Da se ne lažemo, sigurno ste već i sami to zametili, na ovim stranicama katkad i natežemo temu tek da bismo imali o čemu novom da vas izvestimo; nekada relevantnih povoda i materijala naprosto nema u dovoljnoj meri. Tada smo primorani da ukazujemo na queer motive i aspekte na drugu, treću… decimalu u novim serijskim radovima, a nekad se, eto, desi i da u par sedmica samo dobijemo i više krupnih razloga za detaljniju priču i analizu i izgovora za sasvim opravdane hvalospeve.

Tu se stiže do priče o dve nove serije sa izraženim udelom queer elemenata, bez kojih zapravo, ni jedna od dve serije o kojima će ovde, na ovim stranicama biti reči, ne bi ni upola bile ono što jesu. A ono što jesu je sasvim očigledno – osobene, izvrsne i intrigantne nove serije, čiji dometi lako mogu da transcendiraju i do daleko šireg (strejtaškog) televizijskog auditorijuma. Priča o mini seriji (tri jednosatne epizode) „A Very English Scandal“ počinje kao povest o čistom ziceru – naime, reč je o dobrom poznatom slučaju/skandalu iz novije britanske istorije, seriju je režirao veliki Stephen Frears („Opasne veze“, „Moja lepa praonica“, „Načuljite uši“, „Varalice“, „High Fidelity“, „Kopile“, „Filomina“…), scenario je delo prekaljenog Russela Davisa (ovde je sarađivao sa sveže pristiglim Johnom Prestonom), glavne uloge su poverene Hughu Grantu i Benu Whishawu….

Ipak, povrh sve ove krajnje ubedljive faktografije stoji prvopomenuto – „A Very English Scandal“ se bavi slučajem u jednom trenutku i vođe britanskih liberala, Jeremyja Thorpa, koji je naručio i organizovao ubistvo svog odbačenog mladog ljubavnika, i sve to tokom britanskih sedamdesetih godina prošlog veka. Slučaj je do najsitnijih detalja (uključujući i škakljivu prepisku) dospeo u javnost i pred sud, i to je bio skandal posle kog se niko od aktera nikada nije zaista oporavio. Sama priča, na nivou pukih činjenica, već u startu jeste nedvojbeno uzbudljiva i filmična, što je ova izvanredna ekranizacija u potpunosti potvrdila. Reditelj Frears je ovde u vrhunskoj formi (a, i inače je, reč o jednom od zbilja vrhunskih filmskih reditelja i pripovedača današnjice, i tako već više od tri decenije), i „A Very English Scandal“ se (mimo televizijske eksploatacije i tog kroja od tri epizode) bez imalo preterivanja može sagledavati i doživeti i kao sjajan film drugim sredstvima. Produkcija je vrhunska, Frears vešto barata nijansiranjem ritma i isticanjem najznačajnijih ali i najfilmičnijih detalja te gotovo pa neverovatne priče, koja na vrhuncu čak donekle zaliči na viđano u filmu i potonjim sezonama serije Fargo, a krajnji rezultat je vrhunska mešavina vrhunskog pripovedačkog dara, sveobuhvatne kompetentnosti, viralne priče o sukobu javnog i privatnog, kao i suštinskoj nepravičnosti klasno strogo kodiranih sistema (kao što je engleski/britanski), jetkog humora i suzdržane empatičnosti.

Možda bi bilo najmudrije panegirike uputi najpre na račun znamenitog i gotovo pa nepogrešivog Frearsa koji se queer pitanjima i temama bavio i ranije (u filmovima „Moja lepa praonica“, „Načuljite uši“, „Filomina“, donekle i u „Plaćenom ubistvu“), ali na pojavnom nivou u „A Very English Scandalu“ prvenstveno očaravaju Hugh Grant i Ben Whishaw, ubedljivi svako u svom glumačkom registru ali i savršeno urimovani po pitanju glumačke hemije. Zahvaljujući (i) njima, „A Very English Scandal“ je vrhunsko delo savremenog TV pripovedanja, a frivolan duh koji mestimice izbija na površinu ni na tren ne vodi ka banalizaciji polazne priče koja govori dosta toga o društvenim stegama kao neprolaznom prokletstvu queer identiteta i egzistencija, ovde dodatno opterećenih aspektom klasnih uslovljavanja.

Klasno i identitetsko predstavlja značajan adut i dosad viđenog u novoj američkoj dramskoj seriji „Vida“, sročenoj u polusatnom formatu koji u trenu zaziva asocijaciju na minutažu karakterističnu na prvom mestu za sitkomske sadržaje. Nasuprot tim asocijacijama „Vida“ nudi životno ozbiljnu priču od dve mlađe Latinoamerikanke koje, nakon što naslede bar i zgradu saznaju da im je upravo preminula majka poslednje godine života provela u braku sa – ženom. Na nivou izlaganja kratkog zapleta, ovde treba dodati da je jedna od kćerki sklona nepromišljenom ponašanju i promiskuitetnim ekstravagancama, dok je druga, srditija i odreštija, u mladosti bila izgnana iz porodice upravo zbog lezbijskih sklonosti. Na upravo izloženo treba dodati još jednu značajnu dimenziju priču – aspekt koji se tiče latino-identiteta u Americi danas, uz sve to, zaglavljenom pod žrvnjem zahuktale džentrifikacije koja je oko bacila i na te obično ubogije četvrti.

Nasuprot silini motiva i podmotiva, „Vida“ (barem mereno na uzorku pet početnih epizoda) može da se pohvali preglednom naracijom, pomnim dodatnim račvanjima osnovne priče, te pitkošću bez mane. U stilskom smislu „Vida“ u značajnoj meri pripada izrazu kakav srećemo u američkom nezavisnom filmu u poslednjih par decenija, i upravo tu i treba tražiti reference za ono što su pred gledaoce doneli autori „Vide“ (kreatorka serije je Tanya Caracho, koja je pisala neke od epizoda nepravično ukinite serije „Looking/Muvanje“). Ako bi bilo nužno da se izađe sa samo jednom stilskom referencom i pretečom za „Vidu“, onda bi to svakako moglo da bude „Muvanje“, sa kojom je spaja i izrazito relaksiran pristup prikazivanju seksualnosti, ali i samog čina seksa. S tim donekle u vezi, pravo je čudo da „Vida“ nije, poput „Lookinga“, završila kao deo izvorne ponude kanala HBO-a (u Americi je izvorno emituje nešto niže pozicioniraniji kanal Starz), tim pre jer je ova serija na uzorku samo par epizoda pobrala unisone i srčane hvalospeve prilikom predstavljanja na filmskom festivalu SXSW (South by South West) , gde su ovacijama ispraćene mlade glumice Melissa Barrera i Mishel Prada, prisutne u svetu filmske i TV glume tek nekoliko godine, a koje svakako zaslužuju sve izrečene pohvale za dosad prikazano u već sada odličnoj „Vidi“.

Piše: Zoran Janković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.