I još jedna gej olimpijada uspešno se završila. I to čak više nego uspešno. Makar u Srbiji. Da li zato što smo konačno poslali nekog ko je ovde popularan i zbog kog zapravo ljudi i žele da gledaju šou, ili zato što smo se uželeli ovog takmičenja zbog otkazane Evrovizije 2020, ili iz nekog drugog razloga, ali Evrovizija u Srbiji beleži rekordnu gledanost. Rezultati se vide i na terenu, pored pobedničke pesme i naših predstavnica, već se po žurkama vrti i ukrajinski „etno rejv“, ali i dvadesetoplasirana „MaMaMa Mata Hari“ koja je, očigledno, zaludela celu Srbiju.
Dok smo kod „Mata Hari“, Efendi koja izvodi ovu numeru važi za svojevrsnu LGBT ikonu. Podsećanja radi, njena numera za neodržanu Evroviziju 2020. godine imala je stihove „Cleopatra was a queen like me, just like me, straight or gay or in between“. Iako je zadržala motiv Kleopatre i u numeri „Mata Hari“, druga pesma nije toliko eksplicitno proLGBT, već više profeministička. Zanimljivo je da je čak i Rusija išla na feministički momenat i poslala pesmu „Russian Women“ čiji stihovi slave žensko oslobođenje. Izvođačica koju su odabrali, naime, čak važi za osobu koja podržava LGBT populaciju, iako to u Rusiji nije ni popularno, ni poželjno. Pinkwashing, još jedan taktički isplaniran pokušaj da se pokažu kao „otvoreni“ (kao već milion puta do sad), ili su se samo „zeznuli“ – ko zna, ali bilo je jako zanimljivo videti Rusiju u ovom izdanju.
Ipak, ovo nisu ni približno najzanimljivije stvari koje su obeležile poslednju Evroviziju. A i kako bi, kad je pobedio „frajer u štiklama“! I to, najblaže rečeno, frajer – s obzirom na to da su, sudeći po komentarima na mrežama, svi izludeli za Damianom Davidom – strejt žene i gej muškarci prevashodno, ali i ostali poprilično. Nosio je štikle, ali njegovu muževnost niko ne negira. OK, ima nekih, ali su prilično u manjini i vrlo brzo ismejani na mrežama.
Naravno, čim je u štiklama odmah su se potegle priče o njegovoj seksualnosti, kad ono – ima devojku. Što ga opet nije sprečilo da se na sceni poljubi sa članovima benda – i muškim i ženskim. Njemu, očigledno, ništa nije problem. Pa ni da se podvrgne testu na narkotike kako bi dokazao da nisu svi rokeri nužno narkomani i da neko može i da se sagne iznad stola, a da to ne mora nužno da znači da šmrče kokain u uživo prenosu sa milionskim auditorijumom. Bespotrebno, doduše, jer onima koji bi mogli da poveruju da je to zaista moglo da se desi džabe objašnjavati i džabe hiljadu testova.
Sledeći fun fact kad je u pitanju Maneskin – iako Damiano David, reklo bi se, nije LGBT – dva druga člana benda otvoreno se izjašnjavaju kao osobe čija je seksualnost drugačija od normativne. Victoria De Angelis se otvoreno izjašnjava kao biseksualka, dok Ethan Torchio sebe definiše kao “sexually free” osobu. I tako je jedan, očigledno potpuno slobodan, bend omogućio da nam Evrovizija konačno dođe maltene pa u komšiluk, još bliže i pristupačnije nego kad je druga nebinarna osoba, Končita, šou dovela u Beč. Hvala Moneskin i vidimo se u Rimu.
Međutim, najoriginalniji i možda najhrabriji potez ponovo pripada Islanđanima. Ovo ostrvo je ludački hrabro! Podsećanja radi, kada je festival održan u Izraelu, uprkos strogim preporukama u vezi isticanja zastava, islandski predstavnici su u kadru podigli zastavu Palestine. Zastavu koja nije zastava njihove zemlje imali su u kadru sve vreme i ovogodišnji predstavnici, koji su se uključivali iz karantina s obzirom na to da nisu mogli da nastupe na sceni jer je dvoje članova benda bilo pozitivno na korona virus. I dok smo na sceni gledali snimak sa probe, u karantinu se vijorila zastava jedne seksualne manjine čija je vidljivost u medijima gotovo pa nepostojeća – panseksualaca. Ovaj potez benda sa Islanda skrenuo je pažnju na ovaj problem i povećao vidljivost panseksualnih osoba, ali i upoznao veći broj ljudi, koji možda nisu ni čuli za ovaj naziv, sa ovom manjinskom grupom. Hrabro i originalno, kao što se to već i očekuje od predstavnika ovog ostrva.
Naravno, posebnu pažnju ove godine skrenuli su i voditelji i voditeljke programa, pa može se čak reći da su neki od njih i zasenili izvođače. Pritom mislim svakako na Niki, koja je skrenula pažnju evrovizijske publike još na prošlogodišnjoj alternativnoj Evroviziji koja je išla kao zamena za otkazan šou, a ove godine blistala na glavnoj sceni. Naravno, transfobičnih komentara je bilo na sve strane, pa čak i pretnji da će je autovati, ali Niki je ipak ušla u istoriju – ona je prva transrodna voditeljka Evrovizije! Trans i nebinarne žene su ostavile dubok trag na Evroviziju, Dana International je pobedila te davne 1998. godine, a uticaj Končite Vurst koja je okrivljena čak i za poplave u Srbiji je, očigledno, nemerljiv. Niki se uspešno upisala na te stranice istorije.
Kada se sve sabere i oduzme, Evrovizija je i ove godine ostala dosledna svojim vrednostima – gradimo mostove, propagiramo mir i širimo toleranciju, posebno prema osetljivim društvenim grupama. Budimo iskreni, Holanđani su pripremili odličan šou, a i Evropa se potrudila pa je veliki broj pesama skrenuo pažnju i reklo bi se da će ovo biti godina sa najviše hitova nakon čuvene Evrovizije 2015. godine. Vreme je i bilo.
Uzgred budi rečeno, naše predstavnice su se takođe brendirale kao LGBT frendli i podržale jednu LGBT kampanju u Srbiji, iako je snimak njihove podrške objavljen na LGBT stranicama, ali ne i njihovoj zvaničnoj stranici. Bar ne u tom trenutku. Na samoj Evroviziji, pak, najviše su skrenula pažnju domaćih medija Ksenijina podignuta tri prsta.
Piše: Nemanja Marinović
Više tekstova iz broja 60 – jun 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
