Gotovo je izvesno da tako nešto nije bila namera ključnih autora ovog filma, ali Ustav Republike Hrvatske, najnoviji film znamenitog Rajka Grlića i najgledaniji regionalni naslov u srpskim bioskopima tokom ove turobne jeseni, nanovo u žižu dovodi krajnje pipav a nužan i dalekosežno uticajan balans između sadržaja i obrade, odnosno, između odrednica „šta“ i „kako“. Da pojednostavimo, Grlićev novi film nedvojbeno je značajan po pitanjima koja pokreće, ali na planu samih filmskih kvaliteta, stvari ipak zahtevaju podrobniju i daleko sveobuhvatniju analizu.

Ustav Republike Hrvatske posle podužeg posta po toj osnovi u regionalne kinematografije, u onaj njihov ambiciozniji i prestižniji odeljak, da budemo što precizniji, na velika vrata vraća društveno angažovani film u njegovoj najznačajnijoj – polemičnoj varijanti. Ovo je ostvarenje čijim autorima je nemoguće osporiti dovoljno važne i plemenite namere, polemičnost kao srž ovog filma neupitna je, svašta zanimljivog se o ovom Grlićevom rediteljskom radu može i promisliti i zaključiti. U tom smislu, Ustav Republike Hrvatske je film sasvim na svom mestu, premda su najzaslužniji za tako prestižan domet ii ocenu jesu rediteljevo iskustvo iz dana boljih i naklonjenijih posebnijim filmskim autorima, kao i upadljiv manjak tako koncipiranih filmskih dela u ovom kutku Evrope i sveta.

Naime, ganjajući pretpostavljene (a čak i na godišnjem nivou brzo promenljive) preference belosvetskih festivalskih moćnika ili, sa druge strane, dugim nizom nespretnih i u krajnjoj instanci nepotrebnih kompromisa, podilazeći takođe maglovitom ukusu ionako hirovite bioskopske publike, ovdašnji (srpski ali i regionalni autori) smetnuli su s tog nekog kolektivnog im uma upravo tu polemičnu stranu, moć ali i jednu od svrhu filma kao medija. U slučaju Ustava Republike Hrvatske Rajko Grlić mudro i hrabro vraća stvari na svoje mesto, jer na nivou sadržaja, ideoloških implikacija i ciljane poente, ovaj film je bezrezervno zanimljiv, budući da se bavi danas nezaobilazno važnim pitanjem netolerancije spram atipičnog i teže shvatljivog. Na tom tragu, opšte zblanutosti nad erupcijom netrpeljivosti pa i otvorenog nasilja prema onima u manjini ili ionako marginalizovanima i oslabljenima u mirnodopsko i demokratsko doba kreće se i idejni okvir ovog filma; u priči sa praktično samo tri značajna lika Grlić (i Ante Tomić u svojstvu koscenariste, sa kojim Grlić sarađuje, evo, već treći put u nizu) preispituje moguće korene tog sneveselog stanja stvari na hrvatskim adresama, mada je očigledno da istine do kojih Grlić i Tomić ovde dolaze lako mogu da se primene na veći deo ovog dela Evrope danas.

Dakle, u povesti o iznenadnom sudaru svetova, koliziji i iznuđenoj saradnji homoseksualca / transvestita, uz to i gorljivog desničara i srednješkolskog profesora istorije, niskorangiranog policajca srpskog porekla i njegove dobrohotne supruge, vazda spremne na pomirljiv ton i moguću kombinaciju na duge i varljive staze, gledaoci (na tom uzorku mikrokosmosa jedne zagrebačke nižespratnice) mogu da se podsete klinča u koji je lako upasti ali i darova koji iz obostrano raširenih ruku mogu doći. Problem sa ovim filmom što se narečena plemenita osnova iz nepoznatih razloga izmetnula u prilično doslovnu i gotovo pa didaktičnu polemiku sa prerano očiglednom poentom, a to je nešto što film, pa stizalo nam to i u izvođenju veštih i iskusnih filmaša, teško podnosi. Na to se nadovezuje još par diskutabilnih autorskih poteza – tu je činjenica da je lik koji tumači Nebojša Glogovac, uprkos upadljivoj sadržajnosti i složenosti i naporu autora da proniknu u srž života sa opterećenjem tako dubokih oprečnosti (gej identitet i fašistička omraza i isključivost u jednom umu i jednoj duši), suštinski nedopadljiv, što onda stavlja prilično veliku granu na put saosećanju gledalaca sa takvim „junakom“, a tu je i izvesna eksploatacijska ostrašćenost kojom Rajko Grlić i Anto Tomić na čelu autorske ekipe pristupaju filmskoj obradi i prikazu samozadatog društvenog problema. Doda li se tome i niz izlišnih i samosvrsishodnih neumerenosti (poput scene tokom koje policajac tokom felacija koji mu je priredila supruga naglas recituje odredbe Ustava RH, čije poznavanje mora da pred komisijom položi narednog dana), stiže se do početne ocene da je ovo ostvarenje čiji konkretni umetnički dometi ipak opstaju u senci polaznih namera i značaja pitanja na čiji nas značaj ovo ostvarenje tako gromoglasno podseća.

Maknemo li se dalje od same priče i njenih nedostataka implikacija, pak, po pitanju vizuelnih i drugih dometa ovo je evidentno ostvarenje više lige i krupnijih dometa – tu je oku ugodan velegradski a starogradski seting, tu je odličan rad direktora fotografije Branka Linte, a na prvom mestu su tu izvanredni Ksenija Marinković i Dejan Aćimović u ulogama skrajnutih i vazda osujećenih sanjara iz stančića u suterenu. Mora biti naglašeno da je, i pored pomenutih krupnih manjkavosti, Ustav Republike Hrvatske Grlićev povratak u formu, te da, sudeći po reakcijama gledateljstva, a to je ipak ono najvažnije i najmerodavnije, on lako i vešto komunicira sa svojom publikom. Da ponovimo, na ruku autorima ovog ostvarenja ide dobro odabrana tema (koja je, ruku na srce, u dobroj meri ipak odocnela), kao i više puta ovde potencirana polemičnost spram glavnog toka i većinskog doživljaja tzv. normalnog društva i normalne zemlje po meri onih brojnijih, te Ustav Republike Hrvatske na kraju svakog iole temeljnijeg vaganja ipak jeste dovoljno značajan naslov u ovim postjugoslovenskim okvirima i ostvarenje vredno pažnje, vremena, pa i ceha bioskopske ulaznice.

Piše: Zoran Janković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.