljaju hiljade studenata.
Najviše polemike izazvala je tema solidarnosti radnika sa studentima i obrnuto. Da li je „izostala“ radnička podrška? Isidora Aćimov je jasno razdvojila: nije isto doći na protest posle posla i obustaviti rad usred radnog vremena. Ljudi sa 60–70 hiljada dinara i porodicama nemaju luksuz lakoće rizika. Otuda potreba za ozbiljnim sindikalnim kanalisanjem i zaštitom – samoorganizovanje je važno, ali nije dovoljno kada nema institucionalnih „kišobrana“. Kovačev je dodala da strah za egzistenciju često presuđuje; zato sistemska zaštita i šire koalicije nisu luksuz, nego uslov.
Iris je upozorila na „birokratizaciju“ radničke borbe: minimalni procesi rada i formalna ograničenja često neutralizuju štrajk kao oruđe. Generalni štrajk nije parola, već logistički i politički zahtevna operacija, praćena mogućim odmazdama.
Kako graditi trajnu solidarnost i smanjiti homo/transfobiju bez „autoviktimizacione“ retorike? Za Kovačev, odgovor je – obrazovanje. Ne izmišljati toplu vodu, već uvesti provere¬no delotvorne modele, i za deset godina imaćemo generaciju koja je učila empatiju i normalizaciju različitosti. Isidora je dodala da formalno obrazovanje samo po sebi ne eliminiše predrasude, ali da sistemska prisutnost tema u programima, medijima i kulturi (od dečjih sadržaja do muzeja) menja „pozadinski šum“ društva i olakšava svakodnevni suživot.
Iris je, međutim, naglasila da nema obrazovanja bez vidljivosti: trans i kvir ljudi nisu dovoljno prisutni u javnosti. Bez susreta i reprezentacije, demonizacija je laka. Lično svedočenje, uz svest o riziku, postaje deo političke strategije otvaranja prostora.
Jedno pitanje iz publike dotaklo je „prirodnost“ konzervativnih stavova: zašto se „lakše“ prihvataju studenti iz Novog Pazara nego kvir osobe? Odgovori su varirali od ukorenjenih navika i tradicija do konstatacije da se desni narativi u Srbiji često podrazumevaju kao neupitni, dok se levice i progresivne politike tretiraju kao „identitetski inženjering“. Panel je, međutim, pokazao da se taj obrazac polako pomera: studentski plenumi su u praksi normalizovali učešće kvir osoba, bez egzotizma i bez incidenta, sa jasnim standardom poštovanja.
Tribina je ponudila tri važna uvida: Borbe su isprepletane. Klasna pitanja, radnička prava i LGBT+ ravnopravnost nisu odvojene teme; reč je o istoj osovini moći i istezanja demokratskog prostora. Organizacija je ključ. Direktna demokratija, plenumi, sindikalne veze i društveni frontovi sastavljaju novu infrastrukturu otpora i solidarnosti. Tu se uči strpljenje: od predloga zakona do logistike štrajka. Vidljivost i edukacija rade zajedno. Reprezentacija bez sistema ostaje krhka, a program bez lica ostaje mrtvo slovo. Tek njihova kombinacija – uz političku borbu – trajno menja horizont prihvatljivog.
U simboličkom smislu, možda je najvažnije to da je deo kvir scene odlučio da iz protesta ne izlazi – ni kada se ne slaže sa starim protokolima. U praktičnom smislu, najznačajnije je što studentski pokret ostaje laboratorija za direktnu demokratiju i saveznik u promeni odnosa moći. Između te dve tačke iscrtava se prostor u kome „preplitanje“ prestaje da bude metafora, a postaje metod.
Na izlazu iz sale, ostala je jedna kratka napomena organizatora: prestanimo da govorimo o „ranjivim grupama“ kao o suprotnosti „neranjivima“. Ta podela je varljiva. U društvu koje neravnopravnost proizvodi sistemski, tačnije je govoriti o privilegovanima i neprivilegovanima. A kada tako postavimo stvari, preplitanja borbi više nisu pitanje taktičkog savezništva, već, naprosto, pitanje pristojnog društva u kojem želimo da živimo.
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
