Prođe, eto, i to.
Jednog nedeljnog popodneva nekoliko hiljada ljudi prošetalo je od Vlade Srbije do republičkog parlamenta, noseći zastave duginih boja, transparente, ljubeći se, a da pritom niko od njih nije fizički stradao. Tužna je i pretužna činjenica da živimo na mestu na kojem se ovakva stvar smatra vrhunskim dostignućem, ali tako je, kako je – posle višednevne strepnje, čitava država konačno je odahnula što je ta famozna šetnja održana bez masakra i demoliranja centra Beograda Sve u svemu, tog 28. septembra 2014. prvi put je ostvaren dugo sanjani san organizatora i održan je prvi Prajd koji se smatra uspešnim.
Imajući u vidu sva dosadašnja iskustva, to zaista raduje. S druge strane, međutim, i ovaj je put bilo previše “detalja” koji nas podsećaju na kakvom mestu zapravo živimo i koliko je dugačak put odavde do normalnog života.
ŽRTVE
Tokom dana u kojem je održan Prajd bilo je nekoliko desetina lakše povređenih ljudi – uglavnom huligana, a ukupno šesnaestoro njih je privedeno i kažnjeno novčanim kaznama do 25 hiljada dinara. Bilo je više incidenata, uglavnom pre šetnje i tokom večeri: od napada na zgradu B92, do ubacivanja upaljenih navijačkih baklji u autobus gradskog prevoza. Prava je sreća što ovaj put nijedan učesnik šetnje nije povređen, a prava pobeda to što su svi redom odbili da ih policija odveze s mesta događaja: za razliku od prethodnih godina, ljudi su jednostavno odšetali ili se sami odvezli svojim kućama.
No, zahvaljujući jednoj od žrtava tog dana, sve ovo – baš kao i sam Prajd, kako se sada čini – palo je u senku i jednostavno zaboravljeno. Prebijanje premijerovog brata u okolini Slavije privuklo je silnu pažnju javnosti, izazvalo bezbroj analiza i komentara, dovelo do otpuštanja silnih policajaca i na dnevni red stavilo čak i priču o sukobu dve struje unutar policije. Usput su do u detalj izučavani filmovi snimljeni na licu mesta, postavljana najrazličitija pitanja (od onog o razlozima zbog kojih premijerov brat šeta sa obezbeđenjem, do onog potpuno bizarnog o pravoj adresi na kojoj žive njihovi roditelji), a premijer i brat su se u nekoliko navrata obraćali javnosti više nego poetičnim esejima.
Pred tim igrokazom, u drugi su plan pale teme koje su mogle da budu otvorene, a tiču se života i svakodnevice osoba LGBT orijentacije; ljudska prava jednog čoveka – pokazalo se – mnogo su značajnija i imaju veću specifičnu težinu od ljudskih prava hiljada drugih.
VIP SEKTOR
Prvi put se na Prajdu pojavio gradonačelnik Beograda, što je verovatno i prvi potez Siniše Malog zbog kojeg bi bivši gradonačelnik Dragan Đilas mogao da se postidi. Za razliku od svog naslednika, koji je s osmehom prošetao gradom, Đilas se kasno setio da bi takvom jednom šetnjom mogao prilično da profitira. Osim te VIP pojave, sve ostale bile su u granicama očekivanog.
Što se ostalih šetača tiče, i ovaj put je utisak da je bilo mnogo više onih koji su tu došli radi podrške, a ne borbe za sopstvena ljudska prava: u prevodu, na svakog gej učesnika, dolazilo je bar desetak onih koji to nisu. Društvene mreže su tokom okupljanja “podivljale” od selfija snimljenih na Prajdu, a prisustvo na licu mesta postalo je neka vrsta statusnog simbola među NGO aktivistima, (netabloidnim) novinarima i političarima na silaznoj putanji karijere.
Nije ovde, naravno, reč o bilo kakvoj diskriminaciji. Prajd je svuda na svetu otvoren za sve i svakoga, ali i tu se opet postavlja pitanje o pravim efektima Prajda. Ako je ideja da strejt ljudi šetaju i time podrže LGBT osobe, onda ni Prajd ne bi trebalo da bude problem. Verovatno se čak ni Dveri ne bi previše bunile zbog toga. To, međutim, nije ono zbog čega bi Prajd trebalo da se održava.
DRŽAVA
Iako tako ne izgleda na prvi pogled, poseban razlog za zabrinutost predstavlja ponašanje državnih institucija, odnosno njihovih predstavnika. Na prvi pogled, dakle, sve izgleda sjajno: za razliku od prethodnih godina, policija je valjano obavila svoj posao i na sigurnoj udaljenosti držala one koje je trebalo razdvojiti. Ipak, onome ko je tog dana pao s Marsa direktno u Beograd, činilo bi se da je zadatak oružanih snaga da brane grad od NATO pešadije ili – u najmanju ruku – od bar nekoliko hiljada specijalaca neke moćne vojne sile. Nezahvalno je s pozicije totalnog laika komentarisati brojnost i opremljenost “branitelja”, ali čini se da ih je zaista bilo previše i da je Beograd pre ličio na grad pod okupacijom, nego na grad kojim bi trebalo da prošeta grupa veselih ljudi. Ako su oni koji upravljaju državom imali samo nameru da zaštite svoje građane, to je OK. S druge strane, utisak je da nikom tu zaista nije bilo do zaštite, već do slike koju će proizvesti: pred Briselom (“Evo, učinili smo sve što je do nas”), pred onima koji šetaju (“Štitimo vas, zar ne?”), ali i pred velikim delom glasačkog tela koje je protiv svega što ima veze s LGBT problematikom (“Koštaju nas ti pederi, ali moramo”). Kako bilo, čini se da je takva strategija bila prilično uspešna, s bilo koje strane da je posmatramo.
Pre održavanja Prajda, premijer je izgovorio nešto što takođe može različito da se tumači. “Rekao sam da neću ići na Paradu ponosa i to je moje pravo, ali njima niko ne brani da ostvaruju svoje. U Srbiji mora da se poštuje ustav i to je moja obaveza, kao premijera, da učinim sve da se ustavni poredak poštuje”, rekao je on ističući još da nije zainteresovan “za sadržaj parade”, da “im niko ne smeta da je održe” i da “ovde imamo važnija posla”. Formalno pravno, premijer nije izgovorio ništa zabrinjavajuće. Ipak, činjenica da se učesnicima uporno obraća kao “njima” (tamo nekima, koji nisu kao “mi”), da govori o “sadržaju parade” (a ne o ljudskim pravima, na primer) i da se praktično pravda što će da zaštiti ljude, opominju možda još i više nego Palmina otvorena homofobija ili ona slavna Đilasova teza o četiri zida. Izborom reči, načinom na koji je govorio, pa i tom nesretnom tezom o važnijim poslovima (u Srbiji uvek ima nekih istorijski važnih poslova zbog kojih na kraju svi stradamo), on je zapravo pokazao da nije nimalo tolerantniji i na ljudska prava nimalo osetljiviji nego njegovi prethodnici.
Ovaj utisak potvrdio je i posle Prajda, kada je rekao kako razume policajce koji su pretukli njegovog brata i “njihovu nervozu, jer su radili nešto što ni sami ne podržavaju”. Komentar je suvišan. A izjava opasna.
HULIGANI
Specifičnost ovogodišnjeg Prajda svakako je i to što je na ulicama bilo znatno manje huligana nego ranije. Oni koji su se pojavili, bili su ili sami ili u manjim grupama, što je znatno benignije nego ranije viđene varijante sa vrlo glasnim i vrlo agresivnim zbijenim hordama. Prava je sreća što je to bilo tako, ali je i pitanje zašto je sada bilo tako, a ranije ne. Ako je država (čitaj: policija) mogla da ih spreči, zašto to nije činila ranije? Ako je mogla da ih spreči, da li to znači da sutra opet može da ih okupi i pošalje da kidišu ili napadaju na nepodobne? I, konačno, ako je država mogla da ih spreči, a do sada nije, kakav je zapravo odnos između huliganskih grupa i države?
To su pitanja na koja 28. septembra i u danima koji su sledili nije bilo. Neće ih zasigurno biti ni do iduće slične prilike. Jer, nekome očigledno odgovara da “lovi u mutnom” i da one koji mogu i žele da biju i razbijaju, drži pod svojom kontrolom i pokreće i zaustavlja po svojoj volji i u skladu sa svojim interesima.
POPOVI
Predstavnici Srpske pravoslavne crkve vremenom su postali sastavni deo priprema za Prajd. Bez njihovih izjava i saopštenja, danas bi zapravo bilo teško zamisliti bilo kakvu LGBT manifestaciju. Ni ovaj put nisu izneverili. U svojoj pisanoj izjavi, patrijarh Irinej pitao je organizatore i učesnike da li se zaštita njihovih prava sme i može ostvarivati “ponižavanjem i gaženjem moralnih osećanja ogromne većine čovečanstva”, a zatim pokazao zavidan stepen znanja o ljudskom rodu: “Ako je gej seksualno opredeljenje opravdano i treba ga propagirati, na osnovu čega to isto ne važi i za pedofiliju, masovno raširenoj u zapadnom svetu, incest… Po čemu je njihovo pravo manje pravo od takozvanog prava vaše seksualne (dez)orjentisanosti”. Da ne navodimo dalje, sve su to već viđeni biseri čovekoljublja, moralne čistote i bezgrešnosti, po čemu je SPC – inače organizacija koja je blagosiljala one koji su išli da ubijaju civile druge vere i nacije, koja je venčavala i krštavala poznate ratne zločince i kriminalce, koja je zaštitila pedofile i lopove u sopstvenim redovima – već odranije poznata.
No, valjda i sami umorni od svojih večno istih teza, ovaj put nastupili su i s novitetima – pokazujući tako da im mašte i kreativnosti zaista ne manjka. “Imate pravo da paradirate, ali samo o svom trošku i trošku svojih nalogodavaca, ma kako se oni zvali, kako za paradu, tako i za obezbeđenje, no ne o trošku Srbije”, poručuje patrijarh, pitajući se još da li zbog “suštinski apsurdnog paradiranja” država treba da u trenutnoj nemaštini troši milione za obezbeđenje “šačice sugrađana” i njihovih gostiju. Opet, dakle, izostaje pogled u ogledalo: organizacija koja ne plaća poreze državi, a čiji predstavnici žive u luksuzu o “narodnom trošku” i uredno masno naplaćuju svoje usluge od sirotinje raje, brinu se o ceni Prajda.
Imajući u vidu odakle dolazi, ova poruka je smešna. S druge strane, međutim, ona je namenjena onima koji već odavno ne reaguju na kvazi moralistička i kvazi hrišćanska spočitavanja koja dolaze iz SPC. U zemlji u kojoj većina ljudi živi bedno, upiranje prstom u nekoga ko “mnogo košta” verovatno je delotvornije od do sada preovlađujućih teza. A to su, popovi, eto shvatili.
POLJUBAC
Jedan od ključnih fenomena ovogodišnje parade bio je i poljubac. Pre svega, uspehom zaista može da se smatra to što su se neki istopolni učesnici parade javno ljubili – prethodnih godina to je bila nemoguća misija, zato što su uglavnom morali da beže i da brane sopstveni život. Dodatni uspeh predstavlja i činjenica da su mediji koji su izveštavali s Prajda fotografije tih poljubaca i objavili: na taj način, vaskoliko građanstvo moglo je konačno da se obavesti kako se zbog gej poljupca neće srušiti nebo i neće dojezditi četiri jačaha apokalipse.
Jedan od poljubaca, međutim, zgodno se nadovezao na popovske i druge teze o ceni Prajda. Informer je, sasvim u svom stilu, na naslovnoj strani objavio fotografiju dvojice muškaraca koji se ljube uz poruku: “Ovaj poljubac koštao nas milion evra”. Isti list se, baš kao i patrijarh Irinej, nije zapitao koliko nas koštaju raznorazne budalaštine koje plaćamo na dnevnom nivou – šoferi, avioni, kamioni, večere, zakuske i obezbeđenja. No, to je već neka sasvim druga priča.
Ono što je ovde posebno zanimljivo jeste fotografija koja je privukla najveću pažnju, a na kojoj se ljube dve devojke. Mediji su brže bolje krenuli u potragu za jednom od njih, pitajući čitaoce znaju li je i objašnjavajući da je reč o “najlepšoj devojci na Paradi”. Komentari na ovu vest zaslužuju da se jednog dana nađu u antologiji bisera zbog kojih ponekad vredi živeti u Srbiji. Bilo je tu svega: od rasprava o tome da li je jedna od dve devojke uopšte devojka (“ruke k’o fudbaler, a sisa nigde”), preko načelnih rasprava o lezbejskoj ljubavi, do čitavih malih ratova oko toga da li je ona zaista bila najlepša (“kod mene na fakultetu ima dvadeset lepših”). Šampionski komentar ipak pripada muškarcu koji je – nekoliko dana posle Prajda – imao vrlo specifičnu situaciju: “Danas sam video dve lezbejke kako se ljube i mislim da sam imao blagu erekciju. Jel’ to znači da gajim simpatije prema lezbejkama?”.
Piše: Tamara Skrozza
