Kubanska spisateljica, dramaturškinja i performerka Marta Luisa Ernandes Kadenas jedan je od najautentičnijih novih glasova savremene latinoameričke kontrakulture. Njen roman „Kurva i feretka“ (koji je u prevodu Nataše Vasiljević objavila izdavačka kuća Magnus) razotkriva surovu stvarnost postkastrovskog društva. Svet umetnosti, siromaštva, nasilja i tela koje postaje istovremeno oružje i teritorija otpora. Kadenas piše o životu na Kubi posle smrti Fidela Kastra bez sentimentalnog romantizovanja i cenzure, a njen sirovi, senzualni i politički nabijen jezik pokazuje koliko je umetnost i dalje jedno od važnih utočišta slobode. Za Optimist magazin Kadenas govori o telu kao prostoru slobode, o prikrivenim oblicima cenzure i o pisanju kao najličnijem činu pobune.
U romanu „Kurva i feretka“ telo nije samo erotski, već i politički prostor. U kojoj meri verujete da je telo povezano sa otporom i slobodom?
Život je oblik neprekidnog otpora. Govorim o svim oblicima života i njihovoj sposobnosti da se prilagode neprijateljskim okolnostima, bilo prirodnim, bilo ljudskim. Svako telo se bori za svoje trajanje, kroz metamorfoze ili migracije, i svaka promena može biti i bekstvo i oblik otpora. Možemo to nazvati erotikom, mutacijom, oslobađanjem, ali u suštini, to znači biti živ. U romanu postoji telo koje pokušava da razume sopstvenu želju dok se suočava sa zlostavljanjem. To je neposlušno telo, svesno svojih okolnosti i cinizma koji pokreće druge. Junakinja pokušava da nadmudri i najnevidljivije i najgrublje oblike nasilja kroz male činove pobune, a prijateljstvo je jedan od njih.
U knjizi se pojavljuju gej, trans i biseksualni likovi, ali to nije glavna tema, već, normalan deo stvarnosti. Da li ste želeli da učinite te identitete vidljivijim u kubanskom kontekstu?
Ne osećam da nešto treba da „normalizujem“, jer su različiti oblici seksualne slobode oduvek postojali i oduvek su se borili za svoje postojanje. Dovoljno je pomenuti takozvane Vojne jedinice za pomoć proizvodnji (UMAP), radne logore u koje su tokom šezdesetih godina slani homoseksualci, umetnici i disidenti, da bi se shvatilo kakav je to bio napad na slobodu i kako nikada nije došlo do prave reparacije. Kada se govori o „vidljivosti“, uvek osetim izvesnu nelagodnost, jer ne mislim da queer identiteti treba da budu „tema“. Oni su deo stvarnosti, bez obzira na to koliko su ih moćnici pokušavali izbrisati. Na Kubi politički sistem može u isto vreme da odobri istopolni brak, a da ne poštuje identitet trans žena, da organizuje karnevale u čast LGBT+ zajednice, ali iz političkih razloga, što se može nazvati pinkwashingom. Likovi u mom romanu su oni koje sam sanjala i volela. Oni su savršeni baš takvi kakvi jesu.
Kako vidite odnos između seksualnosti i siromaštva, odnosno telo kao neku vrstu „valute“ za preživljavanje?
Klasne razlike, siromaštvo i svaka društvena ili politička nepravda ostavljaju duboke posledice. Važno mi je da, kada govorimo o prostituciji, ne predstavljamo te ljude samo kao žrtve, već kao one koji se bore da prežive. Izbliza sam videla taj razuzdani, bezdušni turizam koji dolazi na ostrvo da zadovolji svoje najprljavije fantazije po najnižoj ceni, ali ima i manje vidljivih iskustava. Ono što mi izaziva bes su turisti koji traže maloletnike i to čine nekažnjeno. U romanu je Mari umetnica koja mora da se time bavi jer ju je majka na to naterala i to nije posao koji je izabrala. Mari svake nedelje biva drogirana i silovana. Ono što predaje nije njeno telo, već njeno dostojanstvo.
Može li umetnik na Kubi zaista biti slobodan?
Mogla bih da izgovorim mnogo fraza o tome, ali rekla bih da, umesto granica, postoji mnogo podlosti u načinu na koji se odlučuje i sprovodi kulturna politika i zakoni. Verujem u pisanje, u individualne gestove slobode i u načine na koje se zajednice organizuju da održe živom stvaralačku želju. Ali empatija i doslednost nas uče da, dok god postoji jedan umetnik u zatvoru zbog svog dela, nijedan umetnik nije slobodan; dok god postoji pesnikinja u egzilu, nijedan pesnik nije slobodan.
Da li se danas represija ispoljava suptilnije, kroz kulturne i društvene mehanizme, umesto kroz otvorene zabrane?
Ne bih rekla da je današnja represija „suptilnija“ jer manipulacija jednostavno više ne prolazi tako lako. U poslednje vreme sam opsednuta micelijumom, podzemnom mrežom gljiva, koja mi deluje kao savršena metafora za način na koji se represija razgranava i širi kroz kulturni sistem. Cenzura je ponekad tiha i ne dolazi „odozgo“, već od nekoga ko želi da sačuva svoju poziciju ili da ne rizikuje probleme prilikom odlaska iz zemlje, pa preuzima ulogu cenzora kad se pojaviš s kritičkim stavom prema stvarnosti. Postoji mnogo nivoa na kojima taj „gljivični“ sistem funkcioniše, a verujem da cenzura vodi u izolaciju, egzil ili ludilo.
Kako kubansko društvo reaguje na umetnost koja otvoreno prikazuje seks, prostituciju i queer teme?
Književnost i umetnost odavno su pronašle svoje načine da govore o seksualnosti, želji i telu. Od motiva Erosa i Tanatosa, preko autobiografskih ispovesti, do istraživanja fizičkog i intimnog. Mislim na autore poput Reinalda Arenasa, Virhilija Pinjere, Severa Sarduja, Kalverta Kejsija, Legne Rodrigez Iglesias, kao i na reditelja Karlosa Dijasa i njegovo pozorište Teatro El Público, koji su odigrali ključnu ulogu u oblikovanju queer umetničke tradicije na Kubi. Savremeni televizijski scenariji, međutim, i dalje polaze iz strogo heteronormativne i binarne perspektive i često samo ponavljaju iste oblike nasilja i predrasuda. Ne pratim ih redovno, ali je očigledno da najšira publika reaguje vođena upravo tim ukorenjenim stereotipima.
Kada biste roman „Kurva i feretka“ predstavili mladim čitaocima u Srbiji, koji možda tek počinju da istražuju svoj identitet i granice slobode, šta biste im poručili?
Granice uvek postoje, bez obzira na kontekst u kojem se nalazimo. Umetnost je poput hodanja po žici između preživljavanja i stvaranja. Kada stvaramo, dopuštamo da nas nasele naši demoni; postajemo sluge svojih opsesija, opijeni igrom i radoznalošću, pronalazimo emociju skrivenu u jeziku, u scenama koje ranije nisu postojale. Roman Kurva i feretka napisala sam iz besa i zato je performativan, haotičan. Želela sam da pokažem kako taj bol znoji, gori, peče. Pronaći ono što nas istinski pokreće je ključno. Ne govorim o „temi“, već o nečemu nalik intuiciji ili sudbini, što ne traži ničiju potvrdu.
Da li trenutno radite na novom projektu i ima li on tematske veze s ovim romanom?
U mojoj književnosti se stalno vraćaju performativnost, autofikcija, nasilje i ono životinjsko. Zanimaju me ti iracionalni i divlji prostori koje mogu da otkrijem kroz organ kao što je jezik, kroz insekte, zveri, mitološka bića ili kroz mesta – kupatila, balkone, kuću iz detinjstva, stolice bačene na đubre. Trenutno pišem knjigu koja me potpuno opčinila. Nedavno sam učestvovala na pozorišnom festivalu u Kjotu; tokom tog puta nisam napisala nijednu rečenicu niti ispravila ijednu, što je neobično, jer kad sam „opsednuta“ projektom, ne umem da stanem. Vodila sam dnevnik, zapisivala beleške, i u svakom hramu koji sam posetila, u svakom zalogaju hrane, osećala sam da me sve gura ka tome da taj projekat dovedem do kraja.
Razgovarao: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
