Inkluzija je reč 21. veka. Bez obzira da li se borite za prava dece sa teškoćama u razvoju, socijalno depreviranih društvenih slojeva, žena ili LGBT zajednice, težite toj nekoj „inkluziji“, uključivanju u sistem, uključivanju u društvo, jednakosti, toleranciji (ma koliko ta reč užasno zvučala) i na kraju, u jednoj jedinoj reči sažeto – prihvatanju. Sve manjinske grupe teže da budu prihvaćene od strane opšte populacije i uživaju sva svoja prava. Pošteno. Nego, da zagrebemo malo ispod površine i da vidimo koliko su svi ovi pokreti zapravo inkluzivni pre svega na primeru feminističkog i LGBT pokreta.
Pre nekoliko godina, još na fakultetu, pisao sam dva rada na ovu temu. U oba slučaja korišćen je metod pojedinačnog slučaja, s obzirom na to da nije bilo i još uvek nema istraživanja na ovog tipa kod nas. Bavljenje sopstvenim dvorištem nikada nije bilo previše popularno. Zaključak jednog istraživanja je bio taj da je s jedne strane LG zajednica prilično transfobična, dok je sa druge strane trans zajednica takođe homofobična. Drugo istraživanje je pokazalo da uslovno rečeno „feminizirani“ homoseksualci trpe diskriminaciju unutar gej zajednice na osnovu ovih karakteristika. „Strejt luk batice“ usvojile su vrednosti dominantne heteropatrijarhalne kulture i ove matrice se prenose i na istopolne odnose. Slične nalaze dobila su pojedina strana istraživanja koja su pokazala da partneri unutar istopolnih porodica pokazuju određeni stepen usvajanja tradicionalnih muških i ženskih uloga u domaćinstvu, mada u manjem procentu nego kada su u pitanju heteroseksualne porodice. Ovo se temelji na konceptu roda i bilo bi predmet duže teorijske rasprave kojoj ovde nije mesto jer cilj ovog teksta nije da se bavi vrednostima zajednice kao takve jer nju čine pojedinci sa različitim iskustvima, vrednostima i opredeljenjima i kao takvi nikada neće biti homogena grupa, niti se to očekuje. Ovde ću se baviti zajednicom u užem smislu, aktivistima i aktivistkinjama koji zastupaju na početku teksta pomenute ideje, te je apsolutno nedopustivo da unutar pokreta postoje bilo kakve ekskluzivne struje koje isključuju bilo kog člana zajednice, po bilo kom osnovu. Nažalost, ovo nije slučaj.
Feminizam ima mnogo talasa i struja, te i same feministkinje ne dele potpuno iste stavove i vrednosti. Ne volim korišćenje termina „pravi feminizam“ jer je sam po sebi elitistički s obzirom na to da pravu distinkciju između osoba vrednih zastupanja feminističkog učenja i onih nedostojnih izroda. Tako smo od pojedinih feminističkih struja imali prilike da čujemo kako liberalne feministkinje nisu prave feministkinje, ili kako heteroseksualne žene ne mogu biti prave feministkinje jer su „zavisne seksualno od muškaraca“ ili kako prava feministkinja mora biti veganka jer se u suprotnom odnosi prema životinji onako kako se muškarac odnosi prema ženi. Jedna feministkinja je meni lično objasnila kako ne mogu da govorim o lešinarenju žrtava porodičnog nasilja od strane medija jer jedem leševe. Druga me je optužila za „mensplejning“ jer sam govorio o tome da pojedini stavovi ovog tipa zapravo nisu feministički jer feminizam može biti svašta, ali nikada ekskluzivan. Kako ja to pobogu pričam o feminizmu a imam pišu?! Ah, taj „mensplejning“, vrlo operativan i značajan pojam u svojoj osnovi, a tako prečesto eksploatisan u svrhu oduzimanja prava na mišljenje na osnovu pola. Otprilike slično kao kad nemaš argument protiv nekih konzervativnih stavova, pa im odmah nalepiš etiketu „fašizam“ da tako diskredituješ sagovornika. Opresovani lako mogu postati opresori i to nije ništa novo, ali kada je feminizam u pitanju sa pojavom tzv. TERF aktivistkinja stvar je otišla predaleko. TERF dolazi od „Trans-Exclusionary Radical Feminist“ i označava aktivistkinje koje otvoreno isključuju iz feminističkog pokreta trans žene jer one zapravo „nisu žene“. Ove aktivistkinje su malobrojne, ali izuzetno glasne. Nedavno su demonstrativno napustile promociju jedne knjige jer je reč uzela trans aktivistkinja koja je iznela svoje iskustvo. Udruženje „Da se zna“ izdalo je saopštenje u kome je osudilo ovaj slučaj: „Najoštrije osuđujemo patrijarhalni narativ i rodni esencijalizam koji dodatno slabi LGBT+ pokret i perpetuira diskriminaciju trans žena od strane ’nešto brojnije’ manjine unutar LGBT+ spektra“, navodi se u saopštenju. Udruženje je takođe navelo da isključivanje trans žena od strane aktivistkinja vidi kao saučesništvo u opresiji nad njima. U potpunosti se slažem. Ovo su izolovani slučajevi, ali izuzetno vidljivi i šalju poruku trans ženama da nisu dobrodošle na feminističkim skupovima, kao i da su manje vredne jer imaju muško telesno iskustvo. Ne znam nijednu feminističku organizaciju koja ove stavove otvoreno zastupa, tako da smatram važnim da se svaka aktivna feministička organizacija jasno ogradi od ovih stavova i da se skrivanjem iza terminologije „TERF aktivistkinje“ i „TERF pokret“ ovim pojedinkama ne daje legitimitet i ne dovodi javnost u zabludu kada je njihova brojnost u pitanju.
Organizacija „Da se zna“ nedavno je postala meta još jedne grupe elitista ponovo na osnovu inkluzivnih vrednosti koje propagiraju. Naime, nakon što su objavili da je lezbejski par Jovana i Sanja, učesnice rijaliti programa „Zadruga“ posetio organizaciju i da su razgovarali na temu autovanja na televiziji i izazovima koje ono nosi, kao i njihovom snažnijem angažmanu u borbi za LGBT+ prava, desio im se napad na društvenim mrežama od strane onih koji smatraju da organizacija saradnjom sa njih dve promoviše „pogrešne vrednosti“. Ovaj kulturelitistički stav baziran je vrednosnom uverenju da su učesnici rijaliti programa dekadentne figure koje treba isključiti iz LGBT pokreta jer šalju lošu sliku u javnosti. Nešto slično se dogodilo i organizaciji „Centar za marginu“ prošlog decembra koja je na tribini „Seks rad i mediji: zašto (ne)danas?“ u okviru Merlinka festivala ugostila Tanju Vojtehovski. Zbog njenih nekadašnjih angažmana pojedini aktivisti i aktivistkinje smatrali su da nije dostojna da učestvuje na toj tribini, iako je jedina novinarka koja je na televiziji još 1995. godine pokrenula ovu temu razgovarajući u emisiji upravo sa Merlinkom i Sanelom, transseksualnim radnicama. Danas Sanju i Jovanu treba isključiti iz pokreta, kao prvi i jedini javno autovani lezbejski par prisutan konstantno u medijima, samo zato što su popularnost stekle u rijalitiju koji se nekome ne dopada. Sanja i Jovana jesu deo zajednice, a to što je nekome „kič“ medijska sfera u kojoj se one nalaze ne može biti opravdanje za njihovo isključivanje. Meni je jako žao, gospodo elitisti, što pripadnici intelektualne i kulturne elite ne žele da se javno autuju, niti da zagovaraju LGBT prava, pa ova priča u medije dospe samo zahvaljujući pop kulturi, pevačicama i rijaliti zvezdama. Neko bi rekao da zajednica trenutno „bolje nema“, ali zapravo – bolje i ne postoji. Njih dve su jednako dobre kao bilo koji sportista, književnik ili slikar, a u izvesnoj meri i značajnije jer će se njihova reč dalje čuti. Kao što Karleušina kolumna iz te čuvene 2010. godine još uvek odjekuje. Sanja i Jovana su normalizovale istopolnu vezu u najgledanijem rijaliti programu svih vremena, na mala vrata je uvele u gotovo sve domove u Srbiji i samim tim ne samo da nisu zaslužile da budu isključene iz pokreta, već zaslužuju ogromnu zahvalnost jer su uradile više nego mnogi „moralno i kulturno podobni“. I zato im hvala, a udruženju „Da se zna“ jedno bravo zato što za njih u radu sa LGBT+ zajednicom ne postoji „ali“. I to je stav koji je danas očigledno postalo teško zastupati.
Piše: Nemanja Marinović
