Poviše puta već, uključujući i filmske stranice baš ovog magazina, bilo je reči o nužnosti što skorijeg i što sveobuhvatnijeg preusmeravanja odeljka zvanog queer cinema ka zamašnijim, zahtevnijim, ambicioznijim, kvalitativnim i čisto esnafski shvaćenim filmskim sferama. Aktuelna ponuda po tom pitanju daje povoda za razumnu nadu – zimski dani doneli su nam dva ozbiljna i dovoljno zrela ostvarenja na tom tragu, u pitanju su oskarovski favorit „Moonlight“ i takođe indie profilisan i nastrojen uradak, „About Ray“. Uz par ograda, naravno.

Kada je o „Moonlightu“ reč, značajne bitke već su izvojevane, nakon gomile hvalospeva i festivalskih trijumfa i nominacija, ovaj film je nedavno ovenčan i Zlatni globusom za najbolji film u pododeljku drama. Nema spora da je reč o artikulisanom i pažnje vrednom filmskom radu, ali postoji sumnja da je dobar deo tog pređenog pobedničkog puta prevaljen lagodnije i brže nego što se dalo očekivati zahvaljujući političkom korektnošću obojenim i ponukanim oprezom, izazvanim dobrim delom i prošlogodišnjom #oscarsowhite medijskom kampanjom. Pojednostavljenije rečeno i predočeno, „Mooonlight“ je svakako film koji vredi pogledati bez obzira na taj važan i brzo i lako primetan queer cinema štih i ukras, ali u isti mah reč je o filmu koji je značajan deo pozornosti dobio gotovo na tanjiru, što je posledica višedecenijske bele supremacije, nazovimo je ekonomisanja prostorom radi tako, u američkom filmu i toj holivudskoj, proizvodnoj i moralno-estetskoj hijerarhiji.

Dakle, problem nije toliko u samoj „Mesečini“, koliko u snažnom utisku da će to ostvarenje, uz sve svoje neosporne i evidentne kvalitetete, već pri prvim testovima vremena pokleknuti pod tako neodmerenim i ipak donekle nezasluženim hajpom koji ga prati više od pola godina unazad najmanje. Da ponovimo, kako zabune ne bi bilo, reč je očito o filmu više klase i dovoljno zanimljivom i efektnom ostvarenju, koje, stoga, kao takvo zavređuje i gledalačko vreme i pažnju filmofila, i to onih kojih ponajpre ljube queer film ali i onih koji u gledalačkom smislu ne idu u pravcu isključivo tih i takvih preferenci. Sve to stoji, ali stoji i da „Moonlight“, kada se sva ta magma bezrezervnih pohvala raziđe, ne nudi dovoljno razloga za tako neumerenu i nesputanu ushićenost nad onim što ovaj film konkretno nudi.

U pitanju je film u kome je na idejnom planu sve na svome mestu, a to prati i korektna i dovoljno nadahnuta egzekucija u svim važnim aspektima filmskog pripovedanja i filmskog jezika, ali istovremeno „Moonlight“ je, a da se stiče utisak da to ipak nije morao da bude neizbežan krajnji ishod, film čiji su se autori zaustavili na mapiranju i upotrebi/aproprijaciji svih iole važnijih tropa na kojima počiva i koje već godinama unazad sputavaju nezavisni/indie američki film da krene put odvažnijeg i osveženijeg filmskog izraza. Tako „Moonlight“ polazi od intrigantne ali ipak ne i revolucionarne ili prevratničke subverzije – autori su ovde sjedinili taj dobro znan folklor života ekonomski obespravljenih i ciljano sputavanih žitelja afroameričkih geta sa naznakama queer identiteta; u tom smislu, setimo se daleko efektnijeg luka priče znamenite i antologijske serije „Wire“ u čijem je središtu bio surovi i neuhvatljivi Omar. „Moonlight“ u tom smislu uverljivo održava ravnotežu između ta dva pola priče, reditelj Barry Jenkins tu pokazuje i meru i takt, i film upravo najbolji biva kada su njegovi ključni autori usredsređeni na taj motiv opsežno usložnjenog identiteta. Problem je što se oseća silno upinjanje reditelja da to predoči kao nešto suštinski novo i verolomno, premda je vrlih i uspelijih primera tog tipa, kao što smo videli, bivalo i ranije, pa i odličnom filmu „Lek za melanholiju“ (Medicine for Melancholy) koji je uradio upravo Barry Jenkins, reditelj „Mesečine“, pre nekih desetak godina.

To jeste jedna od retkih ali zbilja krupnih manjkavosti ovog filma, koji sveukupno odskače od proseka na oba sa njim povezana tematsko-motivsko-žanrovska polja – na polju gangsterskog filma afroameričke provijencije i na planu queer filmova identitetskog tipa i ozbiljnijeg tona i viših umetničkih ambicija. Ipak, kako je reč o problemu koji stoji tik uz kičmu i srž ovog ostvarenja, pitanja je koliko će suštinski dobrog narečeni hajp i ova oskarovska pomama doneti „Mesečini“ na neke iole duže staze. Jer radi se o ipak tipskom indie ostvarenju izvedenom po mnogo puta viđenoj i rabljenoj mustri, iz koga će u nekih, recimo, desetak godina, sva je prilika, u nekom, naravno, apstraktnom kolektivnom filmskom pamćenju ostati tek par oku ugodnih i znalački oneobičenih prizora, odlična uloga Mahershale Alija, koji je, uostalom, jedan od pet mogućih osvajača Oskara za najbolju glavnu mušku ulogu, i… pominjani nerezonski i ipak kontraporoduktivni hajp.

Sličnu muku muči i film „About Ray“ Gaby Dellal; ova priča o majci koja pokušava da pronađe bivšeg muža kako bi od njega dobila zakonski i zvanični pristanak da njihova maloletna kćerka krene u proces tranzicije ka promeni pola zastaje i pravi naklon svim mogućim stilema polemičkog indie filma koji su u središte svojih priča izabrali da stave pitanje rodnih identiteta. Rediteljka ovog ostvarenja pokazuje znatno manje suptilnosti i domišljatosti od reditelja gorepominjane „Mesečine“, te njen film na koncu biva tek solidan i upotrebljiv film na i dalje zanimljivu temu, dok se kao dominanti utisci o njegovom sveukupnom kvalitetu nužno sudaraju sa posve opravdanim ocenama o rutinerskom pristupu i krajnjem ishodu. Čak ni izvesne dramaturške začkoljice i dodaci (poput lika bake, lezbijke, kojoj nije jasno zašto unuka naprosto ne bi bila lezbijka) nisu dovoljno i umešnije razrađene i inkorporirane u priču i za njenu dobrobit, te „About Ray“ biva film sredine puta čija udarna autorka pritom nastupa sa pozicije nekog ko stvara film zavidnog polemičkog potencijala i sinematičke vrednosti. „About Ray“, pak, ima dovoljno aduta na svojoj strani – preglednu i pitku priču, neupitne produkcione vrednosti i dobru glumačku saigru zaista krupnih glumačkih imena i voljenih lica sa velikih i malih ekrana (Naomi Watts, Elle Fanning, Susan Sarandon, Tate Donovan). S druge strane, međutim, slabo čega konsekventnog i osobenog ovaj nudi onima koji u filmovima, iz tamo nekih svojih čudnih pobuda, pa i čistih hirova, traže nešto više od u načelu zanimljivih i tzv. toplih ljudskih priča.

Piše: Zoran Janković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.