KKad razgovaram sa ljudima ovde iznenadim se što ne znaju da postoji PEP (postekspoziciona profilaksa) za HIV a još manje znaju šta je. Tako mi i treba kad se ne informišem na lokalnim medijima, već putem Interneta i to još negde iz inostranstva. Ovde za HIV nema ljudski ni lekova, pa što bih ja sad da pričam o naprednim preventivnim tehnikama – ako ne da probam da budu dostupne i ljudima ovde.

U svetu, gde je PEP normalna stvar se u gej krugovima o njemu priča kao o leku „za dan posle“ za muškarce. Recimo izađeš, sretneš sjajnog momka, popijete par pića, odete negde, zdrav razum izleti kroz prozor i imate nezaštićen seks. On ujutru zapali… a ti posumnjaš u njegovo zdravlje?

Možeš dve stvari: glavu u pesak i igraš ruski rulet sa HIV-om, ili kreneš da uzimaš lekove kojima se mogućnost da dobiješ HIV smanjuje za više od 80%.

Ali ne u i Srbiji – najbolje što ovde možeš je da sačekaš da prođe kritičan (prozor) period, pa da se testiraš, i da se trudiš da ti sledeći put prozor bude zatvoren da zdrav razum ostane pri tebi, što nas vraća na pomenuti ruski rulet.
Uvesti PEP na mala vrata

Treba ipak znati da PEP nije namenjen samo muškarcima u situacijama poput ove što sam je upravo opisao. PEP uspešno funkcioniše kod ljudi koji su na svom poslu u opasnosti da kroz ubode, povrede, posekotine i slično budu izloženi HIV-u, (tzv. profesionalna izloženost), ali i u drugim situacijama, kao što su deca rođena od majki koje žive sa HIV-om, transfuzija krvi (koliko god to retko bilo), razne sumnjive povrede pa i seksualna izloženost na bilo koji način i sa bilo koje strane. Svetska zdravstvena organizacija preporučuje PEP kao preventivnu meru na nacionalnim nivoima… Ipak, u Srbiji PEP nije dostupan ni za koga.

Dostupnost PEP-a možemo da promenimo, pa ja zato i pišem ovaj tekst. Kako se meni, pa i nekim drugim mudrim ljudima čini, možemo da ga uvedemo na mala vrata, i da bar na neko vreme izbegnemo kontroverzu (o kojoj ću malo dalje). Uvesti PEP na mala vrata znači da prvo postane dostupan za profesionalce, recimo medicinske radnike i policajce, jer mi deluje da bi na taj način mogao najlakše da se „proguta“. A kad se jednom proguta… onda nema nazad.

Da bismo „ušli na mala vrata“ treba da se izborimo sa jednim prostim paradoksom – u našem zdravstvenom sistemu antiretrovirusnu terapiju lekari mogu da prepišu samo osobi koja ima dijagnozu koja se leči ovom terapijom, a PEP se daje upravo da do te dijagnoze ne bi došlo.

Kontroverza vezana za PEP

Nego, da se vratim ja na kontroverzu. PEP za HIV o kome pričam uopšte nije nov koncept. Postoji još od „ludih osamdesetih”, a već se godinama i u Evropi smatra standardom i u ovoj ili onoj formi je dostupan u svim zemljama iz okruženja. PEP je teško odvojiti od seksa, a kad se dotaknemo teme seksa svi crvene, kao stide se – pomislio bi čovek da se mi u Srbiji razmnožavamo deobom – poput ameba. Verujem da svi znamo kako se okrene politička vodenica kada se makar u najavi razgovor dotakne seksa između dvojice muškaraca.

Glavni „argument“ koji se u ovim debatama daje je da bi uvođenje PEP-a (koji doduše nije jeftin) podstaklo muškarce na odnose bez kondoma – a zašto bi država plaćala nečije neodgovorno ponašanje. Nije ovaj argument izmišljen kod nas, već se protezao godinama kroz sve zemlje gde je PEP na kraju uveden, pa je došao red i na nas. Pošto je toliko star i pošto je PEP uveden u mnoge zemlje, kontra-argumenti postoje, dovoljno su jaki. Pomenuti „argument“ naravno nema veze sa ljudima kojima se neki rizik desi na poslu, ili sa bebama, ali je takav da dostupnost PEP-a blokira za sve.

Prvo i jako važno, PEP nikako ne može da bude zamena za kondom i ostale preventivne mere, već samo da pomogne kad one zakažu iz bilo kojih razloga. Da se razumemo, lekovi koji se koriste kao PEP se ne uzimaju lako i mogu imati neprijatne propratne efekte. PEP je u datoj situaciji naprosto manje zlo. Treba izdržati 28 dana na antiretrovirusnoj terapiji, a jedno takvo iskustvo kod svakoga razvije veliko poštovanje za osobe koje žive sa HIV-om i uzimaju takvu terapiju svakog dana do kraja života, ali takođe ima i pedagoško dejstvo na želju za time da se svaki sledeći put upotrebi kondom – samo da se PEP ne ponovi.

Drugo, iako doza antiretrovirusnih lekova za 28 dana zaista nije jeftina, antiretrovirusna terapija za ceo život je neuporedivo skuplja. I bilo ko da iznosi cenu kao argument je ili kratkovid ili ne zna da broji preko 10 ili namerno glup.

Šta da radimo dalje?

Iz moje perspektive, prvi korak deluje očigledno: Obezbedimo PEP kao prevenciju vezanu za profesionalno angažovanje. On ne podleže kontroverzi, već ga „samo“ treba progurati pored ljudi koji ne žele promenu. Neće biti lako, ali je uz par plesnih koraka izvodljivo. Najveći od ovih plesnih koraka je promena dela o postojećoj dijagnozi HIV-a.

Nakon toga razglasiti kome treba da PEP postoji. Naprosto stvoriti potrebu za PEP-om. Znam da će mnogi da požure pa da ovo shvate: „Rekao onaj da se podovatimo bez kondoma“. NIJE! Uostalom, siguran sam da će to da urade i bez ikakve sugestije s moje ili bilo čije strane. I onda je važno da se na vreme obrate lekaru i traže PEP. Kritična masa i zavrtanje par ruku će vremenom omogućiti da i u Srbiji bude pilule za „dan posle“ za gej muškarce.

Piše: Rade Kuzmanović

Related Posts