Riki Martin, Džudi Foster, Nil Patrik Haris, Ana Brnabić su javne ličnosti, ali ih povezuje i roditeljstvo. Možda to i ne bi bila tema, da njihova deca nisu poput Roka i Ane iz hrvatske slikovnice, protiv čijeg uvoza se srpski ministar pobunio. Sećate se, Roko ima dve mame, a Ana dvojicu tata. Šta je tu sporno?

Odgovor na prethodno pitanje zavisi od toga koga pitate, ali činjenica jeste da se ni stručnjaci, ni običan svet ne mogu saglasiti. Iako postojeća empirijska istraživanja pokazuju da razlike između dece koju su vaspitavali strejt i gej roditelji nema, stigma i dalje postoji. No, nije ideja da govorimo u korist gej roditeljstva, na osnovu toga što su se neke poznate ličnosti latile te uloge. Cilj je da vidimo koliko oni mogu pomoći u otklanjanju te stigme.

Riki Martin može poslužiti kao najbolji primer, s obzirom na to da je blizance dobio 2008. godine, a surogat majka mu je rodila i devojčicu deceniju kasnije. Istini za volju, pevač se autovao dve godine pošto je dobio sinove.

“Pre nego što sam odlučio da postanem otac, znao sam da sam gej. Kada su se njih dvojica rodila i kada sam ih držao u naručju, shvatio sam da moram to da kažem i ostatku sveta”, izjavio je tada Riki.

Te 2010. godine počeo je da priča i kako želi da usvoji dete. Bio je samohrani otac, pre nego što je počeo da živi sa svojim partnerom Jevanom Josefom. Šta možemo da uočimo površnim pregledom komentara na ove vesti? Pre svega pao je sam broj komentara za tih deset godina, kako u svetskim, tako i u domaćim medijima. Mogli bismo to pripisati i sveopštem padu reakcija, kao i činjenici da su se one sa sajtova mahom preselile na društvene mreže. Međutim, kada i njih pogledamo, napadi na ovog pevača su zaista manji, a negativni komentari nisu toliko oštri i vulgarni kao nekada.

U godini u kojoj se Riki autovao, Elton Džon je dobio sina od surogat majke, na “Blicu” se pojavila vest da “Riki Martin savetuje Eltona Džona o podizanju dece”. Komentar koji se tada najviše puta ponovio na različitim portalima, bavio se diskriminacijom te dece.

“Zaista je teško komentarisati ovo što je direktno zlostavljanje deteta, jer kako će to dete kada krene u školu da objasni drugoj deci zašto on ima dvojicu tata umesto mamu i tatu”, pitao se Rade.

Mi se pitamo da li u Srbiji decu ne treba da imaju samohrani roditelji, Romi, siromašni, razvedeni i svi drugi čija deca u vrtiću i školi trpe nasilje, samo zbog toga ko su im roditelji? Da li poznate ličnosti, generalno, treba da imaju decu, jer teško da se neće nalaziti u zlatnom kavezu? Negde u svetu postoje nadležni koji rešavaju takve stvari, ministri za koje je vršnjačko nasilje problem koji treba rešiti, a u Srbiji ministar prosvete Mladen Šarčević, za koga je sve to “dečje glupiranje za koje važi narodna – od igračke plačka”. U takvoj atmosferi, deca gej roditelja teško da će trpeti veću stigmu od ostale dece, kojoj na čelu, prema Šarčevićevim rečima, piše “muči me”.

Mučno je bilo i kada smo s komentara o stranim ličnostima, prešli na one o domaćim. Više nije bilo tako bajkovito. Naše nade da je u poslednjih deset godina svet napredovao u pogledu tolerancije više nego ikada ranije, srušile su se poput potpornog zida na loše trasiranom putu. Sve ono što se iza tog zida skrivalo videli smo u februaru, kada je na svet došao jedan Igor. Sin Milice Đurđić, koja je pritom i partnerka premijerke Ane Brnabić. U nekim drugim okolnostima vest bi glasila “Ana Brnabić dobila sina”, kao što je to slučaj kada bilo koja javna ličnost dobije dete. No, prema Ustavu i zakonima Srbije, takva vest nije zakonita, jer premijerka tom detetu nije ništa. Upravo to je bio najčešći komentar.

“To dete nema apsolutno nikakve veze sa Anom Brnabić, krešite Ustav Srbije. Kako vas nije sramota da trujete narod ovakvim informacijama! Bruka i sramota šta se nama dešava i gde ova zemlja ide, promovišu samo pedere i lezbejke, a naše majke sestre i ćerke dobijaju po 1.000 dinara mesečno uz otkaz kad uđu u osmi mesec trudnoće”, bio je komentar jednog lažnog profila na Fejsbuk stranici “Blica”.

Upravo tu smo našli više od 200 ljudi koji su izneli svoj utisak, a broj onih negativnih je bio gotovo jednak ukupnom. Ovaj navedeni je dobio više od 100 lajkova. Da smo ostali samo na sajtovima i da nismo zavirili u “mračne” strane Fejsbuk komentara, ostali bismo u zabludi da se svet toliko promenio. Istina je samo da je većina redakcija donela odluku da na njihovim sajtovima nema mesta za homofobiju, pa su takvi komentari zabranjivani na Blicu, Kuriru, Telegrafu i B92. Bilo bi još draže saznanje da su to učinili iz osećaja lične odgovornosti i Kodeksa novinara Srbije, nego zato što su u međuvremenu doneti zakoni, zbog kojih bi, za takve komentare na svojim sajtovima, mogli da odgovaraju.

Zaista bi bilo infantilno, očekivati drugačije mišljenje društva u kome posle 10 godina Prajda dobar deo javnosti misli da on truje njihovu decu, zanemarujući činjenicu da su i LGBT+ osobe nečija deca? Gej ljudi su, kao i od uvek, deo politike, estrade, rijaliti programa i svih delova društva, a poslednjih godina je to prilično eksplicitno, ali izgleda i dalje tabu, što je svojevrsni apsurd. Kada će se to promeniti?

Ako bismo verovali teoretičarima javnog mnjenja, nešto počinje da menja svet ne onda kada se pojavi, nego kada postane deo naše svakodnevice, kada postane opšte mesto. Kako napredujemo na tom planu najbolje govori činjenica da je od 2014. do 2018. godine broj ljudi koji poznaje neku LGBT+ osobu udvostručen. Zvuči divno, dok vam ne kažu da je to tek svaki pet građanin Srbije, što bi u proseku značilo da jedna gej osoba zna tek dvoje ljudi s kojima može potpuno otvoreno da govori o svom životu. Možda to i ne bi bilo tako loše da većina zapravo o tome ne govori ni sa kim i da ovaj tekst čita na “incognito” stranici u svom pretraživaču, a mogućnost da časopis uzme u ruke jednaka je mogućnosti da istu gurne u vatru. Kakve sad sve to ima veze s gej roditeljstvom, a posebno poznatim gej mama i tatama?

Oni neće doprineti promeni stavova u društvu po pitanju gej roditeljstva, kao što i mi nećemo uzeti neki proizvod samo zato što se reklamira. To mora da nam bude potpuno jasno. Međutim, činjenica da o se o tome javno govori pomaže samim gej ljudima. Kao što pitam drugaricu šta misli o nekom proizvodu, pitam je i šta misli o tome što je Riki gej. To je većini ljudi prvi korak ka autovanju. Autovanje je prvi korak ka prihvatanju, a prihvatanje prvi korak ka uklanjanju homofobije. Dakle, ako mi Maja preporuči šampon, veća je verovatnoća da ću ga uzeti, kao što ću pre prihvatiti njenog gej druga, jer verujem da se Maja druži s kul ljudima. Na kraju ću shvatiti da to što je neko gej ne određuje ga kao manje ili više podobnu osobu za bilo koji segment života.
U tom smislu poznati gej roditelji moraju da imaju dovoljno prostora u medijima da govore o svom iskustvu, da se pojavljuju na naslovnim stranama magazina kao i svi drugi parovi. Za to naravno treba hrabrosti i jednih i drugih, ali za bolje sutra su javna osuda ili loše prodat tiraž mala žrtva, ako znamo da su za našu slobodu danas, neki davali živote.

Piše: Petar Paunović

Više tekstova iz Optimist magazina broj 47:

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.