Nominacija, a potom i izbor Milana Antonijevića za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti otvorili su raspravu kakva se retko viđa, čak i u našoj, na svakakva čuda naviknutoj javnosti. Umesto razgovora o kvalifikacijama, programu rada i viziji unapređenja institucije, svedočili smo kampanji čiji cilj nije bio osporavanje njegovog profesionalnog integriteta, već osporavanje njegovog prava da uopšte postoji u javnom prostoru.
Ta kampanja nije prestala ni onda kada je Narodna skupština Republike Srbije, voljom skupštinske većine, Milana Antonijevića i formalno izabrala na funkciju Poverenika. Naprotiv – tada je postala još brutalnija. Kritika se pretvorila u negaciju. Polemika u dehumanizaciju. Kulminacija tog procesa dogodila se ranije, ali je ostala kao simbol duha u kome živimo: pitanje profesorke ustavnog prava Violete Beširović na društvenoj mreži X – „Da li je Milan Antonijević ljudsko biće?“ – pitanje koje u svojoj ogoljenoj brutalnosti precizno opisuje moralni sunovrat jednog dela javnosti.
U zemlji u kojoj se lako raskida sa činjenicama, a teško sa predrasudama, ovakva rečenica nije incident, već logična posledica. Dehumanizacija je postala dominantno sredstvo političkog i parapolitičkog obračuna. Njena svrha nije rasprava, već eliminacija. Ne kritikuje se nečiji rad – briše se nečiji identitet. Ne preispituju se stavovi – ukida se ljudskost.
Posebno zabrinjava činjenica da su se u tu kampanju aktivno uključile organizacije civilnog društva, uključujući i deo LGBT organizacija, koje su – bez ijednog dokaza – tvrdile da izbor Milana Antonijevića ugrožava nezavisnost institucije, ravnopravnost građana i ugled Poverenika. Te iste organizacije su, nakon njegovog izbora, javno najavile da neće sarađivati sa institucijom Poverenika, otvoreno poručujući da ih ne zanima ni rad institucije, ni ljudi koji će se toj instituciji obraćati zbog diskriminacije.
Drugim rečima: deo NVO sektora je odlučio da kazni građane Srbije zbog političkog i ideološkog neslaganja sa jednim čovekom. Ako ste diskriminisani – snađite se sami. Ako ste LGBT osoba kojoj treba institucionalna zaštita – to nas ne zanima. Ako ste žrtva nepravde – kolateralna ste šteta našeg moralnog čistunstva.
To je više od neodgovornosti. To je svesno napuštanje ljudi zbog ideološke sujete.
Najveća sramota, međutim, leži u činjenici da se u toj hajci posebno istakao deo LGBT aktivističke scene. Scene koja decenijama govori o solidarnosti, vidljivosti i savezništvima, ali koja je u trenutku kada jedan autovani pripadnik LGBT zajednice dobija jednu od najvažnijih institucija za zaštitu ljudskih prava – odlučila da mu okrene leđa.
Instagram profil gejshit, iza koga stoji LGBT aktivista Aleksandar Savić, nekada povezan sa Beograd Prajdom i organizacijom Da se zna, godinama vodi ličnu i političku kampanju protiv Milana Antonijevića. U tim objavama Antonijević se ne kritikuje – on se diskvalifikuje. Optužuje se za „borbu fotelja protiv obraza“, prećutkuju se činjenice, a kao ključni „greh“ stalno se ponavlja navodna „neprimerena objava“ – tvit povodom Dana Republike Srpske, koji je u realnosti bio poziv na mir, funkcionalnu Bosnu i Hercegovinu i borbu protiv mržnje i korupcije.
U toj logici, svaka javna izjava koja ne prati aktivistički pamflet proglašava se botovanjem. Svaka nijansa – izdajom. Svaka objektivnost – saradnjom sa režimom. I tako dolazimo do apsurda u kome se čoveku spočitava što poziva na nenasilje, što upozorava na radikalizaciju društva i što se usuđuje da kaže da blokade škola i institucija ne smeju da se lome preko leđa dece.
Kada je Milan Antonijević odgovorio na te napade, učinio je to mirno, argumentovano i sa jasnom porukom: kritika je legitimna, ali linč, pretnje i organizovano targetiranje nisu. I upravo tu leži ključni problem – deo LGBT aktivističke scene danas ne pravi razliku između kritike i progona. Štaviše, progon smatra legitimnim političkim sredstvom.
Na istom tom profilu, nakon izbora Milana Antonijevića za Poverenika, objavljen je post u kome se njegova funkcija opisuje kao „konačna pobeda fotelje nad obrazom“. Time se ne napada institucija – napada se čovek. Njegova biografija. Njegovo pravo da postoji van strogo definisanog aktivističkog torova.
A suština problema je mnogo dublja. U ovom društvu se sve manje toleriše principijelnost. Ako ne pristaneš na slepu lojalnost – bićeš proglašen neprijateljem. Ako primeniš iste standarde prema svima – bićeš optužen za relativizaciju. Ako odbiješ da ćutiš kada „naša strana“ greši – bićeš izopšten.
Milan Antonijević je kažnjen upravo zbog toga. Zato što je branio ljudska prava kao univerzalnu kategoriju, a ne kao partijsku ili aktivističku valutu. Zato što je verovao da institucije postoje da bi služile građanima, a ne ideološkim klikama.
Najtragičnije u svemu je što deo LGBT organizacija uporno puca sam sebi u nogu. Umesto savezništava – prave neprijatelje. Umesto institucionalne borbe – biraju čistunstvo. Umesto konkretne zaštite ljudi – biraju moralnu superiornost. I onda se čude što decenijama stoje u mestu.
Zato se vraćamo na početno pitanje: „Da li je Milan Antonijević ljudsko biće?“
Odgovor je jasan. Ali važnije pitanje glasi: šta smo mi kao društvo postali kada je uopšte moguće postaviti takvo pitanje – i kada oni koji se zaklinju u ljudska prava najbrže zaborave upravo na ljudskost.
Piše: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
