Moj prvi susret sa balkanskom gej zajednicom u Holandiji bio je topao, ako ne i vreo. Prvi petak avgusta, večernje pred Prajd kod Homomonumenta, spomenika žrtvama homofobije, a ispred amsterdamske Zapadne crkve (Westerkerk) – orijentalna tehno gej žurka provokativnog naziva Pink Istanbul i masa polugolih, tamnoputih, maljavih momaka, reklo bi se istočno-mediteranskog porekla. Uštirkana amsterdamska četvrt Jordan ličila je na vilajet. Uz pomoć prijatelja domogao sam se bekstejdža, dobio nekoliko potpisanih, tada još uvek aktuelnih cd-ova i okitio se dobrodošlicom u ono što je težilo da se predstavi kao srećnije društvo.
Balkanska gej zajednica nije bila ništa drugo nego turska gej zajednica u Holandiji, koja je u svoje dimije rado prihvatala i ponekog zalutalog Južnog Slovena, Albanca ili Grka, privučenog magnetnom silom zvukova Anadolije. Upravo je muzika donekle ucrtala tursku, tj. balkansku gej zajednicu na inače šarenoliku društvenu mapu Amsterdama. Čuveni Tarkanov hit „Kiss Kiss“ postala je Prajd himna LGBT+ ljudi sa našeg podneblja. Štaviše, ona je i posle 20 godina nezamenljiva na plejlistama holandskih i nemačkih svadbi. Baš jedno takvo, dosadno kalvinističko venčanje oživelo je tek kada je mladin najbolji prijatelj (Albanac, gej) pustio „Habibi Ya Nour El Ein“ Amra Dijaba, i kada su vremešni Holanđani zanjihali kukovima koje je godinama nagrizala osteoporoza.
Neospornu moć muzike dokazala je kasnije žurka Kalinihta (Kalinichta), koja se ponosi lepezom melosa od Slovenije do Libana, i na kojoj se gotovo uvek mogu čuti najveće balkanske muzičke dive – od Severine, Brene i Cece, preko Ane Visi i Despine Vandi, pa sve do Azisa, Preslave i drugih. Nigde kao tu nisam video tako slobodan (trbušni) ples muškaraca, koji su napokon živeli svoje snove još od čuvene Zabranjene ljubavi – takozvane Žade.
Drugih načina razaznavanja i uoqueeravanja – zanimljivo – nema. U dijaspori smo svi naši, i svi smo nekako ex-YU, čak i ako smo Bugari, i nije bitno koju Jugoslovenku slušamo – da li Breninu ili onu od Milića Vukašinovića – sve na Balkanu još uvek bitne podele u tuđini – naizgled – ne postoje.
Iznenadio sam samoga sebe jednom zbog nelagode koju sam osetio kada je trebalo da upoznam novog kolegu, koji je bio iz mojih krajeva, kako su mi rekli – Goran – mogao je biti i Srbin, i Hrvat i Bosanac. Ta nelagoda nije nestala ni posle deset godina života u Amsterdamu. Achtung! Achtung! – upozoravao bi želudac. Ovaj strani zemljak može sadržati tragove ratnog detinjstva. A neću se ni prisećati mlađanog Safeta, Saje, koji mi u polumraku sa tugom šapuće da je sa majkom prebegao u Holandiju ’95, dva meseca nakon što mu je otac ubijen. Ne želim ni da se prisećam glupavih, ali u svesti žigosanih reči stare komšinice, koja doduše nikada nije izašla iz Šumadijske Kolubare, da ne treba da tražim kurca po Makarskoj, kad je Mataruška Banja tako blizu.
No jednom sam u avionu upoznao izvesnu Bilju, koja mi se tokom poletanja iz Frankfurta, ničim izazvana (sedela je preko puta), obratila rečima da ima naviku da na letovima obuče što udobniju trenerku, i što laganije patike.
– Jer ako dođe stani-pani, ja spremna, pa trk, sve petama po guzici. Plašim se, mlogo se plašim aviona, đavo ih odneo.
– Ja, evo, više volim da sam u Versaćeu, pa ako ginem, onda daj da makar ne poginem kao da se bavim švercom naočara na autobuskoj.
Zvala me sine, kumila i molila da je zagovaram, tražila datume po kalendaru kada me hoće na večeri sa njenom porodicom u Hanoveru. A onda smo sleteli u Beč, i ja je zamolio da pusti jedan iMessage mojoj majci jer mi je baterija crkla a ne bih da tražim štekere već da izađem sa aerodroma, na šta je ona odgovorila da nema kredita. Pet minuta kasnije pozvala je svoju pedikirku i pola sata bučno zakazivala seču papaka kao da diže bunu protiv dahija. Dok je ulazila u crni džip, gunđala je svom rođaku kako je teška lenčuga, kako treba da se ugleda na nju i zgrće švapske pare.
To jeste najranija slika koju sam stvorio o najvećem delu svega što je srpsko, a izmešteno je van Srbije, i u taj ram se mahom uklapa i najveći deo LGBT+ Balkanaca koji žive u zemljama Evropske Unije – prosto, bahato, površno, umišljeno, samoživo i gramzivo – opisivao sam često putem video-poziva i molio kosmos da me niko nikada ne opiše tim rečima. Onaj manji deo imao je sreću u nesreći da u Evropu ne ode u potrazi za poslom, već za životom u kom više neće biti diskretni, u kom će smeti da budu i fem i poz. Istovremeno, taj manji broj tzv. LGBT+ azilanata još manje je sklon formiranju bilo kog oblika zajedništva sa svojim zemljacima.
Pored toga što je (ne)postojanje balkanske gej zajednice kao takve u Holandiji najčešće uslovljeno različitim balkanskim socio-ekonomskim prilikama, prisutan je značajan i upečatljiv parametar kojim se lako određuje pojava dve različite struje. Svakako je to nostalgija, pa sledi da je jedni nemaju, a drugi je imaju na pretek.
Ovi prvi znaju gde su i zbog čega su došli, skloniji su adaptaciji uz pomoć svojih prijatelja – većinom Holanđana. Mnogi su izbacili -ić, -ov i -ski iz prezimena, odrekli ih se brže nego Sveti Petar Hrista, zamenili ih prezimenima svojih muževa, neretko sa rogobatnom suglasničkom grupom -sch. Oni neće znati kojim danima su domaće kore najsvežije u turskim radnjama, u kući neće imati pravoslavni kalendar i neće farbati jaja za naš Vaskrs.
Zbog ovih drugih reč nostalgija kao da je i izmišljena, jer tako dobro paše uz Balkance i njihove kofere pune letnje tuge, bolne miline, i urezanih slika čipki preko televizora, „Boljeg života“, „Srećnih ljudi“ i žutih dunja na bakinom ormanu.
Tu nostalgiju video sam i na licima bugarskih mladića u baru Amstel 54, koji su davne 2012. celu letnju sezonu prestajali u ćošku, nadajući se da će im neko dati dvadeset evra za oralni seks. Da sam viknuo „Vesna Zmijanac“ počeli bi da plaču i ne bi prestali sve do otužnog graničnog prelaza Gradinje-Kalotina..
U balkanske kofere, osim nostalgije, nekako su ugurani i mediteranska lenjost i istovremeno ljubav prema oboru a zaziranje od struktura. Te i druge prilike izuzetno su otežale postojanje zajednice kao prisutne, kompaktne, vezane celine, kao što su, uostalom, i spojevi ova dva tipa ex-YU migranata toliko retki da su gotovo nemogući.
Svoju žeđ za Balkanom u Holandiji utolio sam među Grcima. Ni njih nisam našao kao srećno formiranu grčku gej zajednicu, već putem posla i poznanstava. Prećutno razumevanje i uzajamna neobjašnjiva naklonost, a odsustvo teških jugoslovenskih hamletovskih dilema, oslanjali su se na temelje viševekovnog prijateljstva naših naroda. Među Grcima nisam strepeo, i osećao sam se voljeno. Na mojoj prvoj Kalinihta žurci govorili su mi da smo braća – ne po materi, ne u kafani složna, ne po babine linije – prosto: braća – αδερφια.
Posmatrao sam druge za koje sam znao da su jugoslovenskog porekla. Nisu mogli da sakriju da su se naježili na prve taktove pan-balkanske Indirine pesme „Lopov“. Pa ipak dok su bugarski mladići napamet pevali reči na srpskom, turski se bezbrižno njihali u ritmu melodije, a mi nazdravljali metaksom, ovi naši naručivali su viski, a jedna od njihovih prijateljica vikala je daj nešto strano, na šta su se ostali smejali.
Ta generacijska signature nota licemerja i cinizma u tom trenutku, na tom mestu, bila je ništa drugo nego bezumno struganje skorele pepeljuše sa opanaka.
Piše: Miloš Peri
Više tekstova iz broja 61 – avgust 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
