Svako malo da se čuti kako je, upkos nekotrolisanom izobilju svakakvih knjiških naslova i noviteta, kod nas zapravo primetno malo kapitalnih izdanja; može biti da je barem povremeno tako, ali, ako ćemo pošteno, ima li ovde (u značajnijem broju) tzv. kapitalnih čitalaca? E, upravo takvi imaju novi značajan izazov pred sobom – prvi srpski prevod značajnog biografskog troknjižja Dženet Frejm, zbirno naslovljenog „Anđeo za mojim stolom“.

I zaista, traže se prave junakinje i pravi junaci koji će i u stvarnosnim uslovima iz realne dimenzije života danas umeti da izađu na kraj sa bezmalo pet stotina (484, da budemo precizni) stranica zahtevnog, ozbiljnog i gusto odštampanog teksta. Ti i takvi svakako će biti nagrađeni možda i najznačajnijim ovogodišnjim prevedenim delom iz domena lepe književnosti, o čijim se darovima može razmišljati i debatovati i sedmicama, mesecima, pa i godinama po završetku čitanja. „Anđeo za mojim stolom“ (prevela Svetlana Samurović, objavila kuća Karpos) među koricama jedne knjige ustvari donosi troknjižje, odnosno, tri autobiografska romana (u pitanju su celine „Prema Islandu“, „Anđeo za mojim stolom“ i „Poslanik iz Grada Odraza“), koje je do ovog trenutka bilo na ovim prostorima najpoznatije kao osnovno nadahnuće i literarni predložak za izvanredan istoimeni film koji je na samom početku devedesetih godina prošlog veka režirala Džejn Kempion. Ovo, srpsko izdanje „Anđela za mojim stolim“ i počinje upravo neprikriveno intimnim i emotivnim predgovorom Džejn Kempion, koja pojašnjava genezu vlastite ljubavi i vezanosti za ovo remek-delo ne samo novozelandske književnosti, a naveden je i sud Džejn Kempion koji veli sledeće: „Verujem da je ’Anđeo za mojim stolom’, autobiografija u tri knjige, jedna od najlepših i najdirljivijih knjiga koje sam pročitala i najbolja knjiga koju je napisao neki Novozelanđanin.“

I mimo ove značajne filmske reference, koja potvrđuje i vrednost i značaj ovog dela, „Anđeo za mojim stolom“ Dženet Frejm i na planu isključivo i čisto literarnih vrednosti čitaocima pruža ono zlata vredno – književno uspelo i osobeno štivo koje je nastalo iz iskrene autorske i kreativne pobude, kao i delo koje je napisao neko odlučan da piše samo o onome što poznaje, što duboko oseća, o onome što je decenijama promišljano i što i dalje boli. U tom smislu srećna okolnost je (ponajpre za izdavača i po plasman knjige) što su autobiografski (ili barem delimično i parautobiografski) romani i kod nas veoma popularni ovih dana i godina, te će do Dženet Frejm i ovog njenog dela, može biti, doći i oni nadahnuti donekle srodnim i takođe gabaritnim delima Elene Ferante („Napuljska tetralogija“, od koje su kod nas zasad objavljena prva dva toma – „Moja genijalna prijateljica“ i „Priča o novom prezimenu“) i ciklus „Moja borba“ Karla Uvea Knausgora (u Srbiji do ovog trenutka objavljena prva tri toma). Premda je reč o definitivno uspelim i čitalačkog vremena vrednim delima, „Anđeo za mojim stolom“ Dženet Frejm lako odnosi prevagu i pri tim komparacijama i analogijama; tu je reč o onovremenskom delu, savršenom odrazu ondašnjeg poimanja sveta i vremena, a Dženet Frejm, i mimo vidne brige za sam narativ, tu dodaje i razmahanu neprolaznu zapitanost u nužnost pitanja i verodostojnost mogućih odgovora na krajnje ličnom i duboko kontemplativnom nivou.

Dženet Frejm kroz ove tri knjige detaljistički ostrašćeno a mudro prikazuje svoje detinjstvo i mladost u siromašnoj železničarskoj porodici u novozelandskoj varošici od kraja Prvog do početka Drugog svetskog rata, da bi potom prešla na godine visokog školovanja kada će ubrzo krenuti i njeni ozbiljni problemi sa okolinom – naime, nakon pogrešno uspostavljene dijagnoze šizofrenika, Dženet Frejm je završila u paklu psihijatrijskih ustanova, gde ju je od planirane lobotomije spasila upravo vest o dobijenoj nacionalnoj nagradi za književnost. Uprkos tome, „Anđeo za mojim stolom“ nije parada gorčine, umesto toga, autorka nastoji da pronikne u stvarne razloge vlastite nesnađenosti, te neprolazne egzistencijalne teskobe i stalnog klinča sa sredinom (kako je u jednom trenutku opisala dijagnozom „ulovljenosti u zamku tuđeg mišljenja“). „Anđeo za mojim stolom“ je proslava života, zadivljujuće podrobno i uzneseno ljubavno pismo mašti koja nipošto nije datost, već dar koji dobiju i zavrede tek neki, a na ovih pet stotina stranica stalo je još mnogo toga, uključujući i mahom implicirano lezbijstvo i večito kaskanje za vlastitim odrazom u očima drugih. Ova knjiga, ako to ustreba, na emotivnom planu može poslužiti i kao podsetnik da je spas moguć, sve i da najljuće rane ipak zbilja nikad ne zaceljuju.

Dženet Frejm je, na sve to, uspela da, premda duboko ukorenjena u faktografiju, novozelandski geografski i sociološki kontekst, čitavim tokom ovog svog dela u bezbroj navrata dotakne visove očaravajuće univerzalnog i univerzalnog lepog. Otud i onaj uvodni sud o ovom prevodu kao kapitalnom izdanju, sa kojim će se u koštac, kako to i inače obično biva, i ovde i bilo gde drugo, uhvatiti tek poneki, ali koje sigurno neće zaobići poštovatelji ambiciozne, zaumne i autentične književnosti nepomućenog sjaja i najvišeg ranga.

Piše: Zoran Janković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.