U javnosti postoji snažno ukorenjeno mišljenje da je ostvarivanje prava LGBT građana Srbije u direktnoj vezi sa napretkom Srbije u procesu evropskih integracija. Ovakvi stavovi ne predstavljaju nekakva verovanja ili iracionalne mitove već su formirani jasnim i direktnim izjavama lokalnih aktivista a pre svega, predstavnika međunarodnih organizacija i diplomata u Srbiji. Stavovi takozvane međunarodne zajednice po pitanju odnosa institucija Srbije prema svojim LGBT građanima možda najbolje mogu da se opisu preko doktrine „lakmus papira“ gde se ostvarivanje prava LGBT građana tretira kao pokazatelj opšteg stanja vladavine prava i demokratije u Srbiji. Ovi stavovi su rezultirali dveju fenomena: internacionalizacijom pitanja LGBT prava u Srbiji i zavisnošću ostvarivanja prava LGBT građana od evropskih integracija.

Internacionalizacija pitanja ostvarivanja prava je dobro oproban i efikasan mehanizam za stvaranje političkog pritiska za ostvarivanje ljudskih prava bez direktnog mešanja u unutrašnja pitanja date zemlje. Takođe važno je napomenuti da pravo ljudskih prava dozvoljava da zemlje jedna drugu kontrolišu, svetuju i opominju po pitanju ostvarivanja prava svojih građana. Ukoliko se prisetimo dana i nedelja uoči održavanja prajda, činilo se (svakako prosečnom građaninu), da su oči celokupne svetske javnosti bile uprte u Beograd sa iščekivanjem raspleta. Lokalni aktivisti za ljudska prava nisu bili sposobni da kontrolišu unutrašnji politički navrativ što je rezultiralo polarizacijom društva i produbljivanjem netrpeljivosti ka LGBT građanima gde su građani smatrali, te i dalje smatraju, da je u pitanju politička farsa. Ovo je potom dovelo do odbacivanja aktivista od strane LGBT građana koji su verovali da su takvim postupcima postali izloženi većem riziku. Internacionalizacija problema ljudskih prava i stvaranje međunarodnog političkog pritiska sa sobom nosi baš ovaj rizik, rizik polarizacije društva i produbljivanja unutrašnjih konflikata koji se, uistinu, nekada koristi kao jedan od efikasnih mehanizama u obaranju totalitarnih režima. Jasno je da tadašnje društvene okolnosti nisu ispunjavale uslove za stvaranje unutrašnje podele te se može izvući zaključak da je u pitanju bio propali projekat internacionalizacije LGBT prava u Srbiji.

Sa druge strane internacionalizacija LGBT prava u Srbiji je podrazumevala njihovim centriranjem u procesu EU integracija Srbije kao zemlje kandidata. Iako je EU bila umerenija u izjavama o pravima LGBT osoba, pogotovo ako uporedimo sa izjavama diplomata zemalja članica EU, takva razlika je bila i suviše suptilna za lokalne političare a kamoli građane. Ovo potom rezultira dubokim uverenjem svih sfera javnosti, da je Srbija, kako se to popularno kaže „ucenjena“ od strane Evrope „LGBT pravima“. Istinitost takve tvrdnje je apsolutno irelevantna pošto građani duboko u nju veruju.

Sa druge strane aktivisti, odbačeni od strane grupe koju predstavljaju, deluju bez legitimiteta, sa manjkom znanja i veštima i tako ostaju bez političke moći. Demokratski legitimitet se dobija podrškom javnosti odnosno grupe koju prestavljaš. Iz te podrške, skoro pa prirodno, izvire politička moć koja obezbeđuje učešće u donošenju odluka relevantnih po datu grupu. Što veći politički legitimitet to veća politička moć da se utiče na odluke pa samim tim i sudbine. Apsolutno nepostojanje političke moći aktivista dovelo je do toga da se u svom radu isključivo pozivaju na spoljne autoritete, uglavnom međunarodne organizacije i EU što ih dovodi u direktan konflikt sa političarima ali još važnije širom javnosti. Ova pojava pokušaja sintetičkog građenja legitimiteta aktivista, u kombinaciji sa dubokim verovanjem opšte i političke javnosti o ucenjenoj Srbiji, rezultirala je skoro pa apsolutnom zavisnošću LGBT agende procesom evropskih integracija. Svaki drugi navrativ je iščezao tako da se o razvoju LGBT građana isključivo razgovara iz perspektive EU integracija. Svi su se pozivali na svakojake akte i država se čak branila tim istim aktima. Što nužno i ne bilo loše kada bi, 1. zaista postojala politika koja garantuje evropsku budućnost Srbije, jednako od strane lokalni kao i evropskih vlasti, i 2. postojali politički snažni LGBT akteri koji bi garantovali pozitivne ishode procesa evropskih integracija po LGBT građane.

Međunarodni autoriteti su, čini se, bili i više nego svesni manjka političke moći aktivista (samim tim i zajednice) pošto se politička podrška LGBT građanima nije prenela u faktičku relanost. Faktička relanost može da bude bilo šta počevši od zakona, preko podzakonskih akta, nacionalnih kampanja do značajnih fondova za projektno finansiranje i razvoj zajednice. Dovoljno je reći da sve LGBT organizacije na godinu dana uzmu manje novca nego samo jedna organizacija za zaštitu žena. Dovoljno je reći da od 2008. godine i usvajanja krovnog zakona o zabrani diskriminacije nije bilo relevantnih pomaka u ovoj sferi. Šta više, objektivno možemo da zaključimo da je trenutno na snazi propadanje LGBT agende u Srbiji.

Ipak, ovakva zavrzlama u stvari sama iznuđuje rešenje, jedino moguće rešenje, koje bi se ogledalo u revitalizacija LGBT agende u okviru proces evropskih integracija kao jedinog mesta koje nudi ne samo mogućnost nego konkretne mehanizme koji bi mogli da doprinesu poboljšanju položaja LGBT zajednice u Srbiji. Naravno, da bi se ovo desilo moraju se pre svega napustiti svi stari principi jer jednostavno ne funkcionišu, te se moraju pronaći novi kapaciteti zajednice.

Piše: Mladen Antonijević Priljeva

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.