Od poodavnih dana već datira utisak da kvir film neretko zapadne u zamku (inače, izrazito primamljive, pa, samim tim i dodatno neizbežne) egzotike kada dolazi iz predela za koje i nije toliko uobičajen taj tematski okvir. Dva nedavno dostupna filma su taj utisak samo potcrtala i obnažila, a filmove „Funny Boy“ i „Your Name Engraved Herein“ spaja i taj evidentan pokušaj ideologizacije priče kroz insistiranje na prikazu rigidnosti, dirigovane sa vrha države i elita ili, naprosto, one nasledne i tradicionalistički uvrežene, što možda jeste prevelik teret za filmove koji se ionako već bave usložnjenim identitetima i nelagodom koju drugost počesto nosi već sama sa sobom.
Nominalno gledano, film „Funny Boy“, premda se bavi životom tamilske manjine na Šri Lanki nekada i u jezičkom i lokacijskom smislu je tako i postavljen i obojen, je kanadska produkcija – i ne samo to, ovo je i zvanično kanadski kandidat u trci za nominaciju za na Oskara za najbolji međunarodni film (doskora, ta kategorija se zvala – najbolji film sa neengleskog govornog područja). Film je u rediteljskom smislu delo iskusne sinestkinje Dipe Mehte, možda šire najprepoznatljivije po trilogiji „Vatra“-„Zemlja“-„Voda“, i njeno iskustvo je lako uočljivo u svakom aspektu stvaranja filma kao celine. Nepobitno je reč o kvalitetnom i vešto artikulisanom i uobličenom filmu sa dovoljno zanimljivom i živopisnom pričom o stasavanju dečaka, a potom i mladića kome je očito dopalo da kroz život ide sa tom stigmom kvir drugosti, oličenoj u naoko bezazlenoj a, opet, i tako rečitoj kratkoj sintagmi ’a funny boy’.
Problem, zapravo, jedan od ključnih problema ovog, da ponovo, za svaki slučaj, naglasimo, sasvim upotrebljivog filma, je njegova suštinska, moglo bi se reći, i decidna predvidljivost; naime, Dipa Mehta ovoj priči, iznikloj iz, kažu, poznatog proznog dela, pristupa kao datosti, insistirajući na osobenosti koja proizilazi prevashodno, ako ne i isključivo iz tog egzotičnog geografskog, a potom i društvenog okvira. Na tom putu, rediteljka ne mari preterano za silinu opštih mesta koje bira da iznese pred gledaoce, te „Funny Boy“ u više prilično sugestivnih mahova budi jaku asocijaciju na ipak nedavni Gvadanjinov uspeh – film „Zovi me imenom svojim“ (Call Me By Your Name). Osim te svoje polazne derivativnosti, ovo korektno i zadovoljavajuće ostvarenje očito višeg produkcionog profila, a što je lako uočiti u svakoj njegovoj dimenziji, počev od prvih minuta, pa sve do završnih sekvenci posrće i pod balastom ishitrene i previše grube oprečnosti koja se brzo stvori između prikaza gorkoslatkih muka odrastanja (ovaj film, povrh svega drugog, definitivno pripada, i domenu coming-of-age filmskih priča) u tim oku izrazito ugodnim krajolicima i senke užasa isključivosti dugovečnog i pogubnog građanskog rata, a sa čime će mladi junak ove priče na neki svoj način, koliko je tako uopšte i moguće, morati takođe da se izbori. Dipa Mehta, tako, kao da nema rešenja kako da ovaj svoj film pomeri sa te staze starostavnosti i opštosti, te on na kraju biva ono što je, kanda, i jedino mogao da bude – solidno delo iskusne autorke sa dovoljno argumenata u svoju korist (poput, recimo, izvrsne glume malenog Aruša Nandija), ali ne i znatno više od toga.
Na drugoj strani, tajvanski film „Your Name Engraved Herein“ reditelja Kuanga-Huija Liuja pokazuje zadovoljavajući dozu modernosti u svom pristupu povesti o jednoj gej ljubavi koja nenadano bukne u momačkom internatu tokom prevratničkih dana ukidanja dugovečnog vanrednog stanja na tim prostorima osamdesetih godina prošlog veka (a to je vremenski okvir u kom se zbiva i priča filma „Funny Boy“). I ovde reditelj to svoje viđenje evolucije jednog samozatajnog i pipavog odnosa dosta brzo krene da kontrastira sa širim društvenim datostima, što jeste važna odrednica za priču, kao i smernica uz pomoć koje treba iščitavati implicitne aspekte takve postavke, ali, pošto taj kontekst hitro postane jasan, „Your Name Engraved Herein“ postaje zarobljenik izvesne, veoma upadljive repetitivnosti, koja, gle čudo, krene da guši i sputava onaj zdraviji, vibrantniji i vidno potentniji deo priče.
Iako u odnosu dvojice glavnih likova nema ničega suštinski neobičnog niti inovativnog, najposle, poput Asimanovog romana i potonjeg Gvadanjinovog filma (Zovi me imenom svojim), i ova je priča odjek Fosterovog „Morisa“, film najbolje funkcioniše upravo u toj svojoj mikro/duo-dramskoj dimenziji, kada se reditelj, kao ključni pripovedač, prihvati prikaza tih ipak prisutnih, mada teže i sporije uočljivijih osobenosti tog turbulentnog odnosa dvojice junoša u tim osetljivim godinama ličnog sazrevanja, a unutar društva nošenog i rigidnošću i stalnim porivom za ujednačavanjem/uprosečivanjem. U tom smislu, sinestetski i narativno najvrednije i najuspelije su scene u tuš-kabini, koja učinkovito pokazuje silan tragizam prećutanog i samozaudavanog, ili tokom izleta na more. U tom smislu, prava je šteta što takvih pasaža nije bilo više, tim pre što film u svojoj završnoj četvrtini krene poprilično da se muči glede stavljanja tačke, te sam finiš u isti mah deluje i zbrzano i „prekuvano“. I opet – i ovde govorimo o filmu koji, u celini gledano, zavređuje i gledačko vreme i punu pažnju, a zamerke poput gore iznetih, mirne duše možemo da uputimo put fundusa razumno propuštenih prilika.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 58 – februar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
