Komedija (za veselo društvo) FEMKANJE je zanimljiv pozorišni projekat, koji je svoju premijeru imao 25. marta na velikoj sceni Teatra Vuk. Nastao je po dramskom predlošku Jovana Cvetanovića „Femkanje ili šta se desilo s pokondirenom tikvom?“ a u režiji Isidore Goncić, kao idejni projekat u saradnji sa Merlinka festivalom. Komad je nastao po motivima Sterijine komedije „Pokondirena tikva“, pa se može smatrati najnovijim čitanjem ovog popularnog dela sa današnjim potomcima (praunuke) još čuvenije Feme, njegove glavne junakinje. Radnja se dešava se u Beogradu, u strogom krugu dvojke, u salonskom stanu (s etažnim grejanjem). Glavne uloge imaju: Dušan Kaličanin (Fema, prava Beograđanka, osmo koleno, bogata udovica), Zoran Pajić (Slavoljub, Teodorin budući muž, bez pedigrea, pošteni zemljoradnik i stočar) i Jovana Milovanović (Teodora, Femina ćerka, deveto koleno, operaterka u korisničkom servisu). Kako je navedeno i u najavi predstave ona preispituje svet koji gradeći lažnu sliku o sebi uspostavlja odnose i pokušava da na izmišljenim identitetima izgradi novi život. Oslonjen na laži, taj svet se neminovno urušava ostavljajući iza sebe razotkrivene ličnosti nespremne da se suoče sa životom onakvi kakvi zaista jesu. Kada maske padnu, ispod ipak ostaju tragovi lažnog identiteta ili čak neke nove maske… Postavlja se pitanje zašto igramo uloge izmišljenih ličnosti, zašto se ne razotkrivamo i ne predstavljamo u pravom svetlu, zašto nismo ono što jesmo? Zašto želimo ono što nemamo, zašto mislimo da su drugi bolji, zašto na taj način, skrivajući se iza izmišljenih lica i likova gradimo odnose i svoj život? FEMKANJE tj. izigravanje onoga ko nisam stvarno ja pokazuje i preispituje lažnu sliku na kojoj se odražavaju ljudi koji nas okružuju u realnom i virtuelnom svetu. FEMKANJE pokazuje da ti ljudi i taj svet živeći u laži ili nepotpunoj otvorenosti, iskrenosti i istinskoj komunikaciji vremenom poveruju i prihvataju tu izmišljenu realnost kao pravu realnost. Postavlja se pitanje Da li se malograđanština prenosi s kolena na kolena?

ČITAJTE:  Moj sin samo malo sporije hoda

Ono što je (meni) posebno zanimljivo jeste paralela između Molijerovih drama iz XVII veka, koje su inspirisale Jovana Steriju Popovića da napiše svoja dela u XIX veku, a opet kao večita inspiracija savremenika i spona sa današnjim vremenom. Kako će se momak iz provincije snaći u ovim situacijama, u sukobu klasa koji je, čini se, aktuelan od vremena književnosti namenjene građanstvu. Na ovo pitanje je pokušao da nam odgovori komičan glumački trio, sa Zoranom Pajićem u ulozi savremenog Maskarilja, Dušanom Kaličaninom, koji je uspeo da nam predoči kako je to biti u koži Magdelon i Kato, i mlade glumice Jovane Milovanović, koja, iako se tako možda ne čini na prvi pogled, preuzela ulogu dovitljivog sluge klasičnog Molijerovskog repertoara, i koja na svojim plećima ima da iznese i više nego što bi to na prvi pogled moglo činiti – da uspostavi ravnotežu. Možda će našoj čitalačkoj i pozorišnoj publici biti poznatiji likovi Feme, Evice i Vasilija. Jer, kako i pisati o svevremenom opokondirenju ako ne u paraleli sa smešnim preciozama.

FEMKANJE je uspela da nas podseti kako je to kada se u dodiru nađu dva dijametralno suprotna sveta na malom prostoru, u stanu ograničenom scenom, koja je, zahvaljujući ingenioznosti scenografa i igrom svetlosnih efekata, u više navrata odavala utisak i dubine i širine prostora, pripremljen za poprište borbe dveju klasa, dva suprotna pogleda na svet. Jer, ako ne iste po govoru i mestu življenja, precioze su svevremenski fenomen. Vešto se prilagođavaju društvenim konvencijama dostupnim malom broju ljudi, omogućena dokolicom i željom da se odvoje od prostog sveta. Zet kakvog joj dovodi ćerka, svakako je za nju najveća kazna. Pa ipak, feme opstaju samo na skučenom prostoru i van svog unutrašnjeg univerzuma gotovo su nevidljive. Nije čudno što se ovakva jedna borba imala izvesti u zatvorenom, koji na najbolji način oslikava i uskogrudost u razmišljanju glavne junakinje, njen paralelni svet koji je izgradila i u kome dominiraju ideje koje odudaraju od, po njenom mišljenju običnog i prostog sveta na, sa svojim zaštitnim „Comme il faut“. Za razliku od nje, ostala dva lika se kreću u otvorenom, Slavoljub, čovek sa sela, dakle iz prirode i Teodora koja vreme provodi i na poslu; koji su nam scenskim pokretom pokazali da je to sredina koja ih guši. Takođe, Teodora je samo simbolično veoma kratkovida, ali se do kraja komada u potpunosti oslobađa i postaje odlučnija. Kada je reč o pokretu na sceni, i u njemu se jasno vidi paralela između nepomirljivih shvatanja: lakoća i brzina pokreta svojstvena je dvama ljubavnicima, koji život ne vode po izveštačenim šablonima i Feme, koja je na sceni troma i jedva pokretna. Stoga do pomirenja ova da sveta i ne dolazi: mladenci pristaju da se povuku i odustanu od komfora koji im nudi savremeni gradski život, pošto shvataju da je spas od naleta smešnih, nepotrebnih i bizarnih obrazaca ponašanja u rusoističkoj prirodi.

ČITAJTE:  Homofobija u stripu: DC Comics VS Marvel

Izgubljena u temeljnom posvećivanju pažnje površnim idealima i modnim markama, Fema je dakako sposobna da nas nasmeje, ali tu je, pored komičnog elementa, prisutna i tragičnost njenog lika: ona je primer onoga kakav ne treba biti, njoj se ne veruje i ne shvataju je ozbiljno.

Lik Feme, proste i neugledne malograđanke bez stila i lepih manira je na veoma komično-graciozni način prikazao Dušan Kaličanin. Svakako se može reći da je njegova kreacija Feme, zapravo najveći domet koji ova predstava ima. Beskrajno duhovit, svojim mimikama i dosetkama na veoma površne teme poput poznavanje modnih brendova u potpunosti oslikava sliku savremenih raznih reality zvezda, koje prikrivaju svoje (ne)obrazovanje i komplekse, pa i njihove izopačenosti u silnoj želji da postanu ugledni i pripadnici višeg sloja. Velika je šteta što dramski predložak nije više iskorišćen, već se pribeglo manje originalnim (prvenstveno scenskim) rešenjima, ali i (umetnutim) upadicama, koja samo kopiraju segmente stvarnosti iz čisto populističkih sebi samodovoljnih razloga (Konstraktino „I šta ćemo sad?“ npr.).

Piše: Marko Radojičić

Više tekstova iz broja 65 – april 2022. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.