U Starom Rimu bilo je očekivano i društveno prihvatljivo da slobodni Rimljanin želi seks i sa ženskim i sa muškim partnerima, sve dok ima aktivnu ulogu. Moralnost seksualnog ponašanja zavisila je od društvenog položaja partnera, a ne od pola.
I žene i mladići su smatrani normalnim objektima žudnje, ali van braka muškarac je trebalo da deluje u skladu sa svojim željama samo sa robovima, prostitutkama (koje su često bile robovi) i onima koji nemaju ili su izgubili rimsko državljanstvo. Pol nije određivao da li je seksualni partner prihvatljiv, sve dok uživanje muškarca ne zadire u integritet drugog muškarca.
Bilo je nemoralno imati seks sa ženom drugog slobodnog čoveka, njegovom ćerkom za brak, njegovim maloletnim sinom ili sa samim čovekom. Seksualna upotreba tuđeg roba bila je predmet dozvole vlasnika.
Međutim, seksualne prakse često su odudarale od nametnutih običaja, što će kulminirati u doba pred pad Republike i uspostave Rimskog carstva. Tako, prema svedočanstvima Marka Antonija, prvi rimski car, Oktavijan Avgust, iako je bio plemenitog porekla, kroz seksualne usluge oženjenom Gaju Juliju Cezaru, zadobio je pravo da upravlja državom, nakon što je zakonski usvojen kao sin ubijenog diktatora.
Već u Oktavijanovo doba, zabeleženi su prvi slučajevi muško-muških brakova. U prvom veku Svetonije i Tacit beleže pojavu ovih brakova, koje država nije mogla sprečiti, jer je brak bio definisan kao privatni ugovor dvoje slobodnih građana. Istoričar Edvard Gibon je 1776. godine potvrdio da je od prvih dvanaest rimskih careva, samo Klaudije bio orijentisan isključivo na žene.
Ipak, za potrebe ovog teksta zadržaćemo se na slučajevima careva Nerona, Hadrijana i Elagabalusa.
NERON I SPORUS
Ljubavna veza između cara Nerona i mladića po imenu Sporus postala je predmet kontroverze i širenja tračeva širom Rima. Njihova neobična veza izazvala je različite reakcije u društvu, od obožavanja do prezira.
Neron, koji je vladao Rimom od 54. do 68. godine nove ere, bio je poznat po svom nestabilnom vladanju. Iako je u početku bio popularan, njegov autoritarizam i način života su izazivali sve veće nezadovoljstvo među narodom i elitom. Upravo u tom kontekstu pojavljuje se priča o njegovoj povezanosti s mladim Sporusom.
Sporus je bio mladić koji je, prema izvorima tog razdoblja, bio prepoznatljiv po svojoj neverovatnoj lepoti i androgenoj privlačnosti. Prema Svetoniju, Neron je odlučio da se venča sa Sporusom kako bi ga učinio suprugom umesto svoje ubijene žene Popeje Sabine, koju je optužio za izdaju. Ovaj čin uključivao je ceremoniju venčanja, u kojoj je Neron nosio venčanicu, a Sporus postao carica, ponižavajući i ismejavajući tradicionalne uloge i običaje.
Neron je otišao toliko daleko da je izgradio poseban hram u Sporusovu čast, gde su ga građani Rima morali obožavati kao božanstvo.
Nakon što je Neron odlučio oženiti Sporusa, naredio je medicinski postupak kastracije nad mladim Sporusom. kako bi zauvek sačuvao njegovu mladolikost.
Kastracija je označavala Sporusovu trajnu povezanost sa Neronom, kojeg je privukla Sporusova neverovatna fizička sličnost sa suprugom Sabinom, čije ime mu je i dao prilikom venčanja.
Neron i Sporus su vrlo brzo postali nerazdvojni, a sa time je jačao i njegov uticaj u Rimu. Na svečanosti se pojavljivao u odori rimske carice, a imao je i svoje sluškinje koje su mu bile na raspolaganju tokom čitavog dana.
Međutim, deo istoričara tvrdi da su Neron i Sporus imali duboku emocionalnu povezanost i da su njihovi odnosi bili motivisani ljubavlju. Neki sugerišu da je Neron bio emocionalno ranjiv i da je Sporus pružao utehu i podršku koja je caru bila potrebna u teškim vremenima.
Posle Neronove smrti, Sporusa je oteo Nimfibijus Sabinus, član imeratorove garde. Oženio je Sporusa i naterao ga da zadrži ime koje mu je Neron dao.
Nimfidijus je imao velike aspiracije da postane sledeći rimski car, a ženidba sa Sporusom je bila samo prvi korak na tom putu. Ipak, svi njegovi planovi su propali, jer je bilo mnogo ozbiljnijih kandidata da preuzmu carski presto.
Ubrzo su vojnici pod njegovom upravom skovali zaveru i proglasili ga izdajnikom. Nimfidijus je ubijen, a sudbina se još jednom opasno poigrala sa najmoćnijim evnuhom u Rimu.
Uskoro se Sporus našao u društvu Otona, prvog supruga Sabine, žene koju je Neron ubio. Oton je vešto smirio previranja u Rimu posle Neronove smrti i proglasio se carem.
Brak nije trajao dugo, jer je Oton izvršio samoubistvo posle prvih neuspeha koje je doživeo kao car.
Posle Otonove smrti, njegov naslednik Vitelije je zauzeo rimski presto i preuzeo svu imovinu bivšeg vladara, a samim tim i Sporusa. Za razliku od njegovih prethodnika, Vitelije nije imao ambiciju da uzme Sporusa za ljubavnika.
Novi car je odlučio je da svu imperatorsku brutalnost prikaže na primeru nesrećnog Sporusa. Često ga je ponižavao u javnosti, a tokom jedne gladijatorske predstave prikazao je Sporusa kao Prosepinu, boginju iz rimske mitologije koju je oteo i silovao Pluton, bog podzemlja.
Kako bi izbegao javna poniženja Sporus je digao ruku na sebe, okončavši svoj život. Istoričari se slažu da mu je u trenutku smrti bilo manje od 20 godina.
Konačna istina o odnosu Nerona i Sporusa ostaje misterija, jer su izvori s tog razdoblja često kontradiktorni i prepuni preuveličavanja ili zlonamernih iskrivljavanja. To će pogotovo doći do izražaja u doba trijumfa hrišćanstva, kojem je Neron izrazito negativan istorijski lik zbog progona sledbenika ove tada sekte u Rimu.
Uprkos tome što je Neronov režim okončan, priča o njegovoj neobičnoj vezi s mladim Sporusom ostala je trajna tema u umetnosti, književnosti i dramskim delima tokom vekova. Njihov odnos i kontroverza koja ga prati i danas intrigiraju istoričare.
HADRIJAN I ANTINOJ
Rim bilo je svedok mnogih istorijskih ljubavnih priča, a jedna od najpoznatijih je ona cara Hadrijana i mladog Antinoja. Njihova veza obeležena je strašću, dubokom privrženošću i tragičnim završetkom, a do danas ostaje jedna od najintrigantnijih ljubavnih priča u antičkom svetu.
Hadrijan, koji je vladao Rimom od 117. do 138. godine nove ere, bio je poznat kao vladar velike inteligencije i ljubitelj umetnosti. Njegov dolazak na vlast označio je razdoblje relativnog mira i prosperiteta. No, njegova najznačajnija osobina bila je njegova strast prema grčkoj kulturi, što se odrazilo u njegovim arhitektonskim i kulturnim projektima tokom vladavine.
U vreme svoje vladavine, Hadrijan je posetio Bitiniju (današnja Turska) gde je 123. godine, sreo Antinoja, mladog Grka čija je lepota bila izvanredna. Antinoj je bio mladi pastir, a kako je vreme prolazilo, njih dvoje su se zaljubili, a Hadrijan je Antinoja pozvao u Rim, gde se školovao za latinski jezik, istoriju, poeziju i umetnost.
Antinoj je postao bliska pratnja cara Hadrijana, te se njihova veza razvijala i produbljivala. Hadrijan je Antinoja često uzimao sa sobom na putovanja širom Rima, uključujući Grčku, Aziju i Egipat. Zajedno su učestvovali u kulturnim događajima i obredima, a Antinoj je postao vrlo uticajan u Hadrijanovom vladarskom krugu.
No, njihova idilična veza okončala se tragično tokom putovanja po Egiptu. Nažalost, Antinoj se iznenada utopio u Nilu, što je bila nepopravljiva tragedija za cara Hadrijana. Zavladala je tuga i žalost u Rimu, a Hadrijan je naredio izgradnju grada Antinopolisa na mestu njegove smrti kako bi mu odao počast. Tokom narednih godina, Hadrijan je često posećivao Antinopolis kako bi oplakivao izgubljenu ljubav.
Hadrijan je takođe naredio da se Antinoj prikaže kao herojska figura, te je naručio izgradnju mnogih skulptura i spomenika posvećenih njemu. Njegova smrt postala je simbol tragične ljubavi i odanosti.
Budući da je car Hadrijan ujedno bio i pontifex maximus, vrhovni poglavar rimske religije, proglasio je Antinoja bogom. Hadrian je izjavio da je Antinoj pobedio smrt i da je našao svoje mesto usred zvezda. Tako je stvorio kult Antinoja, prve homoseksualne osobe proglašene bogom, za koju je stvorena čitava religija.
Iako se tačan karakter i intenzitet veze između Hadrijana i Antinoja ne mogu potpuno dokučiti iz istorijskih izvora, mnogi istoričari pretpostavljaju da je njihova veza bila duboka i emotivno snažna. Hadrijan je prema Antinoju gajio posebnu naklonost i strast, a Antinoj je postao najbliža i najvažnija osoba njegovog života.
Do danas, priča o Hadrijanu i Antinoju ostaje inspiracija za umetnike, pisce i ljubitelje istorije. Njihova ljubavna veza simboliše moć ljubavi i strasti koja može preći granice i trajati kroz vekove. Hadrijanova tuga zbog gubitka Antinoja pokazuje snagu emocija koje su obeležile jedno od najvažnijih razdoblja u istoriji Rima.
ELAGABAL I HIJEROKLE
Rim je tokom svoje istorije video mnogo kontroverznih i nekonvencionalnih vladara, a jedan od najizraženijih bio je rimski car Elagabal. Njegova kratkotrajna vladavina između 218. i 222. godine nove ere obeležena je skandalima i kontroverzama koje su ga stvorile jednim od najspornijih vladara Rima.
Rođen kao Varius Avitus Basianus, car Elagabal preuzeo je vlast sa samo 14 godina, nakon smrti svog pradede, cara Karakale. Njegovo ime Elagabal dolazi od boga Sunca kojeg je obožavao i koji je imao važno mesto u njegovom životu i vladavini.
Elagabalov dolazak na vlast obećavao je novi početak, no brzo je postalo očito da će njegova vladavina biti sve samo ne obična. Ubrzo su počele kružiti priče o njegovim ekscentričnim i neobičnim ponašanjima.
U društvu koje je iznad svega obožavalo muškost, Elagabalova preterana ženstvenost, izazivala je veliku pažnju javnosti. Iako se tri puta ženio sa osobama ženskog pola, ostao je najviše upamćen po braku sa bivšim robom i kočijašem Hijeroklom.
Voleo bi kada bi ga zvali ljubavnicom, ženom ili kraljicom Hijeroklovom. Oblačio se kao žena šminkao se, farbao oči, rumenio obraze i stavljao periku da bi izgledao kao žena. Nosio je uvezene svilene kineske haljine, stavljao lažne grudi. Želeo je da dobije ženski polni organ, a za to je bio u potrazi za lekarom.
Elagabal je često posećivao javne kuće i prodavao se kao prostitutka. Imao je zasebnu sobu u palati za svoje fetiše. Stajao bi go na vratima sobe da bi ga svi videli. Naredio je da se traže muškarci sa velikim penisima kako bi ih unajmio kao sluge i službenike. Jedan od takvih, Aurelije Zotik, bio je posebno dobro obdaren i čak je postao Elagablov ljubavnik.
Takođe je napravio javno rimsko kupatilo da bi u njemu sakupljao muškarce.
Inače, transrodno ponašanje je postojalo i praktikovalo se u Rimu. Gali je bilo rimsko ime za kastrirane sledbenike frigijske boginje Kibele. Smatrani su trećim polom (pored muškog i ženskog), kao što se danas u modernom svetu smatraju transseksualci.
Ljudi sa jakom međupolnom identifikacijom proslavljali su ceremoniju kastracije. U hramovima posvećenim Kibeli, muškarci su gubili genitalije, krvarili kao pri menstruaciji ili porođaju.
Ovakvi običaji su postali učestaliji od Elagablove vladavine.
Njegovi kontroverzni potezi i postupci često su dovodili do nereda i nemira u Rimu.
Konačno, 222. godine nove ere, Elagabal je svrgnut u vojnom udaru koji je organizovao njegov rođak Aleksandar Sever. Car je umro sa samo 18 godina, završavajući tako jedno od najkontroverznijih razdoblja u istoriji Rima.
Međutim, ipak treba imati na umu da su izvori o Elagabalu često pisani s političkim ili propagandnim ciljevima, i moguće je da su neki detalji ili priče izmišljeni kako bi se Elagabal predstavio kao nestabilan i nepoželjan vladar, zato detalji o njegovom rodnom identitetu mogu ostati zauvek izgubljeni u prošlosti.
Piše: Igor Maksinović
Više tekstova iz broja 73 – avgust 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
