Homofobija je prošla dugačak put od diskursa koji čuva društvene vrednosti od devijacije, do određene savremene naučne patologizacije. Italijanski univerzitet Lakvila 2015. objavljuje studiju koja proučava psihopatološke simptome ljudi sa izraženom homofobijom. Predmet patologizacije se za samo 30 godina (Svetska zdravstvena organizacije je homoseksualnost stavila na svoju klasifikaciju bolesti i poremećaja 1977. godine) izmestio sa homoseksualnosti na upravo onu poziciju moći koja je tu i stavila – homofobiju.

Proučavanje homofobije postaje važan ugao kako ontoloških, tako i društvenih sagledavanja budući da je produkt i čoveka i društvenih odnosa. Svrha istraživanja koje je Centar za kvir studije sproveo tokom 2015. i objavio u aprilu ove godine, je dublje i detaljnije ispitivanje predrasuda koje stoje u osnovi homofobije i internalizovane homofobije. Homofobija se u slučaju homoseksualnih osoba pojavljuje kroz negativan odnos prema sebi, vlastitoj homoseksualnosti i drugim homoseksualnim osobama i tada govorimo o internalizovanoj homofobiji, odnosno autohomofobiji.

Tri važna nalaza istraživanja o kojima vredi dalje promišljati, i o kojima jesam u uvodnom razmatranju o homofobiji ovog istraživanja, konstruišući svoju tezu o muškarcima kao nosiocima homofobije i ženama koje je internalizuju, su: 1. Intenzitet homofobije je izraženiji kod heteroseksualnih muškaraca nego kod heteroseksualnih žena; 2. Heteroseksualni muškarci homoseksualne osobe vezuju za seksualnost, dok žene za porodicu; 3. Kod muškaraca i žena heteroseksualne orijentacije prva asocijacija na homoseksualnost je muška homoseksualnost.

Homoseksualnost se pojavljuje pre svega kao određena biološka (anomalija), psihološka (poremećaj) i najzad društvena devijacija koja preti da destabiliše društvene i patrijarhalne odnose, a diskriminacija i nejednakost kao logična posledica reakcije društva na devijaciju. Tu se takođe, homoseksualnost konstruiše kao „pomodarstvo“, dekadencija i posledica razaranja tradicionalnih odnosa. Za razliku od toga osobe gde ne postoji ili nije izražena homofobija, seksualnu orijentaciju LGB osoba vide kao jednu od varijacija ljudske seksualnosti s kojima se osoba rađa. Ipak, ohrabruje je da gotovo svi ispitanici odbacuju fizičko nasilje prema homoseksualnim osobama, ali zabrinjava podatak da značajan deo heteroseksualnih ispitanika druge vrste nasilja (omalovažavajuće, verbalne iskaze, izbegavanje, diskriminaciju) i ne prepoznaje kao nasilje ili ih u velikoj meri relativizuju.

Homophobie en Afrique

More stereotipa o homoseksualnosti i posledično o homoseksualnim osobama koji su iz intervjua odjekivali, možemo podeliti u nekoliko kategorija, ali je svima zajednički patologizirajući činilac.

ČITAJTE:  Šta raditi ako se nasilje dogodi

Homoseksualnost se pojavljuje kao poremećaj i devijacija u odnosu na ono što je „prirodno“ i „normalno“ i to je dominantan reper koji će definisati i ostale stereotipe. To najbolje prezentuju sledeći citati izvedeni iz intervjua:

Ako pričamo o analnom seksu, čak i kod heteroseksualca, meni je to neprirodno. Jednostavno nije mesto onoj stvari da bude u ovoj. Jednostavno nije joj mesto. (LGB osoba)

Zato što opet to smatram kao neki poremećaj, nije normalno. Muškarac i žena – to je normalnost ipak i tako su stvoreni. Ovo je prosto nešto što se izrodilo iz toga drugačije od ovoga, samim tim nije normalno, nije uobičajeno. (heteroseksualna osoba)

U skladu sa time, nije neobičan narativ o homoseksualnosti kao određenoj bolesti i poremećaju. Ipak, ispitanicima nije jasno kakva je bolest u pitanju. Osećaj je da nešto nije u redu sa homoseksualnim osobama, pre svega zbog toga što ih privlači isti pol, ali nisu u stanju da odgonetnu šta tačno. Predrasude idu od lošeg odgajanja u detinjstvu, do frojdovskog motiva vezanosti za majku.

Pa ne znam… Kao da sam ih smatrala posebnim, kao bolesnim, kao tako nešto u fazonu. Sad je možda glupo reći tako. Mislila sam da je to neka vrsta greške, nečega, ili u odgajanju, ne verujem da se rađaju sa tim, možda se i rađaju, ne znam, ali sam smatrala da je to neka greška prirode. (heteroseksualna osoba)

Homoseksualnost i LGB osobe se vide kao podbačaj u vaspitanju i proizvod narušenih odnosa:
Osećao bih se kao da sam podbacio kao roditelj, kao da dete nisam izveo na pravi put, a po meni je pravi put taj da dete edukujem da se sutra zanima za suprotan pol iz jednostavnih razloga. (heteroseksualna osoba)

Bio je vezan mnogo za mamu. Da li je on oponašao mamu jer je imao problem sa ocem koji je pijanica. Mnogo je bio vezan za majku, ona privržena njemu i nekako… čini mi se – preveliki uticaj majke na muško dete, nešto u njemu izazove da je on oponaša. Treba na muško dete da ima više uticaj od muškog roditelja. Smatram da i to ima veze. Jer moje dete ima sad 16 godina, mnogo sam bila uz njega, moj muž ne toliko i sećam se da sam sa njim i igrala kolca, fudbal i levo i desno… do jednog momenta gde već vidim da dete – mama, mama, mama i ja rek’o „daj, otkači se više od mene“, dokle više mama, daj malo tata, za promenu i jedva sam ga malo izolovala. Sad je već okej, sad je već super, nema nikakvih sklonosti, niti bilo šta. (heteroseksualna osoba)

ČITAJTE:  Tražiti azil u inostranstvu

Jedan od dominantnih izvora negativnog stava prema homoseksualnosti je narušavanje rodnog režima, gde se čini da je niže vrednovanje homoseksualnih osoba usko povezano sa nižim vrednovanjem žena u društvenim odnosima.

Ono feminizirani. Jednostavno mi se gade. Gade mi se ovi… kako se sad zovu ovi… sad što čupaju obrvice bolje nego ženske. Metro! Nisu gejevi, ali ih ne shvatam, muško je muško. To obrvice… to … Ne volim. I to ne volim. U redu je da ti držiš do sebe, ima higijene i lickanja i kod muškaraca ali ovi gilipteri… ne znam šta su. Ali šta su oni? Feminizirani nešto… Šta ga tera da se čupka? To ne razumem, pa ja kao muško… U redu je da izgledaš uredno, pa hajde skratiš ne znam… dlake ispod pazuha ako si maljav, obriješ se, negde ne znam i obrvicu doteraš… Ali sad da si ti pa baš nešto… ne znam… pa, šta još? Sjaj za usne da stave? Gde je tu muškost? (heteroseksualna osoba)

Telesni stav. Pokret, mimika, govor. To izaziva mislim kod ljudi taj negativan stav. Jel’ možete da zamislite da muškarac sedi prekrštenih nogu i da ima stav kao žena? (heteroseksualna osoba)

Feminizirani, piskav glas, upadljivi u društvu… Pa ono… kako ono mladi zovu… šareno, upadljive boje, vesele boje… (LGB osoba)

Vođeni da je heteroseksualnost jedina prirodna i ispravna seksualnost, kod mnogih ispitanika homoseksualnost se pojavljuje kao prolazna faza istraživanja vlastite seksualnosti tokom odrastanja, nakon čega se uspostavlja normativna i prirodna.

Ali je ona imala taj neki fazon: “To ti je prolazna faza”. Ja joj kažem: “Pa, dobro, ali nemam ja 8 godina. Ne otkrivam sebe, već sam se otkrila. Znam šta sam”. “Ne, ne, ne, to će tebe da prođe.“ I znaš, takve stvari. (LGB osoba)

ČITAJTE:  Helena Vuković: Kompletna žena - Kraj tranzicije

Kada govorimo o pozitivnim stereotipima o homoseksualnim osobama važan je napomenuti da se homoseksualne osobe vide kao homogena grupa, gde se ukida njihova međusoban različitost, te se određene pozitivne karakteristike (po istom principu kao i negativne) generalizuju. Ne postoji bitna razlika u pozitivnim stereotipima i njihovom reprodukovanju između homoseksualnih i heteroseksualnih osoba. Ono što je uočljivo u odgovorima značajnog dela heteroseksualnih ispitanika je nekonzistentnost u stavovima, pa se dešavalo da pozitivni i negativni stereotipi stoje jedni pored drugih (ponekad čak u istoj rečenici).

To sam primetio da su gejevi malo intelgentiniji… Tako što su oni malo temeljniji, odmereniji, dok ovi drugi na snagu na mišiće daj, evo udri, vi ste onako malo smireniji, odmereniji imate vremena za sve, bolje uradite neke poslove. […] Znate šta oni, nisu za neki, ali pazite i među vama ima ljudi koji su agresivni i koji su na krv i nož, ima ne kažem, ali ja mislim da većina nisu takvi, mislim, u svakom žitu ima kukolja. (heteroseksualna osoba)

Sprovedeno kvalitativno istraživanje je prve takve vrste u Srbiji. Dok su rađena određena kvantitativna istraživanja o homofobiji, istraživanja o internalizovanoj homofobiji su potpuno nedostajala. Iako je utisak o nalazima istraživanja donekle optimističan, iako se vidi određen progres ka prihvatanju LGBT osoba u Srbiji, proći će dosta vremena do normalizacije i depatologizacije homoseksualnih osoba, te prihvatanje homoseksualnosti kao značajnog segmenta ljudskog iskustva koji nije sa druge strane normalnog. Možda tome prethodi razgradnja esencijalističkog diskursa koji je zarobio svest društva i koji ne dozvoljava legitimno postojanje spektra, ali je „neprilagođen“ pojedinac, preplašen ostrahističke kazne, i dalje usamljen u njemu.

Piše: Aleksandar Stojaković