Do 1949. godine Žene je napisao pet romana, tri drame i brojne pesme. Zbog toga što u njima eksplicitno i namerno provokativno prikazuje nasilje i homoseksualnost njegova dela su zabranjena u Sjedinjenim Državama.

Žan Žene, rođen 1910. godine, preminuo 1986. godine, bio je istaknuti i kontroverzni francuski pisac, dramaturg, pesnik, esejista i politički aktivista. Na početku svog života bio je skitnica i sitni lopov, ali se kasnije posvetio samo pisanju (ili se izveštio u krađi pa ga nikada više nisu uhvatili na delu).
Svoju karijeru Žene je počeo kao sin prostitutke i spremačice po kućama, koja ga je ubrzo posle porođaja dala na usvajanje jer, kao samohrana majka, nije mogla da se stara o detetu. Taj osećaj odbačenosti ostaje krvava rana na njegovom srcu, koja nikada nije zacelela, a projektuje se kroz njegova književna dela. Iako ga je usvojiteljska porodica volela i imao je odlične ocene u školi gde je čitao Dostojevskog i poeziju Pola Varlena, mali Žan, uprkos tome, nekoliko puta beži od kuće i upušta u niz sitnih krađa. Neki njegovi biografi misle da on tu malo preteruje u opisima svojih avantura, da bi se predstavio u „romantičnijem“ svetlu.
Posle smrti svoje pomajke, Žana smeštaju u drugu hraniteljsku porodicu, sa kojima on ostaje samo dve godine. U tom periodu je voleo da izlazi noću našminkan.
Zbog problema sa zakonom u petnaestoj godini Žana šalju u popravni dom u kome će da provede naredne tri godine. Posle izlaska iz doma odlazi u Legiju stranaca. Iz Legije je nečasno otpušten jer je uhvaćen na (ne)delu pederisanja. Postoji i druga verzija, u kojoj je „samo“ dezertirao tako što se jednog jutra jednostavno nije pojavio na prozivci. Nakon toga putuje Evropom kao skitnica i prostitutka. Tom prilikom prošao je i kroz naše krajeve, a naročito dobro je upoznao lokalne zatvore, jer je od Beograda do Sušaka na tadašnjoj jugoslovensko-italijanskoj granici prošao u zatvorskom vagonu, koji je zastajkivao kod svakog zatvora na toj pruzi i u svakom je proveo po dva-tri dana. U sušačkom zatvoru je tokom dva dana boravka u njemu uspeo da se zaljubi u Hrvata, izvesnog, Radeta Petrića. O svojim putovanjima kroz jugoslovenske zatvore Žene, između ostalog u svojoj knjizi Dnevnik lopova, piše „Po zatvorima sam sretao nasilne i mračne kriminalce koji su psovali na jednom divljem jeziku. Njihove psovke su najlepše na svetu. ’Jebem ti majku božju u dupe’ ’Jebem ti zid’“
Posle povratka u Pariz, Žene se bavi šetanjem kroz zatvorsku kapiju. Više od deset puta je bio hapšen zbog krađa, skitnje, falsifikovanja, nepristojnih radnji i niza drugih krivičnih dela. U zatvoru piše svoju prvu pesmu koju objavljuje o svom trošku, kao i knjigu „Gospa od cveća“. Žan Kokto je oduševljen Ženeovim pisanjem, i preko svojih veza omogućava da mu roman bude objavljen.
U tom trenutku Žanu preti doživotna robija zbog preko deset presuda. Žan Kokto kao i drugi ugledni umetnici među kojima su Pablo Pikaso i Žan-Pol Sartr, potpisuju inicijativu da francuski predsednik rehabilituje Žana Ženea.
Posle izlaska iz zatvora Žene se nikada više nije vratio u njega.
Do 1949. godine Žene je napisao pet romana, tri drame i brojne pesme. Zbog toga što u njima eksplicitno i namerno provokativno prikazuje nasilje i homoseksualnost njegova dela su zabranjena u Sjedinjenim Državama.
Sartr je napisao analizu o razvojnom putu Žana Ženea (od skitnice do pisca) i objavljuje je anonimno. Žana je ono što je pročitao u ovom eseju jako potreslo tako da narednih pet godina nije ništa napisao.
Posle samoubistva Abdulaha, šetača na žici, za kojeg je bio emocionalno vezan, Žene i sam u depresiji pokušava da izvrši samoubistvo.
Varljivog leta ’68. godine Žene se politički aktivira. Učestvuje u demonstracijama, skrećući pažnju na život imigranata u Francuskoj. Sedamdesetih godina, na poziv Crnih Pantera, tri meseca provodi u Americi. Tamo drži predavanja, prati suđenje lideru Crnih Pantera i piše članke za njihove novine.
Posle toga odlazi u Palestinu gde, u palestinskom izbegličkom kampu u kome je bio šest meseci, upoznaje i Jasera Arafata.
Zajedno sa Fukoom i Sartrom protestuje protiv policijske brutalnosti protiv Alžiraca u Parizu, problema koji je trajao još od alžirskog rata za nezavisnost.
Izražava solidarnost za Frakcijom Crvene armije, zloglasnom grupom Bader- Majnhof, kao i sa žrtvama libansko-izraelskog masakra nad Palestincima i muslimanskim civilima 1982. godine, takozvanog Masakrom u Sabri i Šatili.
Umro je od raka grla u jednoj hotelskoj sobi u Parizu 1986. godine. Sahranjen je u Maroku.
Bogorodica od cveća
U zatvor gde će konačno da napiše knjigu “Bogorodica od cveća”, dovela ga je krađa knjige Marsela Prusta „U senci devojaka u cvetu“. Inače većina krađa zbog kojih je Žene hapšen bile su krađe knjiga. Čitanje Prustovog romana bilo je pravo prosvetljenje. Tako nam na momente Ženeov roman liči na parodiranje Prustovog.
„Bogorodica od cveća“ je prvi i, nesumnjivo, najveći Ženeov roman. U njemu su moralne konvencije okrenute su naglavce. Dobijamo neočekivano: lirske portrete transvestita, lopova i ubica. U pitanju je beskompromisno majstorsko delo u koje su se zaklinjali Žan-Pol Sartr i Žan Kokto. Bogorodica od cveća je prožeta francuskim žargonom, lokalnom varijantom šatrovačkog jezika. To je grub, ali i duhovit jezik, koji je Žene studirao u popravnom domu i po zatvorima. Taj jezik je uglavnom u vezi sa seksualnošću.
Žene napada hipokriziju oko sebe. Okomljujemo se na tuđe zločine da bi smo bolje prikrili svoje. Svejedno je da li su u pitanju zločini u ratu, zločini zamaskirani politikom, u seksualnosti ili takozvanoj pravdi. Užasavamo se drugih da bi smo obezbedili pokriće za užas u sebi. Niko u francuskoj književnosti posle Markiza de Sada nije u tom bespoštednom poduhvatu otišao tako daleko kao Žan Žene.
Piše: M. Aranđelović

Related Posts