Milan Popović je rođen 1987. godine i završio je Građevinski fakultet u Beogradu na odseku za konstrukcije. Profesionalno opredeljenje nije umanjilo njegovu želju za aktivnim učešćem u politici. Bio je odbornik Dosta je bilo u Skupštini GO Zvezdara, član Glavnog odbora DJB i predsednik LGBT foruma, sve do nedavno kada je napustio DJB, što je bio jedan od povoda da porazgovaramo s njim.
Socijaldemokratska unija je prva politička stranka koja je 2000. godine imala LGBT radnu grupu. Od tada pa sve od DJB nismo imali takvu praksu u srpskim političkim partijama. Koliko su LGBT prava postala političko pitanje na srpskoj političkoj sceni?
Gotovo sve političke organizacije u velikoj meri kalkulišu čak i sa podrškom u ostvarivanju osnovnih ljudskih prava LGBT osoba, a o nekim konkretnijim koracima i aktivnostima da ne govorimo. Na političkoj sceni Srbije danas ne postoji relevantna stranka, koja javno kandiduje otvorena pitanja i probleme LGBT zajednice. Neophodno je da se ovo pitanje sa ulice i nekih marginalnih skupova premesti u institucije, kako bi donošenje neophodnih zakona, ali i njihova adekvatna realizacija, imala utemeljenu podršku u sistemu. Jasno je da ovo nisu najpopularnije i najprioritetnije stvari za srpske političare, ali poštovanje osnovnih ljudskih prava nisu i ne mogu biti pitanja za referendum, to su aksiomi moderne civilizacije. Na političkom spektru mora da postoji bar jedna partija koja će biti nosilac liberalnih ideja i programa, uz ozbiljan osvrt na socijalna pitanja. Politička stranka koja će hrabro i iskreno govoriti o ugroženim pravima žena, nacionalnih manjina, osoba sa invaliditetom, radnika, seksualnih i drugih manjina… Trenutno ne postoji takva politička stranka, a itekako ima prostora za nju. Verujem da će, nakon rešavanja kosovskog problema, nastupiti preraspodela na političkoj sceni Srbije u kojoj će se pojaviti nove političke opcije.
Koliko je Ana Brnabić kao autovana lezbejka doprinela poboljšanju položaja LGBT populacije u Srbiji?
Borba za ostvarivanje LGBT prava se u svakom društvu odvija kroz sistematske procese, ali i u vidu simboličnih političkih poteza. S toga je neophodna i verodostojna primena antidiskriminatornih zakona, ali i slobodno održavanje parade ponosa. Činjenica da se na čelu Vlade Srbije nalazi žena, i to autovana lezbejka, već sama po sebi dosta govori o poboljšanju položaja, ne samo LGBT populacije, već i žena u politici. Većina građana Srbije ima određenu vrstu poštovanja prema institucijama poput Skupštine, Vojske, Vlade, sudova, što je još jedan pozitivan aspekt, doduše kozmetičke prirode. Bojim se da to ipak još uvek nije u nečemu konkretnom doprinelo boljem životu i svakodnevnici LGBT osoba. Bez obzira na sve to, nesporno je da se radi o vrlo snažnoj političkoj poruci, i jedinoj Vučićevoj odluci koju mogu da pozdravim. Mnogi mu zameraju marketinške manevre i manipulisanje kojim se služi u svom političkom radu, ali je evidentno da pomoću njih sprovodi određene nepopularne društvene promene. Promene koje drugačije, sem nametanjem, i ne mogu biti sprovedene. Na svoj naprednjački, agresivan, bahat i centralizovan način, ali sva je prilika da u Srbiji to drugačije i nije moguće uraditi.
Vrlo je malo autovanih LGBT političara na srpskoj političkoj sceni. Kako to objašnjavate?
U svakoj sferi društva je malo autovanih ličnosti, bilo da se radi o sportu, kulturi, nauci, pa čak i estradi, u kojoj je i najveća zastupljenost LGBT osoba. “Gej političari” ne prednjače u svom skrivanju u odnosu na ostale kolege iz javnog života Srbije. Najveći razlog jeste strah, i to od osude okoline i društva pre svega, ali postoji i strah od eventualnih barijera i predrasuda koje se mogu javiti tokom izgradnje stranačke karijere. Svaka politički zainteresovana osoba mora imati bazičnu ambiciju da se nađe na izbornoj listi, da obavlja neku javnu funkciju, da bude istaknuti funkcioner stranke, kako bi ostvarila društveni i javni interes zbog kog se i uključila u politiku. Na tom putu morate da obezbedite podršku svojih partijskih kolega, između ostalih i onih koji nemaju baš prijateljske stavove prema LGBT populaciji. Verujem da mnogi LGBT političari upravo iz tog razloga kriju svoju seksualnu orjentaciju. Pored toga, imate i mnoge oženjene političare biseksualce, čije bi autovanje uništilo njihove privatne živote, i pretpostavljam političku karijeru. Još uvek su nažalost u našem društvu lažni moral i licemerje popularniji i prihvatljiviji od istine i slobode.
Bili ste kratko vreme predsednik LGBT foruma u DJB. S kojim ciljem se taj forum osnovao?
Dobar program koji je ispred vremena u kom živimo, kao i revolucionarne ideje na srpskoj političkoj sceni, samo su neki od razloga zbog kojih sam ušao u DJB. Nije mi bila ideja da se bavim konkretno pitanjem LGBT prava, već da kroz opšti politički angažman, doprinesem boljem životu svih građana. Nažalost, najveći deo tih vrednosti je ostalo mrtvo slovo na papiru i još uvek nije video svetlost dana i praktičnu primenu. Ipak, DJB se istakao kao liberalna opcija po pitanju LGBT prava, i to zahvaljujući ekipi ljudi koja je od samog početka bila u pokretu, u prvom redu Jasmini Nikolić. Imenovan sam na mesto predsednika LGBT foruma u oktobru prošle godine. Dobio sam neki prostor da se bavim pitanjem LGBT prava u Srbiji, te prvo krenuo da radim sa samim članstvom i njihovim prihvatanjem LGBT politike. Za javni angažman, komunikaciju sa LGBT organizacijama i učestvovanje u kampanjama i debatama nije bio pogodan trenutak. Vreme će pokazati da li sam bio izmanipulisan i imao samo fikus funkciju, zarad balansa sa građanski orjentisanim članovima i biračima.
Više niste član DJB. Zašto?
Kada toliko vremena provedete u nekoj političkoj organizaciji, uložite sebe, svoja prijateljstva, gotovo svu energiju i vreme posvetite višem cilju, onda pokušavate da se fokusirate na dobre stvari i kvalitetne ljude u organizaciji, i da sa njima radite. Međutim, i to ima svoj rok trajanja. Nakon beogradskih izbora, bila je neophodna suštinska odgovornost za kardinalne greške koje su se desile u prethodne dve godine. Kada je od nas traženo da, posle loših rezultata na predsedničkim izborima, nastavimo da podržavamo rukovodstvo, mi smo to i učinili. Ovaj put podrška pogrešnoj strategiji nije dolazila u obzir. Usledio je turbulentan period za DJB i uglavnom neopravdano isključivanje nekih istaknutih članova DJB-a. I sam sam bio pobornik reorganizacije DJBa usled drugih loših izbornih rezultata, ali ne na način koji je odabran. Zbog različitog viđenja budućnosti pokreta u odnosu na većinu drugih funkcionera i članova, i sam sam napustio DJB.
Doživeli ste homofobične prozivke od bivših kolega. Koliko je uopšte formiranje LGBT foruma bilo iskreno?
U pokretu su ostali mnogi ljudi koje cenim, ali vrlo loš imidž DJB-a su često stvarali sami simpatizeri, koji su neretko fanatično stajali u odbranu pokreta na društvenim mrežama. U jednom trenutku sam i sam postao njihova meta, kada sam na tviteru ilustrovao loš odnos rukovodstva prema sopstvenom članstvu, zbog kog je veliki broj članova napustio DJB. Naime, postavio sam slike sa stranačkog skupa BG tima u decembru prošle godine od 1000 ljudi, i skromnog skupa na kome je birano novo rukovodstvo u aprilu, nakon čega je usledio lični napad na osnovu moje seksualne orjentacije. Tačno je da je priroda skupova bila drugačija, i sa ove distance razumem da su pojedini članovi bili povređeni mojim tvitom, ali su odabrali vrlo neukusan način da se obračunaju sa mnom. Ja nisam presavio tabak i tužio pojedince za uvredu časti, iako je itekako bilo prostora za to. Na kraju, najveća kazna je u tome što su pripadnici LGBT populacije prepoznali neiskrenost DJB-a, i dali svoj sud o tome.
Kako je biti u koaliciji sa Dverima?
Koalicija sa Dverima i Sašina kandidatura na predsedničkim izborima su, po mom mišljenju, bile dve podjednako pogubne odluke DJB-a. Lično sam teška srca podržao tu koaliciju, jer sam verovao da je to jedini način da ideja za koju smo se borili 4 godine, nastavi da živi. Svi koji smo stali iza te odluke, imali smo samo viši cilj na umu. Želeli smo da DJB produži svoj politički život, kako bismo uspeli da sprovedemo program. Ubrzo se pokazalo da je to bila slamka smrti, a ne slamka spasa za DJB. Lično, imam vrlo pozitivna iskustva u samom privatnom odnosu sa ljudima iz Dveri, ali to apsolutno nije od značaja za glasače, i politiku u celini.
Koji su vam budući planovi kada su u pitanju LGBT prava?
Kroz koji vid angažmana ću nastaviti svoj aktivizam i boriti se za poštovanje ljudskih prava i ostvarivanje LGBT prava, još uvek ne znam. Ali verujem da samo dijalogom, uspostavljanjem ličnih odnosa sa okolikom u kojoj živimo, možemo popraviti status LGBT osoba. A da bismo o tome razgovarali sa svojim komšijama, prodavcima na pijaci, građanima koji žive na ivici siromaštva, moramo da promenimo način komunikacije sa njima. Mi, koji na neki način zastupamo LGBT zajednicu u javnosti, moramo da uđemo u uloge pregovarača i medijatora, a ne da sa pozicije ugrožene vrste konstantno šaljemo distancirajuće poruke. Potrebno je ljudima objasniti da se mi podjednako zalažemo za porodične vrednosti, kao i svi drugi članovi društva. Da nam je neophodno zakonsko prepoznavanje bračne zajednice, kako bismo regulisali osnovna ljudska prava, od zdravstvenog osiguranja partnera, preko registracije automobila, kupovine stana na kredit, regulisanja nasledstva… Pa i mogućnosti usvajanje dece, čija je sudbina osuđena na prosjačenje, bez prilike da se obrazuju i odrastaju u normalnim uslovima.
Razgovarao: Predrag Azdejković
