Novi i sveži naslovi, a stare boljke i dileme… Svi znamo da filmska kao i svaka druga priča počiva na arhetipovima i arhetipskom, a kao da je decenijama unazad barem slična dijagnoza uvrežena i kada su u pitanju holivudski biopici, odnosno, biografski filmovi. Da pojednostavimo, mahom nam se na konvencionalan ili makar odveć očekivan i predvidljiv način predočavaju priču o nesvakidašnjim ličnostima, oni koji se po snazi svog karaktera, odvažnosti, istrajnosti, talentima, atipičnim viđenjima sveta… izdvajaju od nas, običnih i neznanih civila, te onda gledamo bojažljive i formulične priče o nečemu što bi u načelu trebalo da bude osvežavajuće i nadahnjujuće.
Upravo na toj i takvoj tački konfekcijske uprizorenosti i umerenosti zatičemo nedavan novitet iz Netfliksove originalne filmske ponude – biopik kratko i rutinski nazvan Najad (Nyad), u čijoj žiži je nepokolebljiva američka plivačica Dajana Najad (Diana Nyad). Naravno, ako volite inspiracione priče o zadivljujućim dometima i poduhvatima sportskih duša (i tela), ovo je bez daljnjeg film za vas. Pa ako i samo potpadate pod onu, doduše, retku felu filmofila ili barem povremenih konzumenata filmskih i srodnih sadržaja koji užitak iznalaze u preglednim, uprizorenim i očekivanih pričama o ni najmanje tipičnim izdancima ljudskog roda, ovo je pravi striming-izbor za vas, baš takve, atipične poklonike filma. Međutim, svima ostalim na razočaranje stiže ovaj film, sav nalickan do visokog sjaja, skockan kako to i priliči ostvarenjima upravo tog kova i takvih ambicija i pretenzija, kao još jedna tipska priča o nečemu i nekome koga bi trebalo da prihvatimo kao vanserijski primerak naše mnogofaličnog soja. Naime, ovo je povest o naširoko poznatoj plivačici koja je plivala sve do Kube, tokom noći i hladnoće, koja je, uz to, barem u tamošnjoj javnosti prepoznavana i kao neko ko hrabro nosi breme kvir pojedinca, dakle, nekog, označenim i belegom drugosti, a ova filmska priča nam sve to predočava u prilično arhaičnom idejnom modu – stavku po stavku, biografsku epizodu po epizodu…, sa sve bespogovornim meritokratskim viđenjem sveta, gde se svako zalaganje na kraju nužno isplati, gde svaki uzrok ima svoju posledicu, gde je dovoljno, uprkos silini prepreka i ograničenja, nikada ne odustajete od svojih snova, jer, naprosto, sreća prati hrabre, vera u moć ponovnog pokušaja je jednostavno neiscrpna, a srećan ishod nas, kao, recimo, i u romanima velike Džejn Ostin, očekuje svaki put kada pobedimo i prevaziđemo vlastite nedostatke ili makar privremeno zauzdamo sopstvene manjkavosti. S druge strane, svaki iole verziraniji filmoljubac zna da je prvenstveno u višim produkcionim ligama (a ovaj film u svakom svom aspektu i po svakoj iole merodavnoj osnovu tu definitivno pripada) nikako ne može bez arhetipova, ma koliko oni osvedočeno potrošeno izgledali i bili. Lak zaključak bi bio da autori i producenti nepogrešivo srljaju u ambis iste greške – potcenjuju mogućnost ciljane publike da pojmi i dovoljno zdušno prihvati nešto drugačije a na slične teme, nešto sa vidim otklonom i kosinom u odnosu na ono što je od davnih dana još okoštalo i izraubovano.
Na drugoj strani (naravno, u konkretnom slučaju ovog filma) ima sveopštu solidnost izrade i ozbiljan pristup u svakoj proizvodnoj dimenziji – dabome, ključni adut ovde je nimalo iznenađujuće dostatna i zrela gluma na prvom mestu Anet Bening, a onda i Džodi Foster u ulozi Dajanine verne druge (a onda i svih ostalih u glumačkoj podeli, a tu je pregršt svežih i/ili manje znanih lica), promišljen snimateljski rad, smislena upotreba arhivskog materijala na pravom mestu, tečno i precizno pripovedanje, potpomognuto jasno predočenim širim društvenim kontekstom u kome se ta priča zbivala… Dosta toga, to se može pretpostaviti sa podosta sigurnosti, je plod iskustva rediteljskog dvojca – dokumentarista Džimija Čina i Elizabet Čai Vasarhelji – koji nisu odustali od serioznog pristupa znanog i u dokumentaristici, što je, bez daljnjeg, sasvim legitiman autorski izbor, ali su ovu priču opteretili balastom pojašnjenim u uvodnom pasusu ovog prikaza. Da zabune ne bi bilo, i kvir deo priče je dat u maniru istovetne pristojnosti, suptilnosti i sramežljivosti, tek koliko je to neophodno.
U krajnjem zbiru, dobili smo još jedno „čedo“ rutine iz afere biografskim priča, uz izvestan upliv kvir filma u širu sliku, a ponuđeno ima precizan ekvivalent u onom što bismo mogli da saznamo sa Vikipedije ili, kako je i uvek najpoželjnije, nakon opsežnije pretrage po Guglu, uz podosta video-snimaka i televizijskih nastupa same Dajane Najad. Doduše, u vidu dvosatnog pitkog filma to je svakako ekonomičnije. Barem to i toliko.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 75 – decembar 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
