Einar Wegener je planirao da se ubije na proleće. Nakon što je godinu dana proveo u agoniji čak je odredio i datum svoje smrti – 1. maj 1930. Razlog patnje bio je jednostavan. Bio je ubeđen da je žena rođena u pogrešnom telu. Možda sve bilo daleko komplikovanije jer je Wegener, koga je virtuozno odglumeo Eddie Redmayne u filmu The Danish Girl, osećao kako postoje dve ličnosti u istom telu koje se bore za primat.

Jedna ličnost bio je nepokolebljiv danski slikar pejzaža koji, po sopstvenim rečima, „može da izdrži oluje“. Bio je u braku sa ženom čija snaga i talenat su bili ravni njegovom, a možda ga čak i nadmašivali. Gerda Wegener je poznata po svojim ilustracijama za magazine kao što su Vogue i La Vie Parisienne.

Druga ličnost koja se nalazila u Wegenerovom telu nije posedovala ove kvalitete. Lili Elbe je, kako je sama napisala u svojim pismima i dnevnicima, bila „nepromišljena, neodgovorna i površna žena“ sklona napadima plača i jedva sposobna da govori pred dominantnim muškarcima. Uprkos ovim slabostima ona je u februaru 1930. godine nadvladala Wegenerov otpor. „Gotov sam“, napisao je Wegener. „Kako stoje stvari, Lili ovo zna već duže vreme i zato je njen otpor svakim danom sve jači.“

Wegener planiranog dana ipak nije izvršio samoubistvo. U februaru 1930. godine upoznao je doktora koji bi mogao, i koji na kraju i jeste pomogao da kroz seriju komplikovanih hirurških intervencija Einar postane Lili. Smrt se nije dala prevariti tako da je u septembru naredne godine Lili preminula zbog komplikacija izazvanih transplatacijom materice. Ciclosporin, lek koji sprečava odbacivanje transplantiranih organa, uspešno je počeo da se koristi tek osamdesetih godina, gotovo pedeset godina nakon Liline smrti.

Godinu dana pre smrti Lili se razvela od Grede, odustala od slikarstva i započela vezu sa francuskim trgovcem umetničkim delima. „Moja potreba za kreativnošću se ne nalazi u mom mozgu, očima ili rukama već u srcu i krvi“, napisala je Lili. „Najveća želja u životu žene jeste da postanem majka.“

Po njenim sopstvenim kazivanjima prilika da Wegener postane Elbe ukazala se sasvim slučajno kada devojka koja je pozirala Gredi nije došla. Njihova zajednička prijateljica, glumica Anna Larsen, predložila je da umesto odsutne devojke njeno mesto zauzme Einar. Prvo se opirao, ali je na kraju poklekao pod molbama svoje supruge. „Ne mogu da negiram, ma koliko čudno zvučalo, da se nisam osećala prijatno u toj maskaradi“, napisala je Elbe. „Uživala sam u dodiru meke ženske odeće. Osećala sam se mnogo prijatnije nego inače.“

Ovaj slučajan događaj probudio je u Wegeneru duboko usnula osećanja tako da je on nastavio da se preoblači u, kako ju je krstila Anna Larsen, Lili i da pozira svojoj supruzi.

Bračni par 1912. godine odlazi u Pariz. Tamo Greda posmatra Einarovu sestru, kako su predstavljali Lili, kako na balovima flertuje sa ljudima koji nisu ništa sumnjali. Po Elbinim kasnijim pričama Greda je postala njen najveći saveznik sa kojim je u narednih petnaest godina živela u nekonvencionalnom braku. Postoje neke sumnje da je Greda bila lezbejka. Njene ilustracije na kojima su prikazane žene u erotskim pozama svakako ohrabruju ovakve slutnje.

Kako su godine prolazile Wegener pada u sve veće očajanje i depresiju. Lekari kojima se obraćao za pomoć okretali su glavu sa neodobravanjem ili gađenjem. Neki su dijagnostikovali histeriju, drugi homoseksualnost. „Govorila sam sebi kako je moj slučaj jedinstven i nezabeležen u medicinskoj praksi“, napisala je Elbe.
Wegener je živeo u sam osvit razumevanja ljudskog pola i roda. Nemački psihijatar Magnus Hirschfeld, koji je bio i osnivač prve organizacije za borbu za gej prava, otvorio je 1918. godine u Berlinu Institut za seksualno istraživanje. Nakon što se prethodnih trideset godina bavio proučavanjem i dokumentovanjem homoseksualnog ponašanja kod muškaraca i žena širom sveta njegova namera je bila da od seksologije napravi ozbiljnu naučnu disciplinu. On je skovao termin „transsexualismus“ za osobe koje žele da promene pol.

Na razmeđu vekova naučnici su sprovodili eksperimente na životinjama koji su se ticali njihovih polnih karakteristika. Tako je bečki profesor Steinach kastriranim mužjacima pacova usađivao jajnike da bi utvrdio kako im nakon ovoga rastu grudi i bradavice. Kada su ovi pacovi dospeli u pubertet oni nisu pokazivali interesovanje za ženke niti su se ponašali kao seksualno zreli mužjaci. Obrnut fenomen se dešavao kod ženki čiji su jajnici zamenjeni testisima. Samo jednu deceniju kasnije naučnici su uspeli da izoluju i sintetišu polne hormone estrogen i testosteron.

Procedura u kojoj je 47-godišnji Wegener postao Elbe nije u potpunosti poznata. Najviše zbog toga što su nacisti, kada su došli na vlast, uništili arhivu i biblioteku Instituta za seksualno istraživanje. Ni u biografskoj knjizi Man into Woman, koja je zasnovana na Elbinim dnevnicima, pismima i razgovorima sa „urednikom“ knjige Niels Hoyer ne može da se saznaju detalji u vezi sa procedurom.

Jedino što je jasno jeste da je u pitanju niz hirurških intervencija kojima je doktor Kurt Warnekros, u knjizi opisan kao čovek neograničene muške potencije i Lilinog spasioca i kreatora, u Drezdenu podvrgao Wegenera. Procedura je koštala 5000 kruna, što je ekvivalent današnjih 12 000 evra, koje je Wegener skupio prodajom velikog broja svojih slika.

Pored fatalne transplatacije materice, kao i uklanjanja testisa i penisa, u telo su ubačeni jajnici mlade žene.

Lilino prezime Elbe je odabrano u čast reke koja protiče kroz mesto njenog ponovnog rođenja. Nakon početnih zahvata Elbe prolazi kroz niz suprotnih osećanja, od velike radosti do duboke tuge, zbog straha da je svet nikada neće prihvatiti. Mnogi od Wegenerovih muških prijatelja nisu želeli da vide Lili. Zbog toga se osećala kao da je „ubila“ Einara. Lili Elbe napušta slikarstvo kao relikt prošlog života kao i sećanja na Einarov život.

Na povratku u Dansku dobrodošlicu joj je poželela njena starija sestra. „Nemoj da mi zameriš što još uvek ne mogu da te nazivam tvojim imenom Lili“, rekla joj je sestra tom prilikom. „I ako u tebi još uvek tražim svoga brata kada gledam u tvoje oči, usta, ruke, čelo. Volela sam njegove oči i čelo. Često sam ga ljubila u njega.“

Njen prošli život je nestao u magli. Danski kralj je pristao da poništi Lilin brak sa Gredom i u oktobru 1930. godine njihov brak je i zvanično prestao da postoji. Greda se kasnije preudala za italijanskog oficira koji je potrošio celu njenu ušteđevinu tako da je umrla bez prebijene pare 1940. godine. Lili je dobila pasoš koji je glasio na njeno novo ime. Kada je posetila svog starijeg brata priznala je kako se više ne seća gde su njihovi roditelji sahranjeni. Možda se osećala kao da nikada nije ni imala roditelje.

Ovaj osećaj nepripadanja je išao ruku uz ruku sa potrebom da se za sebe stvori novi život. U septembru 1931. godine, nakon kobne operacije transplatacije materice, napisala je pismo svojoj sestri. „Sada znam da je kraj blizu“, napisala je. „Noćas sam sanjala majku. Uzela me je u naručje i nazvala me Lili… I otac je takođe bio tamo.“ Lili Elbe je zauvek zaspala 13. septembra 1931. godine.

Tog leta, napisala je još jedno pismo svom prijatelju, u kome je iznela razmišljanje o svom životu. Pismo je prožeto predosećajem bliske smrti, ali i setnim osećajem sreće. „To što sam ja kao Lili vitalna sa pravom da živim dokazala sam time što sam preživela prethodnih četrnaest meseci“, napisala je. „Može se reći i da četrnaest meseci i nije mnogo, ali meni deluju kao jedan ceo srećan ljudski život.“

Piše: H. Harrod

Related Posts