U naslovu je naveden naziv pesme benda The Smiths, a u ne-hitu „Young Offender“ dvojca Pet Shop Boys (sa kojima je Džoni Mar sarađivao na projektu „Electronic“) stoji i stih „I’ve been a teenager before you were born“, kojim Lou i Tenant samoironično ukazuju na usud pop-kulture da se istrajno ponajpre obraća mladima i mlađima dok istovremeno stvaraoci i izvođači bivaju sve stariji i stariji. Negde na spoju ova dva stiha mogli bismo da smestimo i idejnu začkoljicu i zajednički sadržatelj dva baš sveža celovečernja igrana filma, a koja oba proističu iz istog polazišta i materijala, pozorišnih mjuzikala, „Everybody’s Talking About Jamie“ i „Dear Evan Hansen“.

„Everybody’s Talking About Jamie“ je britanska senzacija koju je u distributivnom smislu prigrlio i svemoćni Amazon; oni koji su upućeni u polazni mjuzikl sa pozorišnih scena kažu da film nedvosmisleno predstavlja razradu viđenog u toj teatarskoj predinkarnaciji, što, naravno, nimalo ne iznenađuje imajući u vidu poviše stavke – kao prvo, mimetičku i počesto i ziherašku suštinu filma današnjica, koji svako grabi viđene domete iz drugih vidova popularne kulture, pritom, neretko čvrsto se držeći izvornika, a kao drugo – film su, uz Toma MekRea, napisali i režirali Džonatan Baterel i Den Gilespi Sels, autori mjuzikla koji je ovde pretočen u filmski medij. I to je sasvim u redu, jer, mjuzikl, kao poprilično apstraktna postavka u samom načelu, koja, uz to, nužno iziskuje podosta, možda i najviše, dobrovoljne gledalačke suspenzije neverice, svakako više pripada pozorištu nego filmu, uz sve današnje mogućnosti filmske dorade i nadogradnje. Samim tim, dakle, i osnovni i ključni zaplet je ostao isti – srednjoškolac iz Šefilda, naravno, neshvaćen , uznemiren i nesrećan, povrh sve svoje propošnosti, borbenosti i žovijalnosti, sneva i planira da (što je pre moguće) postane dreg kvin. To će, naravno, naići na nerazumevanje ogromne većine vršnjaka i autoriteta, dok će podršku naći tamo gde je to i najpotrebnije – od strane majke, najbolje i najbliže drugarice, tetke, a ubrzo i ostarele i cinične preteče mu, Hjuga Batersbija, koji je nekada (osamdesetih) žario i palio scenom pod imenom Loko Šanel, a koji sada drži prodavnicu mahom dreg opreme i koji je napokon spreman da i u simboličkom smislu „preda štafetu“ šarmantnom i preduzetnom Džejmiju, naravno, glavnom junaku i ove priče.

ČITAJTE:  S onu stranu kino repertoara: Filmska queer zima

Upravo pomenuto, ta uvek diskutabilna klackalica između bigotizma većine i bezrezervne afirmativne podrške manjine, očigledno je danak novomilenijumskoj političkoj korektnosti koja prilično često slepo srlja i put fantazije i izmaštavanja saharinskih svetova alternativne stvarnosti neizostavno srećnih ishoda, ali i to je ovde sasvim na mestu – naprosto, to je legitiman autorski zahvat i izbor, i pojedinačni i konkretni gledaoci moraju da odmere svoje lične/životne i/ili filmske svetonazore tome što im stiže sa ekrana. U užem filmskom smislu ovaj nam filmski naslov pruža dovoljno toga zadovoljavajućeg – očekivano dobru glumu britanskog kova, još jednu izvrsnu glumačku kreaciju Ričarda I. Granta, znalački aranžirane i u telo šire priče inkorporirane muzičke tačke (sa par zaista dobrih pop-numera), uz duhovitosti u samom dijalogu… i asocijaciju na izvrsnu britansku seriju „Skins“. To definitivno nije dovoljno za odličnu ocenu, ali pametnome bi trebalo da bude dosta ili barem dovoljno.

S druge strane, „Dear Evan Hansen“ već sada, a unutar tog vazda promenljivog i varljivog konteksta filmova sa oskarovskim ambicijama, predstavlja jedno od najkrupnijih razočarenja; naime, reč je o filmskoj preradi silno nagrađivanog brodvejskog mjuzikla iz sveta (anksioznih i šire nesnađenih tinejdžera), a film je režirao Stiven Šboski, koji je pre desetak godina pobrao i simpatije i hvale na konto filma „The Perks of Being a Wallflower“, koji je režirao po vlastitom romanu (kod nas objavila kuća Dereta, pod naslov „Prednosti jednog marginalca“). Na žalost, Šboski se u ovom novom mu rediteljskom naletu (u međuvremenu je režirao i rado gledani film „Čudo“, po voljenom istoimenom romanu) nije najbolje snašao – i to do te mere da je film nekako samo dodatno naglasio manje vidljive manjkavosti pozorišnog komada, a to se na prvom mestu odnosi na etičku dimenziju priče. I u komadu i u filmu, naime, pratimo tinejdžera Ivana Hansena, koji pati od društvene anksioznosti i koji onda po nalogu psihoterapeuta piše pisma samom sebi, a jedno od njih ubrzo nađu u rukama njegovog poznanika iz škole koji je izvršio samoubistvo, nakon čega Ivan odlučuje da se približi porodici preminulog, predstavljajući se kao njegov najbolji drug, uključujući i sestru pokojnika koja ga veoma privlači.

ČITAJTE:  Nove queer serije: Tiger King & Feel Good

U filmu pomenuto biva prevelik konstrukt koji je očito „pio vodu“ u teatarskim postavkama, a ovde budi značajske i etičke implikacije koje odvlače pažnju od idejne srži filma i a pesama koje se i u njemu čuju. Druga krupna nevolja je neodmerena podela uloga, konkretnije, pojava (uz svu protetiku i sva šminkersko-vlasuljarska podmlađivanja) evidentno za tu rolu prestarelog Bena Plata (a koji je istu ulogu tumačio i na Brodveju); kako se da saznati sa špice, Platov otac je jedan od finansijera filma, što bi bilo manje važno da ta ravnoteža između Platovog izgleda i držanja i Ivanovih godina nije toliko upadljiva, silno dodatno ometajući doživljaj filma. Na sve to, Šboski je u prikazu zahtevnih i ne uvek filmičnih mentalnih stanja pokazao manje sigurnosti i promišljenosti nego u filmu koji je onomad uradio po vlastitom romanu. Napomenimo da je ovaj, novi mu film još i predugačak za vlastito dobro (oko 140 minuta), a utisak značajno ne popravlja ni pojava poznatih glumačkih imena i lica – Džulijan Mur, Danijel Pino, Ejmi Adams, Kejtlin Diver, Amanda Stenberg…

Piše: Zoran Janković

Više tekstova iz broja 62 – oktobar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.