Kada je tokom osamdesetih tek započinjao svoj uspon do slave Pedro Almodovar nije voleo da ga predstavljaju kao gej režisera.

„Kada su moji filmovi započinjali svoj internacionalni život, naročito kada su stigli u Ameriku, tako su me predstavili“, rekao je Pedro Almodovar u razgovoru za Attitude.

„Nikada nisam krio činjenicu da sam gej“, nastavlja on. „U Španiji me nikada nisu predstavljali kao ’gej režisera Pedra Almodovara’ tako da je za mene to bilo novo iskustvo. Delovalo mi je kao moralisanje. Američkog predsednika nisu predstavljali kao ’heteroseksualni predsednik’ tako da sam to doživeo kao moralnu osudu određenih vrednosti. Klasifikovali su me kao gej režisera, umesto samo kao režisera. Ali danas me baš briga za to.“

Pedro, koji je ove godine napunio 67 godina, ima puno pravo da ga baš briga. Za više od tri decenije ovaj fantastični filmadžija napravio je niz zadivljujućih priča, gradeći LGBT strukturu, ali i unoseći svoj jedinstveni senzibilitet u strejt priče osvežavajući ih.

A sve je započelo u Španiji koja je, posle smrti diktatora Franka, počinjala da otkriva nove slobode što je omogućilo i Almodovaru da u toj potrazi odlazi koliko god daleko želi. Bio je sin lokalnog proizvođača vina koji, šezdesetih godina, napušta mali grad i odlazi u Madrid. Na putu ka ostvarenju svojih snova o tome da postane veliku flmadžija Almodovar režira niz kratkometražnih ostvarenja. Bila bi potrebna cela knjiga da se napiše koliko je sve glamuroznih, zastrašujućih, tabu, kvir stvari stavio na veliko platno. Bila je tu lezbijka pankerka, zlatni tuš, gej arapski princ, časna sestra narkomanka kao i gej režiser, njegova transseksualna sestra i biseskualni napasnik, sveštenik pedofil i doktor koji muškarca pretvara u devojku. Pored ovakvih filmova Almodovar snima i nekoliko drama poput „Sve o mojoj majci“ i komedija kao što je „Žena na ivici nervnog sloma“.

Nikada se nije obazirao na kritike i uvek je nastavljao da radi onako kako je želeo. Kaže kako će uvek koristiti kvir motive u svojim filmovima, ali da se nikada neće baviti pitanjem samosažaljenja kada je seksualnost u pitanju.

„Ne želim da pravim filmove o problemima koje imaju gej osobe“, objasnio je Alomodvar. „Od početka u svojim filmovima imam transseskualne, lezbo, gej i biseks junake koji su deo svakodnevnog života.“

Stidi se kada ga nazivaju genijem.

„Kada se ujutru pogledam u ogledalu ja ne vidim ništa genijalno“, objašnjava on. „Vidim osobu kao i svaku drugu.“

Koja Vam je bila inspiracija za film “Hulijeta”?

Originalna ideja je potekla iz tri priče koje je nobelovka Alis Manro objavila u zbirci Bekstvo. Volim Alis i njen karakter. Ona je supruga koja povremeno piše. Stara se o svojoj porodici, kuva za decu i očajnički pokušava da pronađe makar sat vremena za pisanje. Uvek piše o porodičnim odnosima, ali u njenim pričama postoji nešto neobično što me privlači. Odmah nakon što sam pročitao priče želeo sam da snimim film, ali je proteklo dosta vremena od tada do trenutka kada sam imao dobar scenario. Bilo je potrebno, ne samo spojiti tri priče, već ih i prilagoditi španskoj kulturi. Duh porodičnog života u Španiji je drugačiji od onog u Kanadi (odakle je Alis Manro) ili u Americi. Ubrzo nakon odlaska na koledž mladi ljudi u Kanadi i Americi postaju samostalni što nije slučaj u Španiji. Interesantno je da sam u priču utkao deo Španije, ali i deo mene samog.

Podseća me na „Cvet moje tajne“, melodramu koju ste režirali 1995. godine?

Upravo tako. Ovo je priča koju bi mogli da napišu junaci tog filma.

Ema Suarez i Adriana Ugarte su odigrale fantastične uloge. Poznati ste po tome što Vas žene poput Penelope Kruz, Karmen Maure i Rosi De Palme inspirišu. Da li su se i nove dame našle mesta na spisku muza?

Naravno. Tokom kastinga sam shvatio da dame sa kojima sam ranije radio ne odgovaraju karakterima junakinja iz filma. Znao sam za njih ranije jer su one poznate u Španiji, ali osim Rosi (koja igra kućnu pomoćnicu) sve su nove u mojim filmovima. I sada su postale deo mog stalnog ansambla.

Rosi igra aljkavušu koja je istovremeno i veoma zastrašujuća. Da li je uživala tumačeći ulogu koja se razlikuje od svih ranijih uloga?

Da, veoma. Želeo sam ponovo da radim sa njom, ali nešto sasvim drugačije. Ovo je bila idealna uloga za nju. Znao sam da može to. Može ona da bude i strašnija od toga. U Španiji uvek glumi u komedijama i parodijama, ali ova uloga je sasvim drugačija od onoga što je radila u prethodnoj deceniji. Veoma je srećna zbog toga.

Ona je neka vrsta gej ikone?

Bila je to od samog početka kada se pojavila u filmu „Zakon požude“. Započela je karijeru kao manekenka, ali u veoma gej ikonografiji. Poseduje sintezu neobične lepote i ironije što je ono sa čime se gej senzibilitet rado identifikuje.

Vaši filmovi su puni jakih žena koje imaju snažan duh. Zašto je to tako?

Tokom mog detinjstva u La Manči uvek sam bio okružen snažnim ženama. Bila je tu moja majka, komšinice… Dok su muškarci ceo dan provodili na poslu i vraćali se tek kasno uveče ja sam bio okružen ženama. Zbog toga sam bio manje blizak sa muškim članovima moje porodice. Muškarci La Manče simbolišu autoritet, ali njih tokom dana nije bilo. Žene su bile te koje su tokom dana bile prisutne. Odrastao sam okružen iznenađujuće snažnim ženama sa mnogo manje predrasuda. Ovo je imalo dosta uticaja na moja filmska dela. Uz izuzetak Hulijete u mojim filmovima majke su veoma snažne žene . One su borkinje. Hulijeta je drugačija. Ako je uporedite sa ostalima ona je mnogo osetljivija i nežnija.

U Vašim filmovima ima i lepih muškaraca poput Antonija Banderasa i Gaela Garsije Bernala. Da li oni oslikavaju Vaš ukus?

Imam veoma raznolik ukus. Shvatam da su muškarci koje ste spomenuli veoma zgodni, ali ja ne volim samo jedan određen tip. Veoma sam eklektičan. Kada radim sa njima postajem svestan činjenice da su mi oni bili zgodni pre i nakon rada na filmu, ali postoji nešto što ih de-erotizuje tokom snimanja. Na primer, tokom osamdesetih sam bio blizak prijatelj sa Antoniom Banderasom. Čak i nakon što je otišao u Los Anđeles viđali smo se prilično često. Ali kada mi neko kaže kako je on veoma seksi ja se iznenadim jer tada to nisam primećivao. Više se ne viđamo tako često, ali kada ga vidim u svojim filmovima koji se repriziraju na televiziji vidim i sam koliko je tada bio lep i zgodan. A tada toga nisam bio svestan.

Vaš prethodni film Slučajni ljubavnici suočio se sa negativnim kritikama. Kakav je bio osećaj?

Moj utisak je da film sa pričom koja ima ovako eksplicitan humor, kakva sam koristio na početku svoje karijere, sada teže prolazi. Kada je, na primer, film „Mračne navike“ nedavno prikazan na televiziji gomila ljudi me je zvala da mi kaže kako je ovo dobar film, koliko im je tada značio i da je to jedan od mojih najboljih filmova. Ali sada ne bih mogao da snimim takav film jer smo mnogo netolerantnije društvo. Netolerantni smo na takve eksplicitne stvari. Trenutno je u Španiji aktuelna debata oko gej parade i Katoličke crkve. Organizatori parade su na svojim promotivnim posterima imali ilustraciju dve Device Marije kako se ljube. Crkva je na to burno reagovala, arhiepiskop je totalno pošizeo. Kazao je kao je ovo veliki napad na katolička osećanja. To se ne bi dogodilo tokom osamdesetih.

Zar Vaša namera i nije bila da budete provokativni sa tim prvim filmovima?

Da, ali to je bilo u odnosu na reciprocitet. Još uvek smo bili u senci diktature, ali smo počeli da slavimo kao da smo slobodna zemlja. Skinuli smo okove. Nije bilo reakcija iz Crkve na „Mračne navike“ čak iako u filmu postoji lezbijski seks i časne sestre koje se drogiraju. U to vreme su se mnogo provokativnije stvari dešavale van Španije. Naša sloboda izražavanja je došla nekako spontano. Madona je, na primer, uvek želela da bude provokativna jer je to bio deo njenog posla. Ja nisam planirao da budem provokativan, jednostavno sam izražavao svoja osećanja.

Šta mislite o Ledi Gagi?

Sve je to veoma zamorno. Mislim da je veoma iscrpljena što svakodnevno mora da razmišlja kako će da izgleda i da smišlja načine da skandalizuje i provocira. Sve je to deo mašinerije zabave, ali ona sada pokušava da sebe predstavi kao običnu plavušu koja glumi što je šteta jer je ona fantastična pevačica sa divnim glasom.

Vraćajući se na vaše ranije filmove, da li ste danas ponosni što ste bili perjanica LGBT+ diskursa?

Što se toga tiče veoma sam ushićen, ali danas ne možete naći tv seriju koja nema gej likove. Kao neka obaveza. Zovemo to pozitivna diskriminacija. Kao da postoji neka kvota koju moramo da ispunimo.

A serija „Transparent“? Da li mislite da je inovativna?

Nisam je još pogledao, ali je fantastično što je takva serija snimljena, a naročito što je glavni junak tako star muškarac.

Šta mislite o Kejtlin Džener?

Da li mislite da je važno da bivša sportska zvezda koja i dalje prisutna u medijima u određenim godinama odluči da promeni pol pred tv kamerama?

Naravno da je Kejtlin, kao i Džefri u seriji Transparent, bogatija i privilegovanija u odnosu na većinu drugih pripadnika trans zajednice.

To je i moja misao. Kejtlin je deo porodice Kardašijan, ali šta je sa pravljenjem emisije o nekome ko je manje relevantan, ali ko je sličniji većini društva. Ne želim da sudim Kejtlin Džener, ali mislim da ona nije pravi primer tome kako izgleda život trans osoba. One se suočavaju sa odbacivanjem, prostitucijom i opasnim načinom života. Ali i tu se, makar u Španiji, situacija menja. Jedna porodica u zgradi u kojoj živi moj brat pozvala me je na žurku gde sam upoznao njihovu petnaestogodišnjeg sina koji je nekad bio devojčica. Fantastično je što je moguće da se ovo uradi veoma rano, sa pravim doktorima, a ne sa nekim ko vam samo daje hormone sa crnog tržišta. Velika društvena promena je što možete biti ono što jeste u rodu kome zaista pripadate. Ali nije ista situacija u svim državama u svetu.

Koja je, po Vašem mišljenju, najperverznija stvar koju ste snimili u nekom filmu?

Kada sam snimao „Šta sam uradila da zaslužim ovo?“ Pomislio sam da je možda previše ono kada Karmen Maura vodi svog sina kod zubara i kada skonta kako je zamalo predala svog sina u ruke pedofilu. Nisam bio siguran da li da snimim to, ali bilo je veoma smešno.

Da li su Vaši radovi danas manje šokantni?

Priče i jezik kojim ih pričam su se promenili. Priče su postale mračnije. Nisam ništa manje iskren ili opušten nego što sam bio tokom osamdesetih, ali je život postao mračniji.

Da li je Vaš kemp senzibilitet stvar namere?

Teško mi je da objasnim, ali u Španiji nemamo kemp ili ga barem ne nazivamo tako. Ne znam da li je to pogrdan naziv za nešto što je zastarelo. U Španiji imamo nešto što zovemo esperpento. To je kombinacija groteske, kiča i crnog humora. Veoma je šokantno, surovo i direktno.

Iako u Vašim filmovima postoje muzičke scene nikada niste snimili mjuzikl?

Uradiću jedan jer volim taj žanr. U mojim filmovima uvek postoji neko ko peva zato što je muzika veoma važna u filmovima. To je nešto što ću svakako uraditi.

Izvor: Attitude

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.